Убијене српске реке-Од некадашњих извора живота, до данашњих извора заразе!

Поделите:

Реке које се са својим притокама уливају у Јужну Мораву, а за чије одржавање су задужене локалне самоуправе, све личе једна на другу и заједнички именитељ им је реч – катастрофа, закључак је свих релевантних саговорника у документаром филму „Убијене реке“ који је прексиноћ објављен на друштвеним мрежама.

Нажалост, у овом крају Србије еколошки су незагађена само изворишта у недоступним планинским крајевима, о чему сведочи око 150 притока Јужне, односно, „Тужне Мораве“, како је последњих година називају еколози због њене велике загађености, пише портал „Југмедиа“.

– Много ће воде протећи док се неко стварно не заузме и каже да од данас морамо стварно да уређујемо ове реке. Чим напустите централно градско језгро, у којем су реке ограђене кејом, наићи ћете на ужас – тврди Слободан Марковић, директор нишке „Водопривреде“ и привредног друштва Ерозија и један од саговорника овог филма.

„Убијене реке“ снимане су на више локација у целој Јужној Србији од Лесковца, преко Лебана, Пирота и Врања до Ниша.

Хемијско средство или вода…

Ветереница, лева притока Јужне Мораве на којој лежи град Лесковац, прљавија је данас него пре 30 година у време развијене текстилне, хемијске и металске индустрије. Шта више, еколози и рибари за њу кажу да је она – мртва река, пише портал „Југмедиа“.

Врањска и Собинска река у свом беживотном току носе отпад, фекалије, хемикалије и непријатне мирисе. По свом саставу ближе су каквом хемијском средству него води.

Нишава је је најдужа притока Јужне Мораве. Са бројним сопственим притокама повезује градове Ниш и Пирот и вароши: Димитровград, Белу Паланку и Нишку Бању.

Уређене обале и чиста корита у ужим центрима ових градских места само су привид, јер километар, два даље, слике исте као у Јабланичком и Пчињском округу, а надалежни ригорознији у оценама од самих еколога.

– Вода и екологија, кључне речи за заштиту животне средине, а наше воде су депонија. Ту нас као друштво, као државу, као појединце, чека дуг и напоран рад. И зато ћемо имати два правца деловања у будућности. Један је доношење закона и регулативе које ће санкционисати на прави начин нарушавање животне средине и нарушавање водотокова, а са друге стране, стална борба и едукација људи да када прођу поред контејнера у њега убаце отпад, а не у реке – закључује директор „Србија воде“ Горан Пузовић.

За примену еколошких европских стандарда, један од услова за улазак у Европску унију, потребно је око 15 милијарди евра и то је једно од најскупљих поглавља.

Ми можемо саградити канализационе колекторе и фабрике за пречишћавање канализације, али остаје проблем депонија, па ако се у том смислу не предузму хитне мере, наше генерације остаће упамћене као највећи загађивачи у људској историји, од када постоји људска врста.

У тражењу најтужнијих и најјезивијих локација, поред новинара учествовали су и представници еколошких удружења, рибари, представници цивилног сектора, али и локалних самоуправа. Причу о катастрофалном стању које су забележиле њихове камере доноси као наратор глумац и директор лесковачког Народног позоришта, Станислав Грујић.

Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here