Пол Кругман: Интелектуалци, политика и поштење

Поделите:

Станфорд дејли је прошле недеље објавио занимљиву причу о конзервативном историчару Нилу Фергусону са Хувер института на Стенфорду. Иако ружна, сама прича није толико важна колико нам потврђује чињеницу коју мало ко, а посебно медији, жели да призна: конзервативни дискурс је огрезао у непоштењу.

Притом заиста мислим на конзервативни дискурс. Нечасни појединци могу имати различита политичка уверења, али систематско излуђивање (gaslighting), то јест инсистирање да је горе доле или црно бело убедљиво је више распрострањено на десној страни политичког спектра. Многи не признају да је ова асиметричност један од битних узрока наших проблема.

Медији превиђају непоштење конзервативаца, али мада многи новинари избегавају да лаж назову правим именом, уз тенденцију да без коментара у насловима преносе лажне вести (за које тек у прилогу сазнајемо да су лажне) – јавност ипак постепено сагледава прави степен искварености Трампове владе.

Медији су склони да Трампове лажи представљају као нешто изузетно и нечувено, иако су његов обичај да лаже 7 пута на дан, као и његове сталне тврдње да је жртва (тачног) извештавања само наставак дугогодишњег тренда у конзервативном покрету.

Нема суштинске разлике између Трампа и Фокс њуза, који деценијама извештава лажно и пристрасно истовремено нападајући водеће медије због навијања за либерале. Он се не разликује од републиканаца који су оптуживали демократе за фискалну неодговорност, а сада критикују конгресну канцеларију за буџет која упозорава да ће смањења пореза увећати дефицит.

Републиканско непоштење је видљиво и у универзитетским кампусима, што нас враћа на причу с почетка овог текста.

Фергусон је један од оних конзервативних интелектуалаца који зазиру од студентских активиста. Он сматра да је левица у кампусима „највећа претња“ слободи говора у Трамповој Америци. На Стенфорду је водио програм Важни разговори (Cardinal Conversations), где је своје саговорнике позивао да се „изјашњавају о спорним питањима“.

Један од њих био је и Чарлс Мјуреј, познат по оспораваној књизи у којој говори о урођеним интелектуалним разликама између црних и белих људи. Зато не чуди што је његов наступ изазвао протесте студената. Фергусон је онда позвао студентске активисте десне оријентације да се „уједине против ових бораца за правду и самељу их“. Чак је предложио да се „истражи деловање“ једног студента левичара. Студента!

Фергусон се после извинио, али више у стилу „жао ми је што се тако осећате“ него у духу правог извињења. Он је том приликом изразио жаљење зато што међу професорима историје има мало регистрованих републиканаца, што је по његовом мишљењу доказ пристрасности при запошљавању и непријатељске атмосфере на факултетима.

Шта се ту заиста догађа? Истина је да међу америчким историчарима има мало самопрокламованих конзервативаца – али тако је и у егзактним, „природним наукама“ попут физике и биологије.

Зашто има тако мало конзервативних научника? Можда зато што академска каријера више привлачи либерале него конзервативце. (Нема много либерала у полицији или, супротно Трамповом уверењу, у FBI) Поред тога, научници нерадо себе називају конзервативцима јер у модерној Америци бити конзервативан значи сврстати се у групу која пориче климатске промене и теорију еволуције. Можда то важи и за историчаре.

Ту треба приметити да су тврдње конзервативаца да бране слободу говора и отворени разговор неискрене. Конзервативци не желе да се идеје процењују на основу одговарајућих критеријума, независно од политике; они желе да идејама које њима одговарају буде посвећено (бар) једнако време као и либералнима, без обзира на њихову интелектуалну вредност.

Конзервативне групе су укључене у систематске покушаје да се високом образовању наметну политички критеријуми. Знамо, на пример, да су браћа Коч давала донације да би контролисала запошљавање на бар два универзитета.

Шта то значи за нас остале? Пре свега следеће: ако је ваш посао да информишете људе, у оквиру образовног система или новинарства, немојте дозволити десничарима да вас, како каже Фергусон, „самељу“.

Ових дана су универзитети и медијске куће под сталним притиском да буду попустљиви према Трампу и да поштују десничарске ставове. Људи који то захтевају тврде да се залажу за једнаке услове за све. Важно је да исправно разумемо овај аргумент. Он не подразумева поштење, већ само стицање моћи.

Превела Луси Стивенс

Извор Њујорк тајмс/Пешчаник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here