Suzana Vasiljević otkrila do sada nepoznate detalje o Vučiću!

Podelite:

Suzana Vasiljević je dama koja u stopu prati predsednika Srbije Aleksandra Vučića na skoro svim putovanjima, nastupima i sastancima na najvišem nivou. Ona je jedan od njegovih najbližih saradnika i savetnica je za medije.

Kada ste zvanično postali Vučićeva savetnica za medije?

– Sa njim sam počela da radim 27. jula 2012, kada je formirana Vlada. Tada je bio potpredsednik Vlade i ministar odbrane. Vučić, Aleksa Jokić i ja smo prvi ušli u njegov kabinet te godine.

Čime ste se bavili pre toga?

– Studirala sam novinarstvo u Nemačkoj, a kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovo prvo nisam završila u Nemačkoj, vratila sam se u Beograd. To je bilo vreme kada je počinjao rat u Jugoslaviji, svi su bežali odavde ka inostranstvu, ja sam se vratila kući, jer su mi prijatelji i porodica bili ovde. Radila sam za „Jutel“, pa sam prešla u austrijsku televiziju, pošto je meni prvi jezik nemački. Posle toga sam 1994. počela da radim za BBC i tamo sam ostala 14 godina, na dokumentarnom programu. Radila sam seriju „Umiranje Jugoslavije“, „Pad Miloševića“ i više od 40 dokumentarnih filmova za BBC. Imala sam i svoju produkciju. Radila sam dva filma: jedan je o Ivanu Stamboliću, a drugi o Srebrenici, za koji sam dobila mnogobrojne nagrade širom sveta. U Vladi sam počela da radim 2004. na poziv Srđana Đurića, u vreme dok je Vojislav Koštunica bio premijer. Nakon toga me je Ivica Dačić pozvao u MUP 2008. i tamo sam dve i po godine radila na mestu šefa Biroa za medije. Onda sam napravila pauzu od godinu i po i prešla u JP „Srbijašume“, gde sam bila direktor odeljenja za komunikacije. Vučić me je na prijemu u Ambasadi Nemačke, dva meseca pre formiranje Vlade, preko mog tadašnjeg partnera, a njegovog prijatelja, pitao da li želim da radim za njega.

Sećate li se tog susreta?

– Na engleskom me je pitao: „Do you want to work for me?“ Nakon toga smo se nekoliko puta sreli u SNS-u i moj jedini uslov je bio da mogu da komuniciram direktno sa njim i da su mi potrebni ljudi sa kojima radim i tehnika koju sam želela da imam.

Kakav je Aleksandar Vučić kao saradnik i da li nekada imate neke konflikte?

– Težak, zahtevan. Često se ne slažemo, ali stalno razgovaramo i on je čovek koji voli da sasluša. U kabinetu imate ljude koji su više nacionalno orijentisani, ali i ljude poput mene. Vučić voli da kaže: „Ovo je Suzana, predstavnik građanskog sektora u kabinetu.“ Tanja Jović i ja smo, prema njegovom mišljenju, građanska Srbija, a Nikola Selaković i Aleksa Jokić su nacionalna. On pita i jedne i druge i donosi odluku za koju misli da je najbolja.

Sa Vučićem provodite dosta vremena, da li ste postali i prijatelji?

– On je pre svega dobar čovek, pa onda sve ostalo. Posle toliko vremena provedenog zajedno, normalno je da postanete prijatelji. Kad god se bunim zbog nekih stvari koje uradi, jer nisam saglasna sa tim profesionalno, ipak znam da on ljudski ne misli ništa loše. Znam da mu nije lako, jer se suočava sa velikim brojem problema na dnevnom nivou. Mi se svi trudimo da mu olakšamo koliko možemo i znam da mu idem na živce jer idem i zvocam, a onda me pita: „Da li ti nekad ćutiš?”

Vučićeva deca su divna

Poznajete li vi predsednikovu decu?

– Poznajem i Milicu i Danila. Sa Milicom sam bliska. Ona je sada tinejdžerka i voli da idemo u šoping zajedno. Uči nemački, pa joj u tome malo pomažem. Ona je predivno dete.

Da li ste imali priliku da vidite bebu Vukana?

– Jesam, imao je tada dva meseca. Predivna i preslatka beba.

