Редизајнирање Балкана

Поделите:

Да ли је могућ сценарио који се разрађује за потребе неокона, хоће ли Русија снажно реаговати и спречити његову реализацију?

Амерички војни естаблишмент и „невидљива зона“ утицаја који на америчку спољну политику имају банкарски картел и мегакорпорације, иако нерадо, морали су се суочити с чињеницом да се без Русије не може ријешити ниједно питање, како на Блиском, тако и на Далеком истоку. Боли и сазнање да је Русија постала незаобилазан фактор и кад је ријеч о збивањима у Украјини и ЕУ. По свему судећи, без Русије се неће моћи распетљати ни „балкански чвор“. Наиме, Русија је преузела најјаче америчко оружје – алатке „меке моћи“ иза којих стоји „тврда сила“ и моћ софистикованог високотехнолошког оружја.

Mожемо констатовати да је Русија успјела да поврати руском народу достојанство, а Русији позицију свјетске силе, што је велико достигнуће након ружних деведесетих година, када је због посљедица дисолуције СССР – и уопште руске немоћи – НАТО бомбардовао Србију и Републику Српску. Данас се у Москви, у дипломатским круговима и код чланова разних одбора Думе, уочава ријешеност да се пронађу начини заштите српске браће од погрома које су доживјели у прошлости. Међутим, чврсту политичку опредијељеност не прате оперативне активности, па се стиче утисак да Русија није присутна на Балкану, или да није присутна у довољној мјери кад остаци „дубоке државе“ могу вршити притисак и пријетити руководству Српске и Србије. Изгледа да сви народи на Балкану имају право на државу, осим Срба.

Када су вашингтонски планери крајем 1995. године зауставили продор муслиманских јединица и Војске Хрватске према Бањој Луци руководили су се процјеном да по америчке дугорочне интересе ни у ком случају не би било добро да се поред Срба из Републике Српске Крајине и Срби из западног дијела Републике Српске покрену према Србији.

Тешко би након таквог развоја ситуације могли било кога увјерити да су Срби криви за етничко чишћење у БиХ, а проблем би био и оправдати употребу НАТО артиљерије на српске положаје. Непознаница би била и реаговање Србије. А запосједање Косова, отимање најбогатијих ресурса у Европи – што је круна свих америчких операција на Балкану – постало би немогућа мисија. У Дејтону су усаглашене мапе, ентитетско разграничење и уставна структура БиХ. У годинама које су долазиле Српској су отимане надлежности. Низ њих је под великим притиском пренесен на БиХ.

Многи либерали из низа европских држава, до балканских душебрижника из Београда, Загреба, Скопља и Сарајева, били су узнемирени цртањем мапе које је за новинаре Дојче велеа урадио предсједник Српске Додик. Иако је нагласио да су нове државне границе хипотетичке, а током интервјуа је провејавао шаљив тон, „Додикова мапа“ је наишла на осуду у медијима неокона и невладином сектору (наравно, оном на донацијама страних влада и фондација попут Сорошеве).

Али, глобалистичке силе и њихови оперативци на терену у виду наднационалних корпорација, које су толико моћне да мијењају владе, границе, идентитете, културу, помјерају и народе, представиле су своју нову мапу Балкана. Операционализација је почела 2016. године када је албанском премијеру Едију Рами наложено да у Македонији подржи Заева и сруши Груевског помоћу фамозних тонских записа телефонских разговора Груевског, а које је обезбиједила једна западноевропска тајна служба.

ПРИПРЕМЕ ЗА БАЛКАНСКИ РАСПЛЕТ
Рушење Груевског, али и Вучића и Додика, нужно је како би се подијелиле зоне и ресурси, не само на Косову већ и на Балкану. Боравак Заева у Сарајеву осмислио је Сорош, а реализовали оперативци корпорација – бивши асови CIA, америчких Зелених беретки и британског одреда SAS – који имају потребне вјештине, али и конекције са званичним агенцијама и војним структурама својих земаља.

Није им проблем доћи ни до приступних кодова које користе владине комуникације и сателити.Способни су за извођење псиоп и црних операција, основних полуга хибридног рата. Иста структура, за потребе мегакорпорација, Албанце на Косову али и у Албанији обучава војним вјештинама. На њиховој мапи налази се југ Србије, Рашка област, Република Српска. Врбују се квислинзи, али и раде процјене реаговања Русије и Кине. Циљ је да се на брз и ефикасан начин на Балкану направи хаос, а истовремено Москва спријечи да достави помоћ или јединицу за брзо реаговање.

У том контексту треба посматрати медијски оркестриране нападе на Српску и њеног предсједника Додика, и све чешће нападе на Београд и предсједника Вучића. Београд је у виду Ђиласа добио свог Заева, јер га неокони припремају за рушење Вучића, након процјене да је он најбоље рјешење за такве операције. Банкари и од јавности скривени власници корпорација желе да Њемачка са САД преузме вођство на „великој шаховској табли“, при чему се Њемачкој обећава интересна сфера над Хрватском, Словенијом и дијелом БиХ, док би у интересну сферу САД ушла јадранска обала, Херцеговина, Рашка, Црна Гора, Косово и Македонија.

