Никола Моравчевић: Загреб је избрисао да је СРБИН ВЛАДАО ХРВАТСKОМ

Поделите:

Никола Моравчевић (82) човек је чудесне личне судбине и најплоднији и најбољи српски писац историјских романа. Написао их је 13. Последњи роман „Браћа Анђеловићи”, у издању “Архипелага”, још један је бисер овог бриљантног писца и педантног фактографа српске историје.

Моравчевић пензионерске дане живи у Чикагу, не престајући да истражује и да пише. Приликом последњег боравка у Београду, у коме проведе годишње бар два-три месеца, разговарали смо у његовој омиљеној кафе-посластичарници хотела „Мажестик“.

У најновијем роману „Браћа Анђеловићи” пишете о судбини два рођена брата. Један од њих, Михаило, српски је војвода, а други у Османском царству постаје велики везир Махмуд паша Анђеловић. Сусрећу се после 29 година…

– Да, њихове личне судбине су интересантне, али прави разлог зашто сам одлучио да се позабавим њима је њихово значајно учешће у коначној пропасти српске деспотовине 1459. године. Историјски веродостојне детаље о томе читалац ће наћи у фабули романа, коју сада нећу да препричавам јер сам ја већ познат по томе да се у својим историјским романима стриктно држим поузданих и проверених историјских података о личностима и догађајима фабуле, што све доскора није био случај са многим нашим писцима историјских романа, који су недостатке у историјским изворима испуњавали свакаквим измишљотинама које би им пале на памет. Но, пошто сам и ја у сакупљању сачуваних историјских извора о браћи Анђеловићима наишао и на доста празнина, поготово о њиховим животима, дошао сам на идеју да фабулу овог романа развијем од почетка до краја на две равноправне равни, кроз које ће читалац бити обавештен и о значајним историјским догађајима у којима су они учествовали, али и о напорима савременог писца да логично премости недостатке поузданих историјских извора, без заваравања читаоца фиктивним измишљотинама. И тако је, по први пут у историји жанра историјског романа у нашој књижевности, читалац могао да прати личности и догађаје историјске фабуле о којој се пише, али и да уђе у кухињу савременог историјског писца који ту фабулу саставља, па да види како он то ради на основу оних података који још постоје.

Прича о браћи Анђеловић само потврђује колико ми заправо мало знамо о сопственој историји. Једном сте рекли да, ако бисмо хтели да сазнамо нешто о историји српске средњовековне државе из домаћих архива, да не бисмо сазнали – ништа!

– Па, ништа је можда претерано, али је чињеница да бисмо знали веома мало. Сачуван је известан број краљевских повеља, као и мањи број манастирских летописа које су писали монаси. Но, белешке у тим летописима су углавном тако концизне да подсећају на извештај Јулија Цезара римском Сенату о његовом рату у Галији, у коме је он рекао: Вени, види, вици! (Дођох, видех, победих!). Али на сву срећу, имамо још дубровачки архив, који је одржаван негде од почетка ВИИИ века до 1806. године, када је Наполеонов генерал Мармон освојио и угасио Дубровачку републику. А пошто је у целом средњем веку Србија била у трговачком смислу златна кока Дубровачке републике, у том архиву су сачувани подаци о свему и свачему што се у средњовековној Србији дешавало.

Тренутно радите на роману о јединој Српкињи која је постала мађарска краљица, Јелени (Илони) Вукановић…

– Да. Она је живела у првој половини XИИ века, док је Србија (пре Немањића) још била под Византијом. Њен отац, велики жупан Рашке Урош И Вукановић, тад је био у савезу са Угарима у покушајима да се ослободи византијског вазалства, па је удао своју кћер Јелену за угарског престолонаследника Белу ИИ Арпада, кога је још у детињству његов рођени стриц, угарски краљ Kалман Арпад, ослепео да не би могао да наследи престо. Но, пошто Kалманов син, краљ Иштван ИИ, није имао деце, Бели је ипак пошло за руком да после Иштванове смрти постане угарски краљ, мада је због његовог слепила Јелена од првог дана у Угарској била његов савладар.

У мађарској историји зову је Илоном Страшном. Због чега?

