Срђа Трифковић: Путин је показао слабости у Јерменији и Сирији – његов кредибилитет је ДУБОКО НАРУШЕН

Поделите:

“Од украјинске кризе 2013-2014. године, многим посматрачима руске сцене је било јасно да Путин није био велики стратег који добро планира своје потезе испред својих противника… У најбољем случају, он је менаџер који у равнотежи одржава различите снаге унутар структуре власти у Москви, а не државник.“

Десетине хиљада Јерменаца се усредсредило на престоницу Јереван у среду ујутру, блокирајући путеве и владине зграде у знак протеста због опирања владајуће странке да власт у земљи преда опозиционом лидеру Николи Пашињану.

Демонстранти су рекли да ће остати на улицама колико год буде било потребно да се сруши владајућа Републиканска странка и да се Пашињан постави за премијера. Очигледно је деловало: До краја дана, Пашињан је најавио да ће све странке подржати његову кандидатуру за власт, и позвао на окончање протеста. “Проблем је практично решен,“ рекао је он публици на митингу у Јеревану. “Све парламентарне фракције кажу да ће подржати моју кандидатуру.“

Операција промене режима у Јерменији је на сваком кораку била обојена револуција из уџбеника, испробана и тестирана у Београду (2000), Тбилисију (2003) и нарочито у Кијеву (2004, поновљено 2014), анализира Срђа Трифковић за Руссиаинсидер.

Међутим, постоји значајна разлика. За разлику од Србије, Грузије или Украјине, Јерменија је званични савезник Руске Федерације, члан Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) коју води Москва, и Евроазијске економске уније (ЕАЕЦ) – два стуба претпостављене геополитичке стратегије председника Владимира Путина.

Значајно је и то да у Јерменији постоји и велика руска војна база у Гјумрију, која је закупљена до 2044. године, коју је садашњи министар одбране Виген Саргасијан прошле године описао као “виталну компоненту система националне безбедности наше земље.“

Јерменија је поново дежа ви.“Замислите људе из свих слојева живота – студенте, наставнике, раднике , уметнике, новинаре, свештенике, војнике – како се смеше, смеју и грле једни друге,“ одушвљено је рекао пријатељски посматрач. “Море застава испуњава трг, а таксисти трубе својим сиренама и отварају шампањац. Атмосфера је узбудљива и динамична! То су обични људи који су устали зарад транспарентне и одговорне владе. Они су мобилисани да се боре за узрок на локалном нивоу, и на крају су победили при готово немогућим шансама.“

Није изненађујуће то да су “обични људи“ који су интервјуисани за велике западне мреже некако били млади, неговани, течни говорници енглеског језика. Првобитно су тражили оставку недавно именованог премијера Сержа Саргасијана, који је једну деценију био председник Јерменије пре него што је – супротно ранијим обећањима – организовао да пређе на ново место, што би му омогућило да задржи стару власт.

У првим данима протеста, чинило се да је Саргасијан очекивао подршку и савете Москве, а – након што то није добио – поднео је оставку 23. априла уз необичну изјаву: “Улични покрет је против мог мандата. Ја испуњавам ваше захтеве.“ Међутим, његово признавање пораза више није задовољавало протестанте, који су своје захтеве пребацили на директну промену режима, тј. тренутну предају власти Пашињану.

Захтев тешко да је био у складу са тврдњом протестаната да дубоко поштују “демократију.“ Описан као “новинар који је постао политичар,“ Пашињан има скромне изборне акредитиве. Његова странка “Јелк“ (Излаз) је освојила само 8% гласова на парламентарним изборима у Јерменији 2017. године, чији легитимитет није оспорен, и тренутно има само девет посланика у националној скупштини од 105 седишта.

“Излаз“ је класична “прозападна, проевропска,“ самопрокламована либерална странка, нераскидиво повезана са чврстом мрежом НВО које имају подршку из иностранства. Она је против чланства Јерменије у Евроазијској економској унији и Организацији Уговора о колективној безбедности, и жестоко је критиковала оно што се тиче тренутног прекомерног владиног ослањања на Москву.

