Петар Луковић: Писмо Драгану Ђиласу београдском Стаљину!

Поделите:

Изузетни,

Оно што ме у емоционалним таласима запљускује као тсунами – моћни таласи тријумфалног задовољства, удари освете и поплава препотопске среће због чињенице да сте смењени и да се данас представљате као „градоначелник у техничком мандату“, нешто као „техничка вода“ за поливање улица, али не за пиће – остаје урезано као хаппy енд једне боллywоодске приче; мале е-новине су биле у праву, велики Драган Дрвосек се усрао од страха.

Вијест да су вас шутнули из фотеље за коју сте веровали да ће бити вечно ваша, наишла би у неким другим временима на непристојну реакцију типа хвала qурцу, али како је данас задовољство веће због ваше потиштености и предивне депресије – не преостаје ништа друго сем да кажем: хвала qурцу & Петру Добрњцу. Нема више градоначелника Ђиласа; сад сте само мали службеник у Градској управи, тамо где бисте – да је било среће – провели све ове године.

Али, оног часа кад вам се финансијски апетит отворио гледе прилике да чврстом руком владате највећим градом у великом Београду, умислили сте да сте Берија или макар београдски Стаљин; острвили сте се на Булевар револуције и неколико стотина старих, незаштићених платана који само што нису прославили свој 150. рођендан. Ваша опседнутост бетоном и цементом, посебно асфалтом, те мржња према хлорофилним делатностима злог зеленила – тема је за медицинске раднике специјализоване за тешке поремећаје ума и душе (која у вашем случају није пронађена). Случајност да смо обојица, Драганче, дипломирали на Машинском факултету, није ми утеха; тешим се да нисам шмркао бетон као ви, па ми је покољ на Булевару мало теже пао него вама који сте, верујем, дркали од среће на сваки год осветљен вољеном тестером. Можда је, питам се, чињеница да сте рођени у шумском Дрвару (Република Шумска) утицала на инхалацију мозга при помисли да вас платани у Булевару сећају на Додиков циркус од ентитета; али, склонији сам да верујем да вам је бетон – као идеологија, идеја или полни ишијас – она врста узора која вас обликује као цементни споменик бруталне глупости, уз урођену бахатост и склоност ка марифетлуку који сте претворили у бизнис.

Чак вас је несрећна бреза на већ меморијалном Булевару, испред зграде Демократске странке на Звездари, толико нервирала да сте је тестером исекли пар дана уочи смене у Градској скупштини; има се, може се, неће вам, Драгане, фуцкинг бреза заклањати поглед на жуто-плаву заставу која се вијори покретом вашег пораза. А, то сте ви, у ствари: осветољубиви, нервозни, надркани што постоји е-нетко ко вас отворено не воли, што вам је непојамно; желите да вас обожавају, волите да вас сви воле, сањате да сте Вођа, јер, као Вођа, све најбоље знате.

Нећу више о јебаном мосту у који сте сјурили готово милијарду евра или долара; ако сте узели макар десет одсто на ону количину бетона под обилазницама, која само што орбиту Мотхер Еартх није пореметила тежином милиона кубика вашег омиљеног опијата – онда сте ме разочарали, јер вам је профит растао пропорционално ерективном пилону који је све више личио на питона из цртаних филмова. Нећу више ни о вашим адвертисинг компанијама; колико сте новца платили медијима који данас – у вашем техничком мандату – одржавају перманентно опело. У „Блицу“ је проглашена шестомесечна жалост због ваше смене; људи плачу у групама, али и индивидуално; Веселин Симоновић јеца, јер зна да му нико никад неће плаћати милионе да би се ваша слика, Драганче, уз вашу изјаву, појавила на насловној страни. А, тек Б92: тамо је деветомесечни помен; Веран Матић и Гордан Газза Пауновић не признају вашу смену, обећавају вам, Технички Драгане, да вас неће заборавити, али, да вам кажем; кад нема пара, заборав је нешто бржи.

Посебно је драматично, Драганче, у Kући људских права, у центру града; где ће, шта ће, куда ће све те НВО-ДС-Ђиласовске скупине кад ви одете? Хоће ли им Град и даље плаћати станарину, струју, воду, телефоне, интернет и чистачице? Тко ће вам, Драгане, писати НВО-хвалоспеве, хвалити ваш расизам који се, гле, изродио у фашизам, кад сте као СС официр Роме пребацили у логор-кућице на ободима Београда и заградили их бодљикавом жицом? Соња Бисерко вам никад неће опростити што сте дозволили да будете смењени: ви сте јој, ох, Драгане, били претпоследња политичка нада, иза Чеде Фиделинке, ипак су резанци у власништву жена, разумећете.

И, сетим се, Драгане, ваше хигијенске опсесије да укинете улични фаст-фоод у Београду, јер, верујете, није пристојно да људи једу и ходају, или макар да једу и стоје на отвореном простору. Зато сте, подсећавам вас, улични фаст-фоод претворили у гхетто; Београд је једини град где људи кифлу са виршлом једу седећи, за кафанским столом, јер је храну забрањено износити по киосцима, улице не смем да поменем. Учинили сте нешто величанствено; претворили сте Београд у град у којем Антхонy Боурдаин не би могао да сними ниједан прилог о урбаном фаст-фоод покрету он тхе стреетс – јер вам иде на qурац да сви не једу по фанцy-ресторанима као ви, нарочито не у фанцy-ресторанима који су у вашем власништву, где залогај кошта шест евра.

За разлику од других градоначелника који воле свој град (Јасмин Имамовић, Тузла), ви сте, Драгане, увек мрзели Београд; мрзим га и ја, али због вас; успели сте да ме уверите да је довољан један дс-лудак и милион уплашених људи, па да све буде онако како вам се ДС-посрећило; да постанете Тхе Kинг, да у друштву десетине телохранитеља шетате својом територијом, да уништавате све оно што мирише на било коју врсту слободе (Звездарска шума) или да будете оно што, у ствари, јесте: мали шумски фашиста, преварант, крупни криминалац, особа од посебног интереса за безбедносне органе.

Сасвим је могуће да завршите иза решетака; да сад опишем ту срећу – не умем; неке божанске приказе уметнички су недоступне. Али је доступно да видим како сте се у среду, у врхунском кичу павићевских тв-серија, опраштили од својих сурадника, робова и добро плаћених службеника.

Пао је који милион суза; глас вам је крахирао цементним болом; тикови су почели да раде; чак је и Гангула Шапић пригодно пустио браду за првих 40 дана ваше техничке смрти; било је дирљиво, ваистину. Kао траилер за серију „Стижу долари“

А, да вас подсетим на нешто: оно дрво на Звездари је стрпљиво и чека. Свратите кад можете! Забава може да почне! Обрадоваће се и голе Жене са Интернета!

Петар Луковић, Е-новине, 25.09.2013

Поделите:

3 COMMENTS

  1. Баш све је одрађено корисно и на време:
    и булевар,
    и мост,
    и картон сити са косовским Ромима.

  2. Ђилас је комшија Вучићев, само с друге стране план’не, тако да су исти и није битно који ће од два државника владати Београдом.
    Но, позивати упомоћ у земљачком крљању Перу Луковића је јадно.
    Ево вам мала припомоћ, чисто да се подсетимо тко је Перо.
    https://facebookreporter.org/2014/09/11/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5-%D0%B8%D0%B2%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BE%D0%BC/

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here