„Вадили су деци очи док су мајке гледале“ Били су најмлађи затвореници у Јасеновцу, а ово су њихова најстравичнија сећања

Поделите:

Чим смо ушли у логор, нас су одузели од мајке и одмах су нас са осталом децом разврстали по узрасту. Ја сам имао седам година и после тог раздвајања никада више нисам видео своје две сестре и брата. Терали су нас децу да гледамо како убијају и кољу, присећају се данас бивши логораши који су као деца били заробљени у Јасеновцу.

Они старији који су преживели ужасе логора Јасеновац, данас више нису међу живима, али остали су они који су ове страхоте преживели као деца млађа од десет година и они се сваког петка се окупљају у Удружењу логораша Јасеновца.

Ови људи не дозвољавају да се забораве злочини чији су били сведоци, а иако су данас сви у позним годинама, састају се, разговарају и покрећу разне иницајативе, али поред тога често су расположени за шалу и необавезан разговор, све док не почну да им навиру страшна сећања… онда се уозбиље, руке почињу да им подрхтавају, али не од старости, а очи им се напуне сузама…
Чланови удружења логораша Јасеновац на састанку у просторијама Савеза бораца НОБ-а
Чланови удружења логораша Јасеновац на састанку у просторијама Савеза бораца НОБ-а

„Оца су ми стрељали на путу до логора“

Новак Дукић, данас осамдесетогодишњак прича нам како је своје детињство провео у озлоглашеном логору.

Зидине злогласног логора Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Зидине злогласног логора Фото: Wikipedia / Wikipedia

– У пролеће 1942. године на велико се причало по селима Поткозарја да ће Немци и усташе да изведу офанзиву да би уништили све партизане и поткозарски народ који је помагао партизане. У страху од те офанзиве народ је почео да се склања у планину Козару па тако и моји родитељи са нас четворо деце, моје две сестре, брат и ја. Након пада Козаре сав тај народ теран је према Старој Градишки, према логору Јасеновац. На том путу било је пуно поубијаних. Усташе и домобрани су ударали људе у колони да се брже крећу. Мој отац је на то ударање реаговао, рекао је да можемо брже и њега су одмах извели из колоне и стрељали поред пута – присећа се Новак Дукић.

Новак Дукић је изгубио две сестре и брата у Јасеновцу Фото: Д. Миленковић / РАС Србија
Новак Дукић је изгубио две сестре и брата у Јасеновцу Фото: Д. Миленковић / РАС Србија

– Ми смо наставили даље са масом света преко моста да прелазимо Саву на путу за Јасеновац. Ту су усташе бациле неколико људи са моста у реку… ”Они су помагали партизане” говорили су и бацали неке старце у воду. Чим смо прешли мост нас су усмерили уз обалу Саве према логору. Говорили су нам да је то последњи пут којим се крећемо и да се никад нећемо вратити – прича Дукић док му се поглед губи у даљини. Каже да су неколико дана пешачили до Јасеновца.

„Дете су бацили у вис и дочекали га бајонетом“

– Када смо стигли видео сам логор ограђен бодљикавом жицом, високе стражарске кућице у којима су биле усташе са митраљезима. Одмах на улазу у логор почели су да одвајају децу од мајки. Мајка која није хтела да преда децу усташама одмах је била ликвидирана. Испред нас је стајала једна млађа жена са дететом у наручју и није хтела да га пусти. Усташе у црним униформама које су звали Црна легија пришле су јој с леђа и један од њих јој је забио бајонет у леђа. Жена је пала и испустила дете које су узела друга двојица и бацили у ваздух да би га један дочекао на бајонет – сећа се страшне сцене којој је присуствовао при самом уласку у логор.

Тела убијених логораша су бацана у Фото: Меморијални музеј Јасеновац / United States Holocaust Memorial Museum
Тела убијених логораша су бацана у Фото: Меморијални музеј Јасеновац / United States Holocaust Memorial Museum

Њега су као седмогодишњака такође одмах одвојили од мајке и разврстали по старости са осталом децом.

Гледали смо како убијају и кољу

– После тог развајања никада више нисам видео своје сестре и брата. Терали су нас да гледамо како убијају и кољу. Сећам се како су по десет или петнаест људи везали жицом па су их онда тукли маљевима, чекићима и неким полугама док сви нису попадали. Онда су други логораши морали да одвуку те убијене до реке Саве где су их бацали у воду, да би онда усташе убиле и те који су их вукли. То је било страшно за гледање, али су нас терали да будемо ту у близини. Сећам се и призора како један усташа седи на два, три заклана логораша, пуши цигару и пије неки алкохол. Рукави су му били заврнути до лактова, а руке крваве. Када је попушио цигару, тражио је да му доведу неку партизанку са Козаре… Сећам се и да су кували неку чорбу у казанима, а како није било довољно за све, пуштали су да се народ отима за храну. Они се онда одмакну од стола и пуцају или боду сабљама и тако убијају логораше – сведочи о овим страхотама Новак Дукић.

