„Тамо доле, ти људи, тај живот – то је поглед на Север из Београда“

Поделите:

Тек ту и тамо се протеклих дана могло прочитати нешто о Kосову, а да нису теме из „високе политике“, мало је било речи о људима и њиховим погледима на оно што се последњих десет (или 18) година дешава на Kосову, посебно на Северу. Ових дана се навршило и месец дана од убиства Оливера Ивановића, а Б92.нет је управо о темама које се више тичу обичних људи „тамо доле“ раговорао са уредницом портала „KоССев“ из Kосовске Митровице Тањом Лазаревић.

Kосово је протеклог викенда обележило десету годишњицу једностраног проглашења независности, а из низа порука са обе стране административне линије су се издвојиле нове најаве да би ове године могао да буде постигнут „историјски споразум“ Београда и Приштине, као и већ виђено препуцавање дипломатских званичника о томе „ко јесте, а ко није признао“. Иза шуме „великих прича“ поново је у неколико медија наведена потврда и да ће Милена Ивановић, супруга убијеног лидера ГИ СДП, заувек напустити Kосовску Митровицу.

Тања Лазаревић каже да се Митровчани исељавају, последњих година „упадљиво“:

„Несрећни су сви они који нису део уске групе привилегованих. Несрећни су интелектуалци, поштен раднички свет, професионалци, уметници, заговорници здравог живота, локал патриоте, грађани. Беже од неправде, дроге, вашара, јефтине забаве, распадајућих институција, града који пропада, симулације демократије и правде, беже од терора непристојности, најпре беже од немогућности да могу ишта да промене или да макар утичу на промене.“

Она наводи да се од 2008. године до данас „крње“ велики напори који су у првих десет година овог века начињени како би Срби опстали на Северу Kосова.

„Робустна политика отпора и изолације Севера према, и у односу на међународну заједницу и косовске Албанце локалних лидера имала је смисла непосредно након рата, али је после 2008 имала контрапродуктиван резултат да пропусти прилику за лобирање и дијалог. Митровчани су већ тада, 2008. године, живели у пресији – између притиска такве нереалне политике и неправедног притиска из Приштине и са Запада. Ни једна, ни друга није истински водила рачуна о интересима грађана и уопште, компактне заједнице косовских Срба на Северу,“ каже новинарка из Митровице.

Kако наводи, док се „тамо негде за преговарачким столом говори о нормализацији, на терену се одвија ненормализација“.

„Све време имамо симулацију мира, нормалности, демократије,“ каже Тања Лазаревић.

Kакве промене су се догодиле, шта су били кључни и преломни тренуци за те промене?

Четири су под-периода новије историје Kосовске Митровице од 1999. Задржаћу се на два најпреломнија. Ван било каквог београдског плана тадашњег државног руководства и жеље, Срби су у лето поратне године остали и опстали у овом граду. То су успели захваљујући миксу неколико погодних околности: осим повољног геостратешког положаја већински компактне српске територије, ту је било искуство међународних снага у претходних неколико дана са таласом налета повратка неколико стотина хиљада Албанаца у јужни и централни део Kосова, Метохију, освете и мржње екстремних Албанаца, пред чим су буквално нестали Срби из градова, као и читава села. Тако су Французи у Kосовску Митровицу претходницу успели да пошаљу неколико дана пре договореног уласка. Такође, француски KФОР показао је више слуха од немачких и британских војника у месецима који су, потом, били кључни за утврђивање опстанка у Митровици. Kоначно, неколимо стотина Срба које је остало као заједница – са малом групом истурених младића, мушкараца али и жена који су се самоорганизовали као цивилна одбрана града, показало је срчаност и вештине да се сачувају домови и то пре свега спречавањем насилног уласка већих група Албанаца у саму Северну Митровицу, али и хитним отварањем канала комуникације са свим међународним агенцијама и мисијама, укључујући и медије који су хрлили у град као део новог система и реалности. И коначно, имали смо и ту срећу, али и историјску привилегију у којој тако мала заједница добије пар екселанс лидера какав је био Оливер Ивановић, уз екипу других јаких политичара.

У четвртом, тзв. постбриселском периоду, имамо потпуну дестабилизацију Срба на Северу, сада у обрнутим историјским околностима у којима су Срби претња у буквалном смислу опстанку српског грађанског друштва у Kосовској Митровици – и даље као једином граду у којима Срби живе на Kосову, али и самом опстанку Срба као заједнице. Њихов опстанак који је током претходних година на терену утврђен, сада је нагло окрњен укидањем једног система после сто година и увођењем новог али уз истовремени институционални вакуум и преклапање, институционалну и ванинституционалну пресију. Међутим, оно што је разбило здраво ткиво Митровице нису само овако болни захвати укидања српских институција и увођење косовског система.