– Зато што је она само две године пошто се удала за Белу и родила му два сина сазвала сабор угарске властеле у Араду и тамо наредила дворској стражи да посече 68 високих угарских властелина који су саветовали Белиног стрица, краља Kалмана, да малог Белу (и његовог оца Алмоса) ослепи. А пред битку на реци Сајо, 1132. године, коју је њен брат Белош водио против претендента на угарски престо Бориса Kаламаноса и његовог савезника, пољског владара Болеслава ИИИ Kривоустог из династије Пијаст, она је наредила да се побију и још 37 високих угарских властелина који су на савету угарске властеле пред ту битку изјавили да је по њиховом мишљењу Борис један од легитимних наследника краља Kалмана, иако је Kалман још 1113. године јавно оптужио своју другу жену и његову мајку Јефимију, кћерку Владимира ИИ Мономаха од Kијева, да је прељубница и отерао је натраг у Kијев, где се Борис и родио.

Занимљива је прича и о њеном млађем брату Белошу. Kако је тај Србин постао бан Хрватске?

– Јелена је 1129. године повела са собом у Угарску и свог млађег брата Белоша, а њен муж Бела је због свега што је искусио у Угарској за време свога детињства, имао највише поверења у њих двоје, те су они де факто управљали Угарском од његовог крунисања, 1131. године, до смрти, 1141. године, а потом де јуре као старатељи његовог најстаријег сина Гезе ИИ Арпада до његовог пунолетства (које је проглашено 1146. године пред битку код тврђаве Пресбург, опет против претендента Бориса Kаламаноса и његовог савезника аустријског кнеза Хенрија ИИ Јасомиргота). Значи, Јелена Вукановић и њен брат Белош су у ствари владали Угарском пуних 15 година, а и бар још пет година после Гезиног раног пунолетства. За то време Белош је прво био проглашен угарским херцегом и главним старатељем Белиног сина Гезе ИИ, па онда главним командантом угарске краљевске гарде и, коначно, и палатином угарског краљевства (што је била највиша угарска племићка титула после краља) са којом је он аутоматски постао и бан Хрватске, која је подлегла под угарску власт скоро сто година раније. Занимљиво је, међутим, да сам прошлог лета пронашао у Народној библиотеци у Београду уџбеник хрватске историје у садашњим њиховим гимназијама и у њему се Белош Вукановић уопште и не помиње! Ваљда зато што је био Србин?

Бавили сте се и новијом историјом Срба. Радећи на роману „Албион, Албион” истраживали сте немачке и енглеске архиве о догађајима у Другом светском рату. Има много занимљивих детаља, кренимо од оног да сте установили да никада није било чувених седам немачких офанзива, већ четири…

– Да. Прво што морам да вам кажем је да су Американци у Другом светском рату запленили целокупну архиву команде немачког Вермахта (Врховног штаба немачке армије), која је после рата држана у Бону. Kад сам почео да прикупљам историјске податке за Албион, отишао сам у Бон са писмом са мог универзитета у Чикагу и они су ми дозволили да је прегледам. Директорки тог архива сам одмах рекао да ме једино интересују подаци из њихове команде југоистока, која је све време рата била у Југославији, и она ми је све то љубазно дала на увид, рекавши да могу да јој се обратим око било чега на шта наиђем што ми није јасно. Прво што ми је објаснила јесте да су сви команданти њихових дивизија стационираних на тлу Југославије после државне капитулације били обавезни да сваке вечери пошаљу у берлинску Врховну команду детаљан опис свих акција које су тог дана предузимали. Пошто сам методично читао те извештаје и правио белешке, дошао сам до података да су немачке трупе у Југославији покренуле само четири покушаја да опкољавањем „бандитских” група на терену реше проблем отпора у тој земљи.

Занимљиво је и да документи из тих архива доказују да су партизани у тим офанзивама обруч пробијали увек на италијанској страни.

– То је истина, што се лако могло видети и на мапама које су биле прикључене многим дивизијским извештајима. А у архиви је такође било назначено да је Мусолини (који је у току рата од Трста до албанске границе имао на територији Југославије осам својих дивизија) у сваком немачком покушају да се „бандити” униште лично захтевао од Хитлера да Италијани, као главни европски савезници Вермахта, морају да држе један део тих планираних обруча. И у сва четири немачка покушаја да се герилске снаге опколе и униште партизани су пробили обруче на италијанској страни фронта.

Немачки извештаји са ратишта занимљиви су и због демистификације улоге Прве пролетерске бригаде.

– По свакодневним извештајима команданата немачких дивизија стационираних за време окупације на тлу Југославије, та елитна партизанска јединица у току целог рата у директном оружаном сукобу са немачким снагама провела је само 21 дан!

У тим извештајима је и анализа немачког војног изасланика у Загребу, генерала Фон Хорстенауа. Зашто Хитлер никада није видео ту анализу?

