Тајанствени компромис нико споља не прихвата, а и сам компромис, кад би га и било, каже Вучић, није нека радосна вест за Србију
Од залеђеног конфликта стигли смо до „залеђеног живота“, како је лепо приметио Драгољуб Жарковић, главни уредник Времена. Чак и кад викнеш нико више не чује, сем што ћеш се виђати са судијама у Палати правде. Јавни живот је утрнуо у некој летаргији и неосетљивости, па ми се чини да више и нема шта и коме да се каже. И кад се каже одјека нема и глас не допире далеко. Кад се црно на бело докажу махинације високих функционера ништа се не догађа. Мафијашко пуцање у главу усред Београда свакодневна је појава, а полиција не функционише, убице се не откривају, а мафије се слободно умножавају. Тужилаштво и Загорка Доловац ћуте ко заливени. Институције не мрдају. Замрла опозиција ништа од овога не користи, не помиње криминал и нерад полиције, па њене бајковите приче шта ће радити кад дође на власт подсећају на дисидентство из једнопартијског времена, с том разликом што се онда ишчекивала слобода и постојала је нада. Слобода је сада поражена; тамо где владају криминалци нада је умрла. Шта нам је остало? Врло мало, скоро ништа. Недељници Време, НИН и онај четвртак на који се жали премијерка Брнабић, јер клипинг показује „све негативно“. Ту су још дневни лист Данас, неколико портала, Боркин ЦЗКД и још понешто из уметности. Странке су пропале и скоро да их више нема, сем у траговима, реконструкцијама, формирањима, покретима и забави на друштвеним мрежама. Никада нисмо имали оволико мноштво неталентованих политичара као сада кад Србијом владају најгори.
Време је да се призна Вучићев успех у замрзавању живота, и то и оног обичног, на језиво ниском нивоу (плате су ниже само у Македонији и Албанији), одакле се понекад чује тек по неки јаук, иако његови гласачи живе тако лоше да би оправдано могли и да дрекну. Али они воле Вучића, а нарочито га воле пензионери којима је закинуо на пензијама. Ако га и не воле, гласају за њега, јер поштују апсолутну власт. А и не ради се само о хипнози моћи. Они воле то што Вучић више држи до љубави него до закона. Он каже да ММФ који би да врати пензије на стари ниво не може волети пензионере више од нас самих, односно од њега лично. Народ се лепи и на ту лажну љубав и његове приче о себи, што ја зовем радикалном променом политике идентитета, која је од колективног стигла до политике личног идентитета.
Успео је да замрзне опозицију у трајној неспособности, што потврђује податак да су све странке сада испод цензуса. То не значи да и саме не сносе кривицу за такво стање. Па ипак, није пука случајност да опозиционе странке јако лоше стоје, скоро да више не постоје. Вучић је успео да укине услове постојања плурализма, демократских избора и вишепартијског система. Он је у пракси успоставио једнопартијско политичко мртвило, активно само у домену личне власти. Осиромашио је друштво, погасио медије, уништио институције и државу, политизује државне службе да притисне кога треба, а користи и приватне (паралелне и криминогене) службе. Оне што ординирају по локалу и притискају гласаче, навијаче и продавце дроге. Док добростојећи слојеви неће да се мешају и рескирају своје послове и имовину.
Успела је и његова најгласнија пропаганда да је он спасилац Србије од извесне пропасти; за економске недаће је окривио пост-октобарске странке, које су издајничке, криве за Косово, не воле Србију и само хоће да се домогну касе ради пљачке. И то се понавља хиљаду пута, из Вучићевих и свих СНС уста, свуда и на сваком месту, од скупштине до отварања фабрика, путева и клозета. На свако саопштење опозиције иде СНС саопштење, а блаћење опозиционих лидера у таблоидима је устаљена пракса.