Poznaje li članove vaše porodice?

– Zna moju sestričinu Petru i sestrića Nikolu. Sestru i zeta je upoznao na prijemu. Petra je u stalnoj „borbi” sa njim. Ljuta je, jer je ranije mnogo više vremena provodila sa mnom i stalno mu govori da će glasati za nekog drugog. On joj kaže: „Ti si mala, ne možeš da glasaš”, a ona mu odgovara: „Ne mogu, ali ja kontrolišem babe.“ To joj je glavna „pretnja”.

Vratili ste se u Srbiju kada su svi odlazili. Da li ste se pokajali zbog toga?

– Nisam. Mene je BBC zvao tokom bombardovanja. Nudili su mi da dođem. Da sam htela da odem, mogla sam. Moj bivši partner je Francuz. Rastali smo se zato što nisam htela da odem iz Srbije. On radi u jednoj afričkoj zemlji. Bila sam tamo tri puta po desetak dana, da vidim kako izgleda život u Africi. Oboje smo shvatili da ne ide. Mislim da sam sada prvi put osetila da se u ovoj državi konačno nešto menja i da mogu nešto da uradim. To je bio razlog što sam ostala.
Suzana Vasiljević i predsednik Vučić

Da li to znači da uvek odaberete posao umesto ljubavi?

– Očigledno je tako.

Stiče se utisak da ste poprilično jaki i samostalni?

– Morala sam da naučim da popravim automobil, zamenim osigurače… Sve sama radim i mnogo toga znam. Volim da mi muškarac ponese kofer, otvori vrata, sipa piće. Ne volim žene koje su njanjave, koje ne mogu ništa. Sve moje drugarice su jake i mogu sve same da urade. Mislim da svaka žena treba da bude samostalna, pa sad… Ako se pojavi i neki princ na belom konju koji će da pomogne, tim bolje.

Da li čekate princa na belom konju?

– Ne, nisam ga nikada ni čekala. Moje su veze uglavnom bile duge. Imala sam vezu od 12 godina, pa vezu od šest godina… Sa Žoržom sam živela zajedno toliko koliko je on bio u Beogradu.

Koje osobine cenite kod muškaraca?

– Duhovitost i odlučnost.

Da li imate vremena za porodicu i prijatelje?

– Nisam udata i nemam decu i to malo vremena što imam koristim da bih bila sa prijateljima i sestričinom Petrom i sestrićem Nikolom, koji su mi izuzetno važni u životu. Jednom nedeljno se trudim da odemo na ručak, večeru ili u bioskop.

To znači da ste supertetka?

– Tako oni kažu. Petra je u pubertetu i sa njom se često svađam zbog oblačenja, kilaže i svih stvari. Ona kaže da tetku mnogo voli, a Nikola je doskora govorio da ga je rodila tetka. Super smo drugari, volimo se. Neki moji prijatelji imaju decu, pa koristim slobodno vreme da budem sa njima. Putujem po Srbiji, a ponekad odem i do inostranstva.

Koliko se vaš poslovni stil oblačenja razlikuje od privatnog?

– Mnogo! Privatno sam u farmerkama i majici, bajkerskim čizmama i pantalonama. To mi je ostalo od prethodnog posla, kada sam kao novinarka išla na teren. Jedne godine smo se smejali kada smo se vratili iz Bosne. Radili smo film za austrijsku televiziju, čija je ekipa bila smeštena u hotelu „Interkontinetal“. Bila je novogodišnja noć. Sećam se da su devojke ulazile u hotel u nekim božanstvenim haljinama, a mi blatnjavi, u vojničkim prslucima i čizmama. Tada me je kolega novinar pitao: „Bože, Suzana, kada ćeš ti izgledati ovako?” Odgovorila sam mu: „Kada budem prestala da se bavim ovim poslom, kupovaću haljine i štikle.” Sada stvarno to i radim. Opsednuta sam cipelama i verovatno stres lečim šopingom.

Na šta trošite najviše para?

– Svu svoju ušteđevinu potroših na cipele i garderobu. Ne znam na šta bih drugo trošila, jer retko izlazim. Volim naše kreatore, Mariju Tarlać i Draganu Ognjenović. Trudim se da na događajima u inostranstvu nosim modele naših kreatora, zato što znam da se na televiziji to vidi, što je njima uvek dobra reklama.

