Од живота остало згариште

Поделите:

Млађен Лончар са ћерком Снежаном на згаришту породичног дома Фото Н. Живановић

Савиће ватрена стихија оставила без крова над главом на Косову, а сада и у Смедереву где су избегли. У истом пожару без ичега остала и породица Лончар. Привремено уточиште у једном собичку

СНЕЖАНА Лончар и њена ћерка Милица нису стигле да раските новогодишњу јелку. Изгорела је у пожару. Заједно са свим покућаством, зидовима, кровом. У двадесетак минута јануарске зоре, изгорело им је све до темеља. Прве комшије, Савићи, сачували су бар голе зидове. И голе животе. Захваљују Богу на томе, иако им ни до живота није.

– У пола четири ујутру 14. јануара пробудио ме је дим у татиној соби. Он је већ почео да се гуши. Истрчали смо напоље, у пиџамама, боси, пробудила сам комшије. Док смо се окренули, све је изгорело. До темеља – прича уплакана Снежана Лончар.

Њен отац немо, непомирљиво, на згаришту свега што је у жовоту стекао, слеже раменима.

– Уништени смо. Све што сам скућио не постоји више. Летос смо кров поправили, почели да стављамо изолацију. Да нам буде топлије… – ту му мисао и реч застају.

Новца немају, нема ни ко да им помогне да крену од темеља. Не могу на згаришту да поправе ништа. Помоћи нема, кажу, само багер помаже.

Уточиште су засад пронашли код друге ћерке, односно сестре, и зета, који с двоје деце живе у гарсоњери.

Зид до зида, некада, са Лончарима је била и шесточланна породица Савић. Осим зидова, поделили су и коб. Ватра им је прогутала готово све.

– Од кревета, беле технике, гардеробе, до задње кашике. Тањир није остао – каже Весна Савић, показујући у дворишту гомилу покривену снегом и цирадом, депонију досадашњих живота.

Срећом, остао им је собичак сазидан овог лета, за сина који се оженио. Ту су сада сви. Без струје и воде. Купају се код комшија, а имају једну сијалицу на акумулатор.

– Старији син преспава код друга, ћерка је овде, а млађи је са супругом још пре пожара отишао у Македонију, у тазбину – каже Весна.

Савићи су 1999. године избегли са Косова, из Витине. Нису могли да бирају, кућа им је и тамо изгорела.

– Дошли смо овде са два кофера. Једва се скућили. Сада, морамо све из почетка – каже Радисав, који је радио на грађевини док пре неколико година није пао и поломио обе ноге. Сада живе од косовског додатка од 8.500 динара и сезонских послова.

Весна Савић поред уништених ствари након пожара

Обе породице добиле су једнократну помоћ Центра за социјални рад, од 10.000 односно 20.000 динара, а од Црвеног крста пакет за хигијену, ћебад и душеке.

– Хвала им, заиста. Али где да ставимо душеке? У двориште на снег, у парк? Понудили су нам у Општини прихватилиште за бескућнике у Малој Крсни, али шта после – каже незапослена самохрана мајка Снежана Лончар која са оцем и дететом живи од његове скромне пензије.

ЉУДСКИ ФАКТОР?
У два одељења поред дома Лончара, која су такође изгорела, живео је Божидар Лукић, кога нисмо пронашли. Ни у ноћи пожара није био ту. Породици Демировић, чија кућа је до Савића, страдао је кров и део фасаде. Иначе, узрок пожара није званично утврђен. Породицама је речено да највероватније нису инсталације, већ људски фактор.

Обе породице остављамо заједно у једином сачуваном собичку у Чапајевој улици, у приградском насељу Папазовац, да се јадају једни другима, надајући се да ће помоћ однекуд стићи, да има наде.

Држите се, кажемо им на одласку.

– Хоћемо, али за шта кад ни зидове немамо – очајан је пензионер Лончар.

– Једни за друге, и за људе – кажемо.

МОЛЕ ЗА ПОМОЋ

ПОРОДИЦЕ су обишли надлежни из локалне самоуправе да процене штету. Савићи очекују макар помоћ у грађевинском материјалу, док је породици Лончар потребан нови дом. Поједини грађани организују прикупљање помоћи, хуманитарне журке.

Сви који желе да помогну о начинима како то да учине могу да се распитају на бројеве телефона: Млађен Лончар 061/3105633 и Радислав Савић 063/1241615.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here