Успео је да обрлати европску политичку елиту. Вучић хоће у Европу и обожава да се дружи са Ангелом Меркел, Блером, Шредером, Соросом и целом том булументом, док у својим таблоидима води шизофреничарску политику, пумпајући национализам и претње комшијама који само што нас нису напали. Он глорификује Путина и Русију и највише мрзи мрски и покварени Запад који му и лично ради о глави. Правог одговора опозиције на ову шизофренију нема. Нема јасног става, отпор је слаб и готово никакав, сем краткотрајних протеста око локалних збивања и Савамале, који немају јасно вођство, политику и ефикасну организацију. Притом су све странке непопуларне, неке се камуфлирају у покрете, а и јефтиније је. После београдских избора, Драган Ђилас је најавио формирање Савеза за Србију као начин да се у једној коалицији обједине без-цензусне-опозиционе странке и покрети. И то се развукло и стало – заледило се на самом почетку. А они који као ја последњи губе наду, навијају за тај Савез, иако га још нема. Демократска странка ће можда помоћи кад прођу избори, уколико не победе Гоца, Шуле и Кена.
Мој циљ није да набрајам шта све Вучић чини да угуши отпор и обезбеди подршку и споља и изнутра. Питање је како смо се и зашто заледили. Нисам у стању да одговорим на то тешко питање. Могу да понудим само неколико метафора и претпоставки. Као у спорту и на свакој утакмици јасно је ко доминира и води игру. Тај и побеђује. У последњих шест година само Вучић производи вести и догађаје и на њега се чека да каже шта ће бити са Србијом, све до тога када и ко ће се распоредити на поједине функције. Он је на почетку кренуо фуриозно као да му се много жури. Ухапсио је Мишковића и направио тимове за борбу против корупције који су се брзо распали и нису урадили ништа на расветљавању 23 сумњиве приватизације. Али ефекат је био фантастичан: купио је бирачко тело „борбом против корупције“, а већ је био отео две трећине радикалског бирачког океана. За непуних годину дана на власти потписао је Бриселски споразум којим је признато реално постојање косовске државе, чиме је купио запад, нарочито Немачку као главну европску силу. Русија се такорећи подразумевала: без проблема су стизали њени медији и пропагатори, а код Путина се ишло на редовно преслишавање. Онда се Вучић зауставио и кренуо да развлачи време. То се видело и по непотребној и дугачкој реконструкцији владе која је трајала месецима и која је само од њега зависила. Свуда је поставио радикалско-јуловске и ратне кадрове. Главно средство залеђивања друштва је постало жонглирање временом – тенденциозно развлачење и нагађање када ће се нешто догодити, а то када и ко долази само из његове главе. Време је другачије текло, од једног до другог датума, од једног обећања до другог, стално се чекало шта ће он да каже, а он је намерно развлачио одлуке. Стално се чекало само на њега. Медији су падали један за другим, ванредни избори су се ређали по његовој жељи и потврђивали подршку његове гласачке машинерије. О свему одлучује само Вучић, само један човек. Вулин, Дачић, Брнабић, Стефановић и Михајловић су трбухозборци његових идеја, ту су да потврде његове потезе и хвале његове успехе и то како нам феноменално иде: криминал опада (у ствари бесни), дигитализација напредује, путеви су нам као писте, џиновским корацима расту инвестиције, запосленост и БДП, динар јача, као и углед у свету, за шта је заслужан само Вучић. Ови ликови служе скривању Вучића пуштајући у етар његове пробне балоне и изазивајући свађе у региону, док је он задужен за стабилност и мир, за шта је добио готово светско признање. Успоставио је нови систем – стабилократију – за који пре Вучића нисмо чули. Политичке науке ће се тек позабавити овим новитетом.
