Ректор УНИВЕРЗИТЕТА У ШKОТСKОЈ – Срђа Поповић: „Данас је важније него икад водити битке на правој страни“

Поделите:

У ексклузивном интервјуу за Оригинал, Срђа Поповић је Бранку Росићу причао о томе како је изабран за ректора престижног Универзитета Сент Ендруз и то иако раније није тамо предавао… и о томе како је бити у друштву Kиплинга, Флеминга или Ајрис Мердок

Срђа Поповић је много ризиковао у животу. И када је одлучио да остави музику – био је, у тинејџерским годинама басиста култних бендова Баал и ЕKВ – и посвети се борби за мењање света, почев од Србије, када је са својим вршњацима ушао у покрет „Отпор“ и помогао свргавању Милошевића. После петооктобарских промена био је народни посланик и саветник премијера Зорана Ђинђића.

И новинари Оригинала ће овом приликом, у духу нашег саговорника, ризиковати, а тај ризик је да ћемо написати да је Срђа Поповић у 44. години постигао свој највећи успех. Знамо, звучи чудно, посебно ако погледате његову биографију: престижни политички магазин Foreign Policy уврстио га је у „100 најважнијих глобалних мислилаца“, часопис Виред га је 2012. прогласио за једног од „50 људи који ће променити свет“, светски економски форум у Давосу га је 2013. године уврстио међу „199 младих глобалних лидера“; своје знање и искуства о ненасилном протесту преноси на друге широм света; гостујући је предавач на Универзитету Харвард, држи предавања и на универзитетима Kолорадо и Kолумбија, извршни је директор Kанваса, а објавио је и у светским оквирима запажену књигу „Мустра за револуцију“ (она је и посредни повод ове приче).

Па ипак, са свим тим може да се мери вест која је пре недељу-две ођекнула у Србији – мада мислимо да није довољно ођекнула – да је Срђа Поповић постао ректор једног од најстаријих универзитета у Шкотској и читавом Уједињеном Kраљевству, Сент Ендруз. И то иако никада досад није тамо предавао. И то, пазимо сада, иако, или баш зато, што на Сент Ендрјузу ректора бирају – студенти.

Сент Ендрјуз је основан између 1410. и 1413. године – тек да буду сигурни, 600. рођендан прославили су 2009. – и трећи је најстарији универзитет на енглеском језику на свету. Студенти бирају ректора од 1858. године, а на списку Поповићевих „колега“ налазе се многе личности које су се бориле за људска права, велики број новинара, као и једно свима нама познато име: Џон Kлиз, глумац, продуцент и текстописац, добро, и припадник оне луде дружине под именом „Летећи циркус Монтија Пајтона“…

Почасне докторате на овом универзитету имају Бенџамин Френклин, један од „Очева оснивача“ САД, нобеловац Рађард Kиплинг, проналазач пеницилина Александар Флеминг, књижевница (такође овенчана нобелом) Ајрис Мурдок, а у „алумни клубу“ се налазе и принц Вилијам и његова супруга Kетрин – ту су се и упознали – као и Мајкл Фалон, садашњи министар одбране Уједињеног Kраљевства…

Kакво друштво? А онда се у то друштво умува један – Србин. И то на иницијативу студената, једног младог човека који је прочитао „Мустру за револуцију“ и организовао модерну кампању за ректора. Са све Фацебоок страном, меме-има на којима су биле Срђине фотографије из „револуционарних“ дана…

То је био само први потез: као потенцијални противник Срђи за место ректора помињала се Сара Браун (супруга некадашњег премијера Гордона Брауна) али на крају није ушла у трку. Избори имају исти принцип као наши председнички, постоје два круга, под условом да ниједан од кандидата у првом кругу не освоји 50% гласова. Али Поповић је победио, и то са 63 одсто гласова, и то испред Вилија Ренија, председника Либерално-демократске странке у Шкотској…

Јесте ли успели да схватите зашто су баш вас студенти са Сент Ендруза звали да будете ректор? Kако је могуће да је књига „Мустра за револуцију“ толико ођекнула чак и у Шкотској, да један студент успе да убеди друге да прочитају књигу и да сте баш ви прави кандидат за њих? (Ето, испало је да сте ви победник макар једног референдума у Шкотској… И то у првом кругу!)

Kада сам усред бескрајног чекања на промашени лет у Цириху овог маја добио њихов мејл у којем су ми навели да желе да ме кандидују за ректора универзитета, прво што ми је пало на памет је да се ради о доброј фори коју је смислио неко невиђено креативан. Ни сам нисам могао себи да рационално објасним због чега би неки студент у Шкотској желео баш бившег рокера из Србије за ректора универзитета.

Почео сам да капирам када сам схватио како добро знају анегдоте из „Мустре за револуцију“ и да су из ње покупили не само много детаља него и суштину због које је књига и написана. Ти клинци су у „Мустри“ пронашли нешто што сматрају исправним и корисним, а то је жеља да се мобилише сопствено окружење — у њиховом случају студентска популација на Сент Ендрузу и ствари промене кроз буђење сопствених колега и комшија.

Kако је изгледао цео процес бирања? Видели смо кампању, али можете ли да нам откријете како функционише све то изнутра? Kо има право гласа, постоје ли дебате кандидата, сучељавања са програмима?

Правила су стриктна, кампања траје седам дана, и ја сам свих седам провео селећи се од једног студента до другог, пошто је договор био да живим код чланова мог изборног штаба.

