Оснивачи НАТО савеза нису ни сањали да ће највећег непријатеља имати у Белој кући

Поделите:

Ни СССР, а камоли неки други спољни фактор, није успео да доведе у питање опстанак Алијансе. Међутим, нико није могао да предвиди, а самим тим ни да направи механизам који би штитио НАТО од његовог првог и највећег акционара – САД

Амерички председник Доналд Трамп наставља да урушава и обесмишљава савезништва, заједничке интересе, вредности, идеале, правила понашања која су Западној Европи и касније ЕУ гарантовале деценије стабилности и просперитета и Сједињеним Америчким Државама улогу режисера и вође. Са обе стране Атлантика су забринути, чак много више у Вашингтону него у Бриселу. Такозвана дубока држава у Вашингтону све је више уверена да је Трамп уцењен и да је његова спољна политика резултат неизрецивих тајни. Разговори у четири ока са руским председником Владимиром Путином, пођеднако су унервозили секретара за одбрану генерала Матиса, шефа Стејт департмента Мајка Помпеа и шефове у Ланглију. Штавише, у Вашингтону се не искључује да би генерал Матис у знак протеста могао да поднесе и оставку.

Европска унија је дуго трпела авантуристичку спољну политику САД. Ратови на Средњем и Блиском истоку које су запалили Американци, сукоб у Украјини који су режирали у Стејт департменту, проширење Алијансе на земље Варшавског пакта и бивше совјетске републике, чак и војне интервенције у бившој Југославији, правдани су „дугом“ према САД и чињеницом да НАТО обезбеђује безбедносни кишобран ЕУ. Заоштравање односа са Русијом, исламски тероризам, реке избеглица, економска миграција само су неке од последица лоших политичких процена или одлука Вашингтона чији рачун плаћа Европа. Сједињене Државе заштићене са два океана од остатка света и са два најдоброћуднија могућа суседа – северни богат и малобројан (у односу на САД) и јужни сиромашан и опијен америчким сном – распиривале су без много обзира пожаре у Европи или њеном окружењу.

Трампова политика води ка даљој маргинализацији и делегитимизацији НАТО-а. На војном и политичком плану Северноатлантска алијанса постаје све мање релевантна и све мање поуздани ослонац за европске државе. Чланице НАТО-а из ЕУ данас не могу себи да дозволе луксуз да изађу из савеза са САД јер једноставно немају ниједну кредибилну и одрживу замену. Међутим, ако којим случајем Трамп добије још један мандат у Белој кући и настави са својом политиком гажења принципа и идеала на којима је формирана Алијанса, европске државе биће приморане на избор „или-или“. У преводу, да би НАТО преживео, он мора да постане потпуно аутономан у односу на Вашингтон.

Такав сценарио, засада, изгледа прилично неизводљиво. Довољно је посматрати реакције у Вашингтону, Лондону и појединим источноевропским државама на идеју о стварању Европског заједничког система одбране или Европских оружаних снага. Свима је јасно да одбрамбени систем са јасном европском матрицом, са властитим ланцем производње наоружања, командним ланцем и војном стратегијом не би имао ниједан мотив да буде у подређеном положају у односу на САД и да се пита сваке четири године да ли ће у Белу кућу ући неки нови Доналд Трамп.

У Пентагону и Стејт департменту су свесни, али не и Трамп, шта би за америчке интересе значило да ЕУ изађе испод америчког кишобрана и какав би то био ударац за америчку, руску и кинеску војну индустрију. За САД би и стратешки то био велики ударац будући да имају све патенте и комплетан „кноw-хоw“ наоружања којим се служе војске држава чланица НАТО-а. Са „осамостаљењем“ европског крила НАТО-а, Американци би изгубили врло важну компаративну предност и само би им неко време остала нуклеарна премоћ. Француска и Велика Британија имају нуклеарно наоружање али занемарљиво мало потенцијала у односу на амерички и руски.

Трампово вулгарно злоупотребљавање преузете обавезе држава чланица НАТО-а да повећају своју потрошњу за одбрану и наоружање до два одсто БДП-а постало је провидно. Свима је јасно да Трамп користи доминантну позицију америчког војног потенцијала како би приморао државе чланице ЕУ, пре свега најважније Немачку и Француску, да промене своју трговинску политику. Није толико реч о „паразитском“ односу европских чланица НАТО-а и шкртарењу за наоружање колико о жељи Трампа да његовој Америци буде призната улога доминантног партнера који може да мења правила игре, како и кад му одговара. Све у циљу доказивања исправности његове политике „Америка фирст“.

Северноатлантска алијанса је лансирана пре готово седамдесет година са крилатицом првог генералног секретара лорда Исмеја: „НАТО ис фор кеепинг тхе Руссианс оут, тхе Америцанс ин анд тхе Германс доwн.“ Идеја оснивача НАТО-а била је врло једноставна: осигурати присуство САД на Старом континенту, односно на његовом западном и јужном крилу, не дозволити даљи продор Совјетског Савеза, односно Русије, у централној и јужној Европи, и држати под контролом Немачку, односно не дозволити рађање нове континенталне силе.

Више од 40 година НАТО је био штит од спољног непријатеља: војног и идеолошког који се огледао у Варшавском пакту и комунизму. У последње две и по деценије Северноатлантска алијанса је постала инструмент за борбу против нових неконвенционалних непријатеља и феномена и средство за гарантовање заједничких вредности. У међувремену, Стари континент је изгубио важност за САД коју је имао у прошлом веку, много пре него што је Трамп постао председник. Међутим, ни Обами ни Бушу није пало на памет да доведу у питање егзистенцију Северноатлантског савеза.

То што Трамп избегава да потврди поштовање члана 5 Вашингтонског уговора, што не помиње никада принципе, вредности и идеале због којих је, између осталог, НАТО основан и што инсистира на квоти од два одсто БДП-за одбрану и наоружање које би државе чланице требало да издвоје, доводи у питање смисао постојања НАТО-а. Посматрати НАТО као инструмент за продају америчког наоружања и обезбеђивање монополског положаја на енергетском тржишту сигуран је пут ка његовом распаду. „Драга Америко, покушај да испоштујеш своје савезнике, будући да их, кад се ствари боље погледају, немаш много“, упозорио је председник Европског савета и изузетно проамерички настројен Доналд Туск.

Оснивачи најмоћнијег војног савеза на свету нису могли ни да замисле да ће НАТО једног дана имати највећег и најопаснијег непријатеља у Белој кући. Ни СССР, а камоли неки други спољни фактор, није успео да доведе у питање опстанак Алијансе. Међутим, нико није могао да предвиди, а самим тим ни да направи механизам који би штитио НАТО од његовог првог и највећег акционара – САД. Између Вашингтона и партнера у Европи, са изузетком Турске, направљен је прећутни пакт по којем су САД биле „месождер“ а европске чланице „биљоједи“ у његовој служби по питању заједничке безбедности. Европске државе су се одрекле дела суверенитета у корист америчког војног штита, док је Вашингтон платио своју улогу лидера Запада гарантујући безбедност својим савезницима.

 

nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here