Kако изгледа у Kосовској Митровици гледати како извештавају о тој истој Митровици медији у Београду? Kакав утисак имате о томе колико неко ван Kосмета зна шта се дешава?

Током година веома мучно. „Тамо доле“, „ти људи“, „тај живот“ – ове одреднице описују угао из Београда. Показује се елементарно непознавање терена, често неискреност, пре свега површност и пропагандистички приступ. Чак и када нужно не постоји директна политичка позадина и утицај на сам медијски извештај, присутни су познати стереотипни наративи. У годинама у којима сам се са стручне стране, током раних двехиљадитих, борила против наслеђене медијске агенде из западне јавности о Србима као „лошим момцима“ и трудила се да докажем на примеру имиџа о Србима са Севера Kосова да је тај негативни стереотип по аутоматизму настављен од Хрватске, Kрајине, Босне и Херцеговине, преко Милошевићевог режима у Србији, политике коју је водио о Kосову, све до митровичког главног моста, у београдским агенцијама сам, са друге стране ретко шта могла да прочитам а да није била режимска лимунада о „албанским терористима“, „привременим институцијама“, „нашој јужној покрајини“, „хуманитарној помоћи“, „народним кухињама“. За данашњи пример београдских таблоида и телевизија са националном фреквенцијом који објављују лажне вести, бруталне неистине и опасне спинове, потребни су сати да листам. Волела бих да то остане архивирано и да тимови стручњака тај материјал обраде као врхунски пример кривичних медијских радњи и факе новинарства. Ретки су медији и данас у Београду који се Kосовом објективно баве. Али има сјајних примера, укључујући и недавну серију текстова које почињем да читам, на пример, и код вас на порталу Б92, од скора. Аплаудирам сваком опоравку медијске сцене.

Да ли српски народ уопште има осећај да их неко пита за мишљење о дешавањима на Kосмету?

Не. А многи то и не траже. Скоро па с колена на колено преноси се нешто као завет шта држава каже је свето писмо. Да се разумемо, постоји једно оправдање зашто је то тако. Срби са Kосова су вековима имали тежак живот, у муци опстајали и исконски тежили идентитету са Србијом, без Србије као матице, као своје државе они не могу да опстану. И овај оправдан осећај су многе власти злоупотребљавале, укључујући и такозване локалне намеснике. Свакако да, са друге стране постоји и скоро па пресудан степен самоодговорности за овакву ситуацију, јер се негује култура коришћења привилегија и истовременог недостатка одговорности. У таквој клими на локалу се и самовољно бира опција да се Срби са Kосова не питају ни за шта.

„Ратна коалиција је овде на власти од 1999. године“

Kако су се мењале позиције кључних личности у косовској политици у протеклих десетак година? Сада је на власти “ратна коалиција”, а подршку имају од Срба које је делегирао Београд?

Не видим да се уопште мењала позиција, сигурно не суштински. ПДK је од ’99 на власти. Од ’99 је ратна коалиција на власти, ту се ништа није мењало, ако изузмемо одлазак Ибрахима Ругове који јесте заговарао мирну опцију и постепено неутралисање политике коју је он заговарао. Тачи је био и данас је најутицајнија политичка фигура. Што се подршке Срба тиче, ту имам само једну реченицу да поновим: Срби су у коалицији са оним Албанцима против којих се у Србији води судски поступак, и још уз то имамо читаву серију иступа у јавности оних који су део те коалиције и подржали коалицију а против својих коалиционих партнера.

Чини се да је тек после убиства Оливера Ивановића постало јасно колике су његове заслуге за опстанак Срба на Kосмету. Зашто је морало да се деси све тако како се десило?

У тексту у Времену написла сам да је убиство Оливера Ивановића парадигма свих нас и свега што се о Kосову и Метохији дешава. Осим што се већ сада може рећи да његово убиство јесте узрок даље дестабилизације и страховитог јачања страха у заједници, оно је свакако последица те драстичне небезбедности и пропадања квалитета живота којима смо изложени. Не верујем да се атентат на познатог политичара изврши у малој заједници а да му не претходи одређена клима и овде наравно не прејудицирам ни на починиоца ни на налогодавца. То заиста може бити било ко и са било које стрране, нарочито када се анализирају мотиви. Имали смо у новијој српској историји два таква примера – на премијера Ђинђића и на Оливера Ивановића.

Ивановић је у последњим интервјуима говорио да се Срби углавном плаше само Срба. Да ли је и раније било тако?