Децу су терали да гледају како усташе убијају и кољу Фото: Wikipedia
Децу су терали да гледају како усташе убијају и кољу Фото: Wikipedia

Деци облачили усташке униформе

Једног дана су њега и много друге деце утоварили у сточни вагон и повели на пут.

– Затворили су врата вагона и негде су нас возили. Тај пут је дуго трајао, а ту је било доста болесне, гладне и жедне деце. Кад је воз стао, када су отворили врата, чули смо да је то Загреб. Пуно деце која су поумирала у вагону су бацали на једну гомилу, а живе су одвајали на другу страну. Нас су потрпали у камион и одвезли у неко прихватилиште где смо били десетак дана и ту смо добили мало воде и хране. Онда су нас поново убацили у неки сточни вагон и одвезли у логор Јастребарско. Тамо је већ било пуно деце, а бригу о њима су водиле часне сестре док су усташе чувале логор. Давали су нам да једемо, а имали смо и воду за пиће – прича Новак који је тада са осталом мушком децом смештен у подрум тамошњег дворца, док су у приземљу била женска деца.

Заробљенике су тукли маљевима и чекићима Фото: Memorijalni muzej Jasenovac / United States Holocaust Memorial Museum
Заробљенике су тукли маљевима и чекићима Фото: Memorijalni muzej Jasenovac / United States Holocaust Memorial Museum

Сваки дан запрежна кола одвозила су тела деце…

– Тамо су нас те часне сестре училе како да се молимо богу на католички начин и училе су нас неке песмице. Оне су биле строге, у црним униформама и са штаповима којима су тукле непослушну децу. Деца су била неухрањена и болесна, често су умирала па су свако јутро испред дворца долазила једна запрежна кола која су одвозила негде мртву децу. Тамо су нас облачили у мале црне усташке униформе са капама на којима је било слово “У”, тако су нас фотографисали и те слике су вероватно слали негде. Говорили су нам да кад порастемо морамо да будемо боље усташе од њих. Било је и усвајања деце од стране хрватских породица. Ако им се свидите они вас усвоје и дају вам ново име – објашњава он.

Ова агонија је трајала сувише дуго, све док једне ноћи партизани нису напали логор Јастребарско.

 Многи су прве дане свог живота провели у Јасеновцу. И последње Фото: Министарство спољних послова Србије / Промо
Многи су прве дане свог живота провели у Јасеновцу. И последње Фото: Министарство спољних послова Србије / Промо

– Тада су партизани побили доста усташа и одвели са собом старију децу која су могла да пешаче, а ми млађи смо остали. У то време у нашим поткозарским селима преживели родитељи су чули да у Јастребарском има живе деце па су кренули да их траже. Из мог села су дошле две комшинице које нису нашле своју децу али су препознале мене и вратиле су ме у моје село које се налази између Бањалуке и Приједора. Ту сам нашао мајку која се вратила из Јасеновца. Она је док је била у логору морала са још неколико жена да обрађује земљу и чисти штале по околним кућама и један добар хрватски сељак је једне ноћи успео да њих неколико жена пребаци чамцем преко Саве те су оне даље пешице успеле да се домогну Поткозарја – испричао нам је своју потресну животну причу Новак Дукић.

Онда је дубоко удахнуо и поновио да сестре и брата после уласка у логор Јасеновац никада више није видео.

„Живи лешеви су тражили да им дамо било какву храну“

Замолили смо затим иначе гласног и на шалу спремног Ранка Бујића пореклом са Баније, да нам каже како је он преживео Јасеновац. Пристаје али у исто време мења израз лица, а глас му постаје озбиљан.

Ранко Бујић је отеран у логор са мајком и два брата Фото: Д. Миленковић / РАС Србија
Ранко Бујић је отеран у логор са мајком и два брата Фото: Д. Миленковић / РАС Србија

– Већ 1942. је почело то највеће зло када су усташе ноћу опколиле села Црквени Бок и Стрмен. У јутарњим сатима су почели да улазе по кућама и међу првима су ушли у нашу кућу јер је мој отац био општински функционер. Унутра су затекли моју мајку Ану и моју браћу Рајка и Бранислава и мене. Одмах су почели да туку мајку која је падала у несвест па су је поливали водом, а нама деци су стављали нож под врат не би ли им одала где се крије отац. Она то није учинила па су нас транспортовали у Јасеновац. Прешли смо Саву скелом и стигли у логор, видео сам велики отворени простор… После сам сазнао да је то био логор 3Ц у коме су биле жене и деца. Поред нас су ограђени жицом били изнемогли људи, живи лешеви који су нас молили да им дамо нешто за јело јер смо ми два пута дневно добијали нешто хране која се као за свиње спремала – сећа се на ивици суза Ранко Бујић.