Сценарио је био познат у сваком детаљу, укључујући невољност (или немогућност) Кремља да наслути и утиче на догађаје.“ У суштини, Русија је деловала са невероватним опрезом,“ истакао је јерменски аналитичар, који је рекао да је Русија остала невидљива. Међутим, није било ничега “невероватног“ у вези са неактивношћу Кремља: Москва је била једнако невољна или неспособна да изврши утицај на другим позорницама обојених револуција, посебно у Украјини 2014. године. Када је отворено русофобични режим дошао на власт у Кијеву након државног удара у фебруару, Путин је само упозорио на “трагичне последице таласа такозваних обојених револуција.“

Као што сада видимо, његово упозорење је било чисто реторичко. Четири године касније, са одвијањем истог старог сценарија, он није учинио ништа да спречи репризу у Јерменији – чак иако је његов циљ био срушити закониту владу земље (једне од ретких), која је ушла у војни и економски савез са Руском Федерацијом.

Путинови браниоци у руским медијима и на другим местима су пожурили са тврдњом да промена у Јеревану не би значила много у геополитичком смислу, наводно зато што су њени узроци “чисто унутрашњи и свака будућа влада би требала да се ослања на руску заштиту против Турске и/или Азербејџана. Са истим немаром, провладини медији су једва приметили одлуку Казахстана да одбаци ћирилицу и усвоји латиницу као национално писмо.

Они доследно игноришу знакове отуђења Белорусије, где председник Лукашенко тихо покушава да себе начини прихватљивим за Запад… баш као што је Мило Ђукановић у Црној Гори то успешно учинио у последњим данима Милошевићеве власти.

(Говорећи о Црној Гори, Руси су много уложили у ову малу бившу југословенску републику почетком 2000-их година, и активно подржавали њено одвајање од Србије 2006. године, само да би били награђени наметањем санкција од стране Ђукановићевог режима у Подгорици 2014. године, и њиховим придруживањем НАТО-у 2017. године).

Ако и преостале две неруске чланице ЕАЕЦ-а оду, и покажу се злослутни знаци, буквално ништа неће преостати. Изгледа да Москва показује изузетан степен самозадовољства у областима које Русија сматра безбедним у својој историјској сфери утицаја, упозорава аналитичар за спољне послове Џејмс Џатрас, чак иако Запад – а посебно САД – изричито одбијају такав задатак:

“Откривено је да је немар који је Русија показала према Украјини после 1991. године поновљен у Белорусији, Јерменији и Казахстану. Након што се они “преокрену,“ шта ће Русија имати осим своје територије? Онда сама Русија неће бити третирана са великим поштовањем од стране аутора операција промене режима. Русија заиста јесте амерички непријатељ број 1, уколико “Америка“ значи владајући естаблишмент, који је потпуно уједињен у својој русофобији.“

Није случајност то да је јерменска операција уследила одмах након што је Русија показала слабост у Сирији, након операције под лажном заставом у Думи (8. априла) и бомбардовања мета сиријске владе од стране САД, Британије и Француске (14. априла).

Путин је био неодлучан и слаб током читаве кризе, не радећи ништа након што су његови виши официри у више наврата упозорили на предстојеће исценирано насиље које је довело до западног напада, и оставио је јединице ваздушне одбране Башара ал Асада на њиховим скромним уређајима.

16.априла је Путин само појачао утисак слабости када је рекао да би још један такав напад на њиховог сиријског савезника “проузроковао хаос.“ Предвиљиво, то је подстакло русофобичне хегемонисте у Вашингтону (и њихове поданике у Лондону) да захтевају одлучну ескалацију, јер је “Путин трепнуо! а “Русија се показала као папирни тигар.“

Једна предвидива последица је то да је помоћник секретара за евроазијске послове Вес Мичел, током своје посете Кијеву у Тбилисију, позвао Русију да “повуче војску из Грузије“ (што значи из Абхазије и Јужне Осетије, што је потпуно немогућ захтев) и изразо је подршку кандидатури Украјине и Грузије за придруживање НАТО-у.

На крају, Руси могу бити приморани да одговоре на константне провокације. Цена њиховог тренутног умирења ће бити радикално смањење простора за маневрисање, а тиме и експоненцијално већа опасност од смртоносне ескалације. Део проблема је што Русија једноставно не разуме меку снагу, њена економија је величине као и шпанска, њен нуклеарни арсенал је бескористан у локалним тактикама моћи, њене конвенционалне снаге нису импресионирале никога, а Путин је превише уплашен да се супротстави Западу, осим када ствари прете да прекипе (Грузија 2008. године, Крим 2014. године): “Русија се не понаша као суперсила, јер то и није.“

Још један знак дезоријентације и изузетне слабости у Кремљу су вести да ће бивши министар финансија Алексеј Кудрин бити враћен да “поправи ограде са Западом“ како би оживео руску економију. Кудрин је у више наврата рекао да уколико Русија не начини свој политички систем више демократским и оконча сукоб са Западом и САД, она неће моћи да оствари економски раст.