Imate li vremena za vežbanje?

– Idem na jogu, krenem, pa stanem, pošto su to sve fiksni termini. Upišem se u teretanu, onda odem jednom ili dva puta, pa me bude sramota. Imam u stanu sobni bicikl.

Da li se trudite da se zdravo hranite?

– Jedem zdravu hranu, ne jedem slatko, kafu pijem bez šećera. Volim da jedem ribu, morske plodove. Jedem mnogo zeleniša, što kaže moj šef: „Evo tebi trava, daj meni meso.“ Tako na službenim ručkovima podelimo hranu – ja jedem travu, on jede meso.

Imate li vremena za kuvanje i da li ste nekada nešto spremali šefu?

– Volim da kuvam. Njemu nisam kuvala, stalno mu obećavam, ali nikako da stignem.

U koliko sati počinje vaš dan, da li kao šef ustajete u 5?

– Ustajem u 5.30 kada smo u Beogradu. Kad ustanem, pročitam pres kliping i pošaljem šefu sažetu verziju onoga što novine pišu. To mi oduzme dosta vremena. Takođe, moram da doručkujem i popijem kafu, jer imam nizak pritisak i bez toga ne mogu da izađem iz kuće. Nikada ne znam koliko će dan trajati… Uglavnom je dug.

Pomenuli ste pres kliping, da li šefu ujutru šaljete i kada se pojave neke manje pozitivne stvari, neke karikature?

– To mu prvo šaljem. Ne šaljem mu samo dobre vesti. Tviter ne pratim uopšte, mislim da je to potpuno besmisleno, jer najbolje je da se svako jutro probudite, pozovete svog neprijatelja i pitate ga šta misli o vama. Tviter nalog imam, jer moram da znam šta se tu dešava, ali veoma retko to otvaram. Čitam novine i ozbiljne analize, koje mu šaljem. Da li su to analize protivnika ili ljudi koji racionalno posmatraju svet, nije bitno. Uglavnom mu u dve-tri rečenice sažmem šta su rekli ili izvučem neku rečenicu koja je najupečatljivija, ali u smislu političke analize, a ne u smislu da li ga neko voli ili mrzi. Tim stvarima se ne bavim.

Kada ste ove godine plakali, a kada ste se smejali?

– Preplakala sam kompletnu migrantsku krizu. Šef mi je rekao da neće više da me vodi ni u jedan migrantski centar jer ga blamiram. Mene užasno pogađaju sudbine tih ljudi i ne mogu da se kontrolišem, pogotovo kada vidim decu. Privatno retko plačem, jer u principu nemam razloga za tako nešto. Smejem se svaki dan i trudim se da se smejem što češće. Za razliku od mog šefa, koji je pesimsta i voli da mrači, ja se trudim da budem pozitivna i mislim da je to nešto što pokreće i ljude oko mene i mene samu.

Da li se plašite starosti i kakav je vaš stav o estetskoj hirurgiji?

– Nemam vremena da mislim o starosti. Kada je reč o estetskoj hirurgiji, ako je umereno s ciljem da izgleda prirodno, nemam ništa protiv.

Koju pesmu naručujete u kafani?

– U poslednje vreme naručujem pesmu „Jorgovani”.

Tata me je učio da vozim džip

Koliko je to što ste rano ostali bez oca uticalo na vas?

– Moj tata je radio u Hrvatskoj i viđali smo se samo za vikend. Moja sestra je bila mamina ćera, a ja sam bila tatin sin. Moji roditelji su se 13 godina borili da dobiju bebu i dobili su prvo mene. Prohodala sam na gradilištu hidrocentrale u Zvorniku. Tata je bio građevinski inženjer i gradio je centrale u Bajinoj Bašti i Malom Zvorniku. Učio me je da vozim džip, da igram klikere i fudbal. Odrasla sam kao tatin sin. Mama je uvek govorila: „Da ti, sine, naučiš jezike, završiš škole… Lako ćemo za kuvanje.” Ostala sam do kraja njegovog života tatin sin i mislim da bi bio srećan da vidi rezultat njegovog uputstva za upotrebu života.

ALO

Podelite:

2 COMMENTS

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here