Прича нам и како му се као детету једна сцена посебно усекла у памћење.

– Свакодневно се правио шпалир кроз који су пролазили у свечаној усташкој униформи, старији усташа са два дечака његових година исто обучена у униформе, са чизмама, капама… Шта мислите како се један мали дечак као ја осећао тада? У том тренутку постанеш завидан мало на ту децу. Сад ми сви кажу како то могу да кажем, али тако је било… гледао сам у њих као у неке величине – прича кроз сузне очи.

Бичевање деце и жена до смрти

Од свих страхота у логору највише, каже, памти бичевање.

– То је било показно бичевање за нас децу и жене. Морали смо да гледамо како бичују мушкарце и кад би они на крају пали у неки издубљени простор на земљи онда су их поливали живим кречом – памти овај данас осамдесеттрогодишњак.

Убиства у логору су била свакодневна Фото: Wikipedia
Убиства у логору су била свакодневна Фото: Wikipedia

– Једног дана су нас све постројили и почели да прозивају и онда су нас пребацили у Стару Градишку сточним вагонима… три дана и две ноћи је трајао пут. Стално су били неки застоји, а измучене жене и деца су умирали. Мајка је логорском кашиком коју је некако задржала скупљала кишницу кроз неку решетку и нама деци квасила уста. На крају су нас истоварили у Новској па смо око 12 километара пешке ишли до Старе Градишке, ко је издржао. Мајка је најмлађег брата који је имао пет година носила на раменима, а ко је заостао није ни стигао до логора. Верујте ми да не смем да се сетим сваке епизоде јер то не могу да издржим… Сетим се често и како нам је сва имовима спаљена па нисмо имали где да се вратимо, а успели смо да преживимо захваљујући добрим људима Галовић Петру и Емици као и породици Срете Остојића из Бијелог Брда који нас је 1944. удомио и хранио – завршава своју причу Ранко Бујић.

Била је беба

У удружењу причамо и са Радмилом Јовић, она је рођена у децембру 1940. и као беба је завршила у Јасеновцу.

Радмила Јовић је била беба у Јасеновцу Фото: Д. Миленковић / РАС Србија
Радмила Јовић је била беба у Јасеновцу Фото: Д. Миленковић / РАС Србија

– На Козари ме неколико пута затрпала земља када су нас бомбардовали, а онда су отерали у Јасеновац мајку и мене. Ја тек што сам била рођена и не сећам се како смо преживели логор, али смо ту били све док нас нису ослободили. Мајка ми је причала да је тамо мој теча био жив спаљен у неким пећима, људе су клали, чак да су и деци вадили очи док их мајке гледају. Такмичили су се у тим злоделима. Она мене никад није дала и ја сам некако остала уз њу… Дуго после рата нисмо ништа знали за мог оца. После се он вратио као тежак ратни војни инвалид. Био је рањен на Козари… – присећа се Радмила Јовић.

Она нам прича и о невероватној судбини њеног деде који је успео да изађе жив из Јасеновца.

Деду спасио усташа

– Мог деду, мајчиног оца је један од најозлоглашенијих усташа извукао из Јасеновца. Он је пре рата од мог деде који је био имућан узимао кукуруз и храну, а често није имао да му плати па му је деда давао и говорио: „Ма узми, да нахраниш децу, даћеш ми кад будеш имао“. Када га је видео у логору, изненадио се и рекао је да мом деду не сме длака да фали с главе јер је хранио његову децу. Деда је пуштен али два његова брата су тамо убијена, а тада није ни знао да му је ту ћерка са мном, друга ћерка са дететом, снаја са четворо деце – наводи Радмила.

Кроз разговоре са бившим логорашима бележимо и причу Милутка Кондића.

Милутко Кондић Фото: Д. Миленковић / РАС Србија
Милутко Кондић Фото: Д. Миленковић / РАС Србија

– Рођен сам у Кнежпољу, био сам логораш у Јасеновцу као беба. Те 1942. године у офанзиви на Козари моја фамилија је заробљена, имао сам два брата и три сестре, баку, мајку и оца. Све су нас одвели у Јасеновац. Тамо су оца одвојили и послали га на Сајмиште одакле се никада вратио није – прича у једном даху док му сузе навиру.

Види се да му није му лако да прича о томе, па жустро прелази на тему како је касније као војно лице два пута био на нишану, али то је неки други рат који се можда не би ни догодио да су се после свих страхота Јасеновца људи дозвали памети.

Више података везаних за овај злогласни логор ускоро ће се моћи сазнати јер како најављује Миленко Чекић, почасни председник Удружења логораша Јасеновац, у припреми је монографија поводом 40 година рада овог удружења које данас броји око 650 чланова.

Аутор: Невен Џодан

Извор: БЛИЦ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here