Тако се живот заледио. Како сам рекла, главни метод залеђивања (а оно значи владавину криминала и нестанак институција државе) је растезање времена на године, месеце, недеље, дане и минуте. До бесвести се купује време чекањем на њега. На пример, председништво СНС-а треба да заседа за десетак дана и тада ће се наводно сазнати ко ће бити председник владе уместо њега и да ли ће бити парламентарних избора. Неки су за а неки против, а он још није одлучио. Онда тог председништва не буде, него ће се одржати у јануару, а ако не у јануару, онда у фебруару, а ако не у фебруару, онда у марту. Или: иако је постојала јасна већина, влада се након избора формирала скоро последњег дана и на њу се чекало без икаквог разлога три месеца. А за то време се нагађало кога ће он поставити за министре, иако то није у његовој надлежности. Све надлежности су постале његове, без обзира коју функцију обавља. Градска скупштина се састала два месеца после избора, а ко ће бити градоначелник зна само Вучић и нико више, а то ће се знати 9. јуна. Последњег дана! Од њега зависи ко ће заменити министра финансија: можда ће то бити Синиша Мали, а можда и неће, само он то зна! А тек кад крене прича о реконструкцији владе, то траје месецима, да би на крају министри остали исти, односно ротирали места. Или као сада: неће бити реконструкције владе док се не реши Косово. После скоро 20 година сада је смислио Комисију за испитивање последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и последицама тога по здравље, а већ је кренула кампања да је закључак рада комисије познат – у Србији се много више умире од канцера баш због бомбардовања. Али и та комисија мора да се чека. Када ћемо видети њен извештај не зна се тачно, помињу се неки датуми, али они ће сигурно бити неколико пута померани, ако резултата уопште икада буде било. И ако Вучићу буду потребни. Сада јесу, сутра можда неће бити.
Његова јурњава по иностранству и дочекивање страних гостију причињава се као луда динамика и раст угледа Србије у свету, па ипак испада да наш воз нигде не мрда, него кружи око Вучићеве власти и растућег криминала. Видели смо га у Бугарској, затим како дочекује председницу Литваније, прекосутра је већ у Азербејџану, а тек је стигао из Немачке, а у Немачку је долетео из Бугарске, а у Бугарску из Русије, а у Русију право из Турске. Не знам да ли пре да читам његове интервјуе у Гардијану, Ел Паису, Индепенденту или немачком Рајнише посту, иако видим да он свуда, баш као и код нас, понавља исту причу о Косову. Он неће „залеђени конфликт“, јер неће да нашој деци остави такво тешко бреме на леђима. Он хоће да реши Косово. Али, и поред његове добре воље, много је тешко постићи праведно решење, јер оно мора бити компромисно, што подразумева да и једна и друга страна – и Србија и Косово – нешто изгубе и понешто добију. Јасно је да он никада неће дати све за ништа; неће допустити да Србија буде понижена и остане празних руку. А шта жели и чему се нада не може да каже, јер ако изговори „решење“ то би могло покварити очекивани компромис. А ускоро ће годину дана од када је покренуо „унутрашњи дијалог“ рекавши још тада да он има свој став, али ће га рећи тек на крају, кад се други изјасне. Рећи ће га у априлу, па у мају, па у јуну, вероватно никад. Тајанствени компромис нико споља не прихвата, а и сам компромис, кад би га и било, каже Вучић, није нека радосна вест за Србију. Тек толико да се он пред народом оправда због губитка Косова. За ту одлуку су му потребна муда, о чему су таблоиди трубили, рекламирајући га као великог мудоњу. А мени се чини да он баш то нема и да зато чекањем чува власт.
Вучић је чекао пет година од Бриселског споразума да се присети да албанска страна није реализовала ЗСО на шта се обавезала. Сада се и то чека. Добијено је четири месеца да Косово то обави. Он и даље упорно распреда да даје све од себе да се „косовски чвор“ реши и заиста би било добро да се после сто година то питање реши. Проблем је у томе што Вучић не зна како да спасе власт ако не извуче бар комадић косовске земље. А то му не дају. Но, чини ми се да се ту више не чека расплет, јер ће он ускоро стајати на неком друго перону. Сада, из Азербејџана, он најављује да је стање у Европи горе него пред Први светски рат. Из тога би се могло закључити да је Вучић напустио пут ка ЕУ, јер многи мисле да је та прича на дугачком штапу, шта год он одлучио о Косову. Не верујем да ће ствар са ЕУ брзо да се развеје и да ће се од ње одустати, јер је и то чекање на које он добија аплаузе. Да се и тај (украдени) циљ полако ставља на лед, а можда већ и скреће на другу страну најавио је Вулин, рекавши да Србија треба да мења спољну политику, што се очигледно односи на отклон од ЕУ и Запада. А то нас враћа на стару Вучићеву љубав, ону која се најдуже чека (додуше без Глине) када ће једног лепог дана Србија скупити северно Косово и Републику Српску у своје границе. Ако и то почнемо да чекамо, време ће и њега надживети. А после ко жив ко мртав.
Извор Пешчаник