Мађарској, ако би се „вратила јату“, нуди се Војводина, чиме би се на Дунаву направила граница са „Београдским пашалуком“, који би задржао назив Србија. Планови о редизајнирању Балкана идентични су плановима у име којих је вођен Први свјетски рат, с тим што је овог пута креатор идеје о Великој Албанији Вашингтон. Да ли је могућ сценарио који се разрађује за потребе неокона, хоће ли Русија снажно реаговати и спречити његову реализацију – питања су на која нећемо дуго чекати одговор.

И поред слома тзв. Исламске државе, одмјеравање снага између Русије и њених савезника са једне, и влада над којима доминантан утицај имају наднационалне корпорације са друге стране, неће стати. Специјалне операције на Блиском истоку и сјеверу Африке добиће на замаху. Постављање позорнице је у току. Иран је главна мета картела. У сјеверној Африци, нарочито у земљама Магреба, ситуација је већ сложена, са тенденцијом даљег усложњавања.

Русија разматра обнову ранијих веза са афричким земљама са којима је добру сарадњу имао Совјетски Савез. Сарадњу са Русијом отворено нуди Омар ел Башир, предсједник Судана. Током недавног боравка у Москви тражио је политичку и војну помоћ Русије и жалио се на притиске којима је изложен од САД. Неочекивано је и Ел Сиси у име Египта тражио помоћ од Русије, уз образложење да Саудијска Арабија и Вашингтон раде на повратку Муслиманске браће на власт.

ПАРАЛЕЛЕ СА БЛИСКИМ ИСТОКОМ
Ел Сисију је сумњив и начин на који су се терористи Исламске државе пребацили на Синај и извршили терористички напад на шиитску џамију током којег је убијено 235 вјерника, јер се, по њему, напад није могао извршити без помоћи неког са Запада пошто су терористи пребачени хеликоптерима, које Исламска држава никада није имала. Путин је на састанку са Ел Сисијем постигао договор о транспорту и прелету руских борбених авиона преко територије Египта, а договор се односи и на коришћење египатских аеродрома.

Тако је Русији отворен пут до Црвеног мора гдје партнерска Кина већ има базу у Џибутију. И преговори са Ираком су у току, а Ирак жели са Русијом склопити сет споразума, по узору на Иран и Сирију. Најмоћнији човјек у Либији, генерал Халид Хафтар, већ неколико пута је боравио у Москви. Све указује да САД губе позиције на Блиском истоку и сјеверу Африке. Стога је за очекивати медијску сатанизацију свих афричких и блискоисточних државника који сарађују са Русијом, након чега би услиједила дестабилизација тих земаља.

Ситуација у постконфликтној Сирији почиње личити на Балкан крајем деведесетих. Сукоби су окончани, преговара се о правилима мира, а све су прилике да ће се задржати стање које се може окарактерисати као недовршен рат, односно неизграђен мир, што је идентично ситуацији на Балкану. Балкан може поново бити потпаљен како би се зауставила градња руског гасовода и кинеског трговинског тока.

Путин је протеклих дана боравио на Блиском истоку, између осталог и због потеза Трампа о пресељењу америчке амбасаде у Јерусалем. Путин себи неће дозволити да прије коначне оцјене ситуацију не сагледа заједно са Тел Авивом, који жели гаранције да Иран неће напасти Израел и да ће контролисати Хезболах. У дипломатским круговима присутне су спекулације да Израел уз помоћ Москве преговара о свеобухватном рјешењу за мир са арапским земљама. То се, опет, другом савезнику Израела, Сједињеним Државама, не допада.

Саудијска Арабија, новији израелски савезник, не реагује поводом Трамповог проглашења Јерусалима за главни град Израела. Ријад жели рат са Ираном али га не би водио без Израела. Намјера је да се спријечи продор иранског утицаја на Медитеран, односно стварање копнене везе шиита Блиског истока са Техераном. То не желе ни Израел ни САД. Рат у Либану могао би бити увод у рат са Ираном, а тај пламен би поново могао захватити Сирију. Американци се не могу помирити са опстанком Асада и дају му „рок трајања“ до 2021. године.

Опет вриједи повући паралелу с Балканом. На власти не смије остати ниједан самосталан и самосвјестан политичар, нарочито ако је патриотски опредијељен. Пожељне су марионете попут Заева. Зоран Заев је постао прототип. Траже га и у Сирији. Потребан је политичар који би Сирију поцијепао сходно жељама САД и избацио Русе. Али, комбинаторика коју води Ријад могла би се вратити попут бумеранга.

Мухамед бин Салман могао би довести у питање своју власт, али и Арабију какву знамо. Почео је преговоре с Москвом, што Американци пажљиво мотре. Прави савез са Израелом, због чега ће изгубити углед у арапском свијету. Саудијска Арабија се компромитовала и због спонзорства над Ал Каидом и Исламском државом. Ријад је показао неспособност водећи операције у Јемену, а сада жели сукоб са Ираном, у који намјерава укључити САД и Израел. Ако Салман настави с непромишљеном политиком, изазваће бијес многих, што би за посљедицу могло имати фрагментацију његове земље. Коначно, Саудијци контролишу петину свјетске нафте, што је примамљив плијен за мегакорпорације.

ПРЕДРАГ ЋЕРАНИЋ

Anfor.org

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here