Руски петоколонаши су се одушевили: “Ако се Кудрин придружи администрацији или влади, то би указало на то да су се сложили око одређеног програма промена, укључујући и у спољној политици, јер без промене у спољној политици, реформе су једноставно немогуће у Русији,“ рекао је Евгениј Гонтмахер.. који ради са организацијом цивилног друштва коју је основао Кудрин. “То би била моћна порука, јер је Кудрин једини међу главним ешалонима са којим ће причати на западу и према ком постоји одређено поверење.“

Стављање Кудрина – противника дедоларизације и присталицу Вашингтонског консензуса – на чело међународне сарање Русије, било би једнако као стављање Била Клинтона на власт у школи за девојке. То би означило прави колапс Путина као лидера. Ускоро ћемо знати.

У сваком случају, ако се ико питао какав ће приступ Русији имати Болтон и Помпео, сада знамо: они ће играти врло грубу игру са Путином, без обзира на то шта он ради (или не ради) и са безбрижном спремношћу да ризикују евентуални лом.

Последње, али не и мање важно, у последње четири недеље је Израел поступао на начин који је готово прорачунат да би се понизио Путин. “Русија криви Израел за ударе на сиријску базу,“ известили су западни медији 9. априла, и Русија је била у праву – израелски авиони јесу бомбардовали сиријски објекат Т-4 у близини Хомса, убивши 14 људи, од којих су њих седморо били Иранци, и претворили су базу у рушевину.

Израел није званично изјавио да су њихови авиони напали базу у Тијасу, али су израелски војни авиони то потврдили. Смирено и намерно, влада у Јерусалиму је стога окончала свој договор о “не-конфликту“ са Русијом, о ком су преговарали Путин и израелски премијер Бењамин Нетањаху у септембру 2015. године. Овај споразум је Израелу дао одрешене руке у транспорту оружја из Ирана у Хезболах, и омогућио наставак израелског одвраћана на њиховој северној граници.

Путин је реаговао мирно, буквално молећи Нетањахуа 12. априла да се уздржи од даљих акција у Сирији. Одговор Израела је тешко могао бити оштрији и офанзивнији. Израелски министар одбране Авигдор Либерман је 25. априла саопштио да ће Израел бити спреман да нападне било који систем ракетне одбране С-300 у Сирији који прети израелским авионима.

То ефективно значи да је Израел прогласио своју спремност да нападне руске оперативне системе ако им се не одобри слободнан лет. Између осталог, израелски авиони су спровели масовни напад на још једну сиријску војну базу у близини Хаме 29. априла, наводно уништавајући 200 иранских ракета и убивши више од 20 војних лица. Опет, Русија није учинила ништа (вербалне осуде и упозорење више нису вредни помена).

Интервенционисти верују да је сада време да се искористе Путинове слабости, истерујући Русе из Сирије, поново отварајући украјински фронт, довршавајући промену режима у Јерменији и подстичући имплозију остатка руских безбедносних и економских савеза. Они ће вероватно саботирати и Светско првенство, које ће се одржати Русији од 14. јуна до 15. јула, охрабрујући њихове посреднике да спроведу још једну операцију под лажном заставом (за који ће директно окривити Москву), или спровести терористички напад на једном од места овог такмичења.

Још од кад је друга украјинска криза избила на зиму 2013-2014. године, многим посматрачима руске сцене је било јасно да Путин није био велики стратег који је планирао своје потезе испред својих противника. Након 18 година на власти, шокантно је то да он није био у стању да разреши структурне недостатке руске економије, којом и даље доминирају корумпирани олигарси и глобалистички петоколонаши. У најбољем случају, он је менаџер који у равнотежи одржава различите снаге унутар структуре власти у Москви, а не државник.

Током протекле три недеље, његов кредибилитет је дубоко нарушен. Неизвесно је да ли га може повратити.

Интермагазин

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here