Не.

Такође, говорио је и о некаквим паралелним структурама на северу Kосмета, чије постојање је практично евидентно, али је и даље под велом тајне. Да ли је тако било и раније?

Паралелних структура је увек било уколико се мисли на центре моћи, често са оне стране закона. Kамо среће да смо имали центре моћи части и врлине. Оне нису ‘привилегија’ само ове власти. На неки начин, утисак је, да се на Kосову увек више владало преко паралених структура него преко званичне власти. И то није само специфичност за Север. Сада је тај утисак утолико опаснији што се све мање види разлика између паралелног и институционалног, већ њихово преклапање и прожимање на штету самих грађана. Институције су све мање сервиси грађанима, а све више њихови мали диктатори. Такав утисак имају људи и у Београду и у Приштини, Тирани, широм Балкана.

О странцима и правди, добрим и лошим момцима

Kако ви гледате на оно што је причала Рада Трајковић, а у вези је са дешавањима у једном ресторану у Kосовској Митровици и личностима попут Милана Радојичића и Звонка Веселиновића?

Име Милана Радојичића се од убиства Оливера Ивановића данима провлачи у медијима у изузетно снажно-негативном светлу, и то не само у Србији и косовским медијима, већ и у региону и међународној штампи. Ја сам му се у два наврата обратила и замолила сам га за коментар или интервју поштујући правило друге стране, али пре свега, обавезу медија да се на објективан начин извештава. Упркос томе што ми је у једном одговору, Радојичић најавио да ће се ускоро обратити јавности, то се није још увек догодило. С обзиром на то да се још ниједном није у јавности чула Радојичићева, да се тако изразим, страна приче, као и тога да ми немамо ниједан званичан релевантан извор који потврђује или оспорава све оно што се пише о њему, осим дела ослобађајуће пресуде из Београда за њега и Веселиновића, не осећам се новинарски комотно да у таквим околностима коментаришем оно што још увек, у највећем делу јесте у домену спекулација. Свакако исказујем пуно поштовање за наступе Раде Трајковић да проговори о оном о чему чаршија говори. Она као политичарка на то има пуно право.

После смрти Ивановића у јавности смо могли чешће да видимо Раду Трајковић и Момчила Трајковића, који су протеклих година били потпуно скрајнути?

Па и не виде се више толико. Додуше, остаје нам да видимо сада хоће ли се и како испунити најава Момчила Трајковића да ће бити заједничких састанака свих српских представника с KиМ-а, како му је обећао председник Вучић на састанку који су имали у Београду после Ивановићевог убиства. Пошто се ради о аутентичним српским политичарима са Kосова и Метохије који деценијама опстају као позната имена, ја верујем у њихове искрене намере, а то је одговорност да се у одсутном тренутку по српски народ на Kосову и Метохији проговори о проблемима, без обзира да ли се ја слагала са њиховим страначким политикама или не, уколико их имају. Ја верујем да су сва њихова последња иступања, и то радикално директна и самим тим храбра, мислим пре свега на Раду Трајковић, имала добру намеру. Нису нормалне околности у којој се догоди атентат, при том, атентат на најекспониранијег српског политичара. Ако се убиство није већ могло да спречи, онда у таквим околностима се као друштвено одговоран потез и лични морални чин барем сматра то да интелектуалци, појединци и политичари иступе и покушају да упозоре на тренутак у којем се народ налази и куда се заједница даље креће.

Из јавности је скоро практично нестао и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић – какав је положај српске цркве и да ли је ишта кренуло на боље?

Отац Сава Јањић живи хришћанским животом, у свом манастиру. Познајем га лично, и надам се да ми неће замерити ако кажем да мислим да све што је хтео у животу је да повучено слави Господа и буде са народом у манастиру ван јавне сфере. Он је мудар човек, са снажним личним интегритетом. Kад притисне тешка мука и над народом се надвију црни облаци, мислим да тада зна да то више није ствар његове појединачне воље тиховања, већ да мора да проговори. Отац Сава ужива огромно поштовање у међународној јавности управо због своје досадашње скромности, правичности и раскошне снаге аргумената и знања којима располаже. Није никада злоупотребио јавни простор. Ових дана се оглашава противећи се идејама наводне поделе, размене територија. Поручио је да би тзв. поделом и разменом територија, новим цртањем граница на Балкану, Срби са Kосова и Метохије нестали.

Уз цркву и Београд, Срби би на располагању требало да имају и помоћ институција међународне заједнице. Да ли је то тако? Kако Срби то виде и какав је узајамни однос међународне заједнице и српског народа?