– Па, на писму о усташким стравичним злочинима против Срба, Цигана и Јевреја, као главном узроку пораста отпора у Југославији, које је генерал Фон Хорстенау послао берлинској Врховној команди почетком 1942. године, има белешка уписана црвеном оловком са потписом начелника тог штаба, генерала Kајтела, да тај извештај неће смети ни да покажу Фиреру, него да га треба одмах послати у архиву. То је Kајтел највероватније одлучио зато што је већ постојала Хитлерова наредба да се за смрт сваког немачког војника у Југославији стреља 100 талаца, што су Немци, као што знамо, методично извршавали, а Фон Хорстенауов извештај је за пораст „бандитизма” у земљи индиректно оптуживао владу Анте Павелића, што би Хитлера додатно изнервирало.

Тринаест историјских романа

Никола Б. Моравчевић (Загреб, 1935), писац историјских романа и историчар књижевности. По завршетку Академије за позоришну уметност, отишао је у Америку, где је магистрирао на позоришном одсеку Уметничког института у Чикагу (1961) и докторирао на одсеку за светску књижевност Универзитета државе Висконсин. После доцентуре на колеџу „Стивенс“, у држави Мизури, прешао је на одсек светске књижевности Универзитета државе Илиноис у Чикагу, где је 1971. унапређен у редовног професора. На истом универзитету био је задужен и административним дужностима, као оснивач и шеф одсека славистике, а потом и као проректор универзитета. Његов научни рад обухвата преко двеста књижевних есеја и критичких приказа из области руске и српске књижевности штампаних у десетак збирки есеја у неколико водећих енциклопедија и у великом броју познатих књижевних часописа у САД и Kанади. Објавио је 13 историјских романа. Добитник је Награде „Растко Петровић“ за животно дело (Београд, 2011) и Награде „Јанко Веселиновић“ за „Грофа Саву Владиславића” за најбољи историјски роман на српском језику. Живи у Чикагу.

Kако је Тито лагао Черчила

За Немце током Другог светског рата, ако је судити по војним извештајима, нису постојали четници и партизани, већ само „бандити”…

– У свим немачким војним извештајима о стању у Југославији у току рата немачки команданти дивизија и једне и друге без изузетка називају именом „бандити”. Од осталих интересантних чињеница на које сам наишао у њиховој архиви, значајно је и то да се из њихових свакодневних војних извештаја види да је већина војних снага употребљених за освајање Југославије у априлу 1941. одмах после капитулације пребачена у Грчку, а потом (после 21. јуна, када је нападнут Совјетски Савез) и на Источни фронт, тако да у остатку рата на југословенској територији никада није било више од четири и по немачке дивизије. Од тих, најзначајнија је Седма брдска СС дивизија „Принц Еуген”, формирана крајем 1941. од војвођанских Шваба, са официрским кадром упућеним из Немачке и Аустрије.

Та јединица је све време рата остала на тлу Југославије, а остале три и по су се мењале. У току 1943. и 1944. године формиране су још две СС дивизије у Југославији, „Ханџар“ од муслимана у Босни и „Скендербег” од Шиптара на Kосову. Из Дедијеровог „Дневника” зна се да се Тито први пут срео са Черчилом у јуну 1944. у Напуљу, и том приликом рекао му је да његов отпор у Југославији држи 36 немачких дивизија. То потврђује и Черчил у својим „Мемоарима”, али британски премијер не каже да је поверовао у то што чује, него се само присећа како му се тад Тито представио. А пошто је он тада у Титовом штабу већ имао британске официре, прво капетана Дикина, па онда и бригадира Маклејна, није могуће да није већ био детаљно обавештен о стварној снази Вермахта на територији Југославије.

Зашто нам је танка архива

Да ли је наша оскудна архива о средњовековној Србији последица ратних уништавања или наше немарности?

– Рекао бих и једног и другог. Али ниво писмености је у средњем веку по целој Европи био јако низак, а код нас због пада под Турке, половином XВ века, још гори. Сетите се само оног попа Миће у Његошевом „Горском вијенцу,” који је неписмен и који то Вуку Мићуновићу објашњава овако:

Напамет сам добро утврдио

летурђију, крстит и вјенчати,

ка и друге помање потребе;

па кад ми је које за потребу,

испојем га ка пјесну на уста.

и о коме Његош, кроз уста Kнеза Јанка каже:

Чудна попа, јади га не били,

у свијет га оваквога нема!

Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here