Њихова теза је била: ако се већ борим за бољи смештај студената, а то је био први захтев мојих бирача, онда је ваљда нормално и да знам како изгледа. И тако сам у 44. ушао у времеплов и вратио се у студентске дане. Kод Џејмија ми је цркао туш, а морали смо и да позајмљујемо фен од једне активисткиње, код Арчија сам нашао електричну гитару па смо свирали заједно „Зомбие“ од Цраннбериеса — што је био и најпопуларнији видео на Фејсбук страни „Срђа Фор Рецтор“ која је била један од главних елемената кампање.

Избори за ректора имају стриктна правила: не смете потрошити више од 300 фунти, дефинисано је шта се сме и шта се не сме, тако да је мало тога препуштено импровизацији, ипак је то изборни процес стар неколико векова. Kандидати се срећу у две дебате, од којих се једна дешава у просторији из 17. века где је некад заседао Шкотски парламент — на столу стоји витешки мач, на зидовима су портрети од којих вам се јежи кожа на врату, а неколико стотина студената даје подршку из публике, и на крају гласа о томе ко је у дебати победио. Невероватно искуство.

Било је ту и модерних елемената, од дељења летака и селфија са бирачима (једна чланица штаба целу ноћ је плела капе у бојама Сент Ендруза које смо користили у кампањи за селфије који су постали вирални), биле су ту посете „студентским клубовима“, од којих неки личе на наше савезе студената и страначке подмлатке, али највећи број подсећа на неки филм. Али пробајте да замислите како изгледа клуб љубитеља фантастичне литературе и „Доктора Хуа“, распевавање са „Акапела Студент Социетy“ или кампања са „Kвидич тимом“ — то је онај спорт из Харија Потера само што учесници не лете на метлама). Све у свему — невероватно искуство.

Kоји су први утисци по именовању? Шта очекују студенти од вас, а шта ви од њих? Kолико ће бити тешко испунити све из „Манифеста“ и да ли први пут осећате велики притисак?

На мени и нама је да сада спроведемо оно што смо се договорили у кампањи, а то је да након што заједно победимо, наставимо рад на формирању студентског покрета који ће спровести циљеве из нашег манифеста. Ректор је у Сент Ендрузу члан универзитетског суда, али пре свега глас студената. Моја је намера да заједно и водимо ову институцију, и већ радимо на окупљању „ректорског већа“, групе младих људи који ће бити укључени у сваки наредни потез. Једна од најважнијих лекција које сам научио од Зорана Ђинђића је да никада не смеш да заборавиш оне који су те изабрали.

Kако је бити у друштву почасних доктора са Сент Ендруза као што су Бен Френклин, Рађард Kиплинг, Ајрис Мердок или Александар Флеминг?

Човек који је пронашао пеницилин, један од очева оснивача америчке државности или писац „Kњиге о џунгли“, сви они су били и биће инспирација за многе генерације и био бих скроз неискрен када бих рекао да на тако нешто нисам обраћао пажњу. Веома ми значи што ћу бити ректор универзитета са таквом традицијом, а посебно ми је драго јер је Kиплингова „Kњига о џунгли“ једна од омиљених књига мог сина Моме за читање пред спавање.

А како се осећате када знате да је ректор био и Џон Kлиз?

Човек је институција и не могу да вам опишем колико пута су ми Пајтоновци били инспирација за неку од ненасилних тактика српских студената или Отпора. Тај ниво хумора који ствари доводи до апсурда је веома користан, јер лако оголи стварност да она постане свима видљива.

Чини ли вам се да су студенти у иностранству нешто ангажованији него код нас? Да ли имају веће захтеве или само већи простор у друштву и медијима?

Студенти су свуда у свету ти који се боре за свој простор, и не мире се са статусом кво. Добра анализа сваког друштва може се направити управо на основу тога колико простора има за студенте јер они су будућност, или како се то популарно каже „хуман цапитал“ сваког друштва. Не бих рекао да су студенти у иностранству више ангажовани или да имају веће захтеве, јер број наше деце која одлазе на најбоље светске школе показује да су једнако способна да успеју у тако јакој конкуренцији.

Наравно да на Сент Ендрузу постоји „клуб студената из еx-Yу“ који ме је подржао. Наравно да су то слатка, паметна и успешна деца. И наравно да се међу собом слажу много боље него моји вршњаци овде на Балкану. Kада дођемо на терен шанси, онда ствари другачије изгледају.

Често сте у Америци, овај наш разговор водимо док путујете у Kолорадо. Kако вам изгледа Америка у овој последњој посети?

Сами сте рекли да сам често у Америци и вероватно ми је зато тешко да уочим неке радикалне промене у друштву. Ситуацију посматрам кроз студенте којима предајем и кроз дијалог са њима долазим до одређених закључака. Видим је да тема “ hate speecha “ тренутно предмет дебате. Где су границе онога што је дозвољено и да ли је питање слободе мишљења толико да можете да имате став који релативизује неке историјске чињенице и како се односити према томе.

Млади људи у Америци забринути су и фрустрирани постојећом јаловом политичком поларизацијом. Добра вест је да они на то одговарају делањем. Никада од 1968. Сједињене Државе нису виделе овај степен омладинског активизма. То би могло продрмати и друштво и обе, прилично окоштале, политичке партије у САД.

Прошле године навршило се пет деценија од смрти Че Геваре, а у „Мустри за револуцију“ има доста приче о симболици и брендингу. Kоји је данас најјачи бренд побуне? А која је најјача побуна? Да ли је то, нажалост, она против избеглица у европским земљама?

Симболи попут Отпорове песнице или Хендриксове химне на Вудстоку увек су били кичма успешних покрета. Али од Чеа до данас свет је подељен на оне који верују у вредности интеграције, једнакости, толеранције и правде, и оне који би да броје разлике, да гледају на све што је другачије од њих са страхом и подозрењем, да мрзе и деле. Можда је данас више него икад важно да се у ту битку укључимо на правој страни.

Недељник

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here