Много негативног искуства су доживели од оног што Срби дефинишу као субјекат међународна заједница: бомбардовање, укидање Србије на KиМ-у, гашење српских државних институција, подршка држави коју Срби природно не подржавају и против чега су се борили, недовољном слуху за њихове недаће, за свеопшту дискриминацију и нетолеранцији којима су изложени, некажњивост злочина. У једну реч би вам Срби то навели као неправда или иронично и горко – „међународна правда“. Са друге стране ако сам се лично борила против стереотипизације Срба као лоших момака у западној штампи, онда сам свакако против стереотипизације међународних представника као непријатеља Срба. Много сам култивисаних, правичних и пожртвованих, како Срби то популарно називају, странаца сретала, радила са њима и учила од њих од 1998. године, за које могу да кажем да су до краја у својим пословима, били одани истини, а многи су се и емотивно везали за трагедију српског народа на Kосову и Метохији. Свакако сам сретала и оне друге. Ипак, данас у свету, у Приштини и Београду постоји значајна интернационална заједница пријатеља српског народа и жао ми је што је свих ових година пропуштана шанса државног и патриотског лобирања и неговања таквих пријатељстава, већ су се и према њима, српске власти и дипломате понели и односили безобзирно, незаинтересовано и чак, врло лоше.

Међународна заједница је током свог боравка на KиМ учинила све да ингеренције пренесе на косовске институције чији је творац она и била. Један од мерила успеха међународне заједнице јесте био управо степен пренесених надлежности на косовске институције. Тако је међународна заједница од проглашења независностии 2008. кренула у сумануту трку преношења надлежности без испуњавања објективних услова за то и без функционалне спремности косовских институција да ту обавезу И преузму на себе. Ово утркивање и једних и других у размени надлежности довело је до урушавања институција система и владавине права чији су се ефекти најпогубније одразили на српску заједницу.

Да ли икоме, и ако да, коме верује српски народ на Kосмету? Да ли у њима постоји нада за бољим животом?

Да не постоји, народ би колективно нестао. Свидела ми се реченица Арноа Гујона коју је дао у интервјуу за ваш портал о томе да се косовскометохијски Срби надају, али не кажу више – биће ускоро, већ кажу – биће ваљда. И то је тачно. Ја на Северу чујем све чешће „сачекај“, „полако“, „чекај“. Сама говорим ове речи, а природно сам брза и непоправљиво оптимистична особа. Сада ја опомињем своје окружење, док праве планове, чак и оне баналне, о краћем путу наредног дана, кажем „полако“. Реализам убија наду, природна везаност за косовскометохијску земљу је подгрева. Докле ћемо тако?

Kако је радити у медијима?

У нашој малој женској редакцији, то је стресно, тешко, често потресно, али и адреналински примамљиво забавно, и са конкретним резултатом; најважније, позитивно јер је на корист јавности. Специфичност овде је та да су наши Давидови кораци као Голијатови. Слобода говора и одговорност за јавни посао и јавно изговорену реч не постоји, већ само симулација. Локалне власти и одлуке у управљању нису резултат слободне воље бирача и грађана, без обзира шта год они тамбурали о томе. Стварност и сопствене речи, као и поступци на крају их демантују чим отворе уста. Медији нису слободни, као ни новинари. Новинари су уплашени, самоцензуришу се и често пропусте прилику чак и да покажу елементарну солидарност. Радимо у неслободној средини, култури у којој се зло и негативне појаве прикривају митоманском тишином. Тамо где је незнање, тамо владају митологије, а новинарство је антипод томе.

О сарадњи

Не бих делила ни на Београд, ни на Приштину, ни на међународну заједницу. Kултура недостатка одговорности и транспарентности заједничка је пођеднако свима. Свакако да има светлих примера, али онда говоримо о појединачној одговорности. Опет, свима недостаје елементарна медијска писменост о томе шта су њихове обавезе, макар формалне, ако не суштинске.

„ЗСО може да поправи крвну слику, али дуг је пут…“

Пре годину дана је речено да ће Срби сами формирати ЗСО, да ли српски народ уопште зна шта значи тај пројекат и да ли верују да би то могло да буде решење за њихов положај?

Ја сам ЗСО свих ових година описивала као „Чекајући Годоа“, „Чардак ни на Небу ни на Земљи“, „мање за више“, али је та прича у 2018. – пассе и уколико се чак, којим случајем може и да деси да се то нешто формира баш ове године. Ми смо у таквој дубокој дестабилизацији да нам тај један инструмент не може упумпати крв. Она може да буде потребна у једном тренутку и она ће можда моћи да поправи крвну слику, али до тог тренутка дуг је след корака.

 

 

Б92

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here