Виктор Иванчић: Хрвати о узгоју свеца Степинца

Поделите:

Истога дана када је хрватски премијер Андреј Пленковић дошао у Ватикан у службени посјет папи Фрањи, па након тога новинарима дао скандалозну изјаву да „канонизација Степинца иде добро, у правом смјеру“, свећеник и повјереник за екуменизам Сисачке бискупије Бранимир Моточић – такођер у склопу борбе за лик и дјело Алојзија Степинца – није дошао на дјечје гробље у Сиску.

Тамо је одржана комеморативна свечаност за дјецу српске националности страдалу у усташкоме логору, гдје је од коловоза 1942. до сијечња 1943. године живот изгубило њих између 1160 и 2000, а укупно их је кроз логор прошло око 6000. Одбивши да као представник бискупије „прибива том догађају“, без сумње уз подршку свога надређеног, сисачкога бискупа Владе Кошића, велечасни Моточић је рекао: „Иако тај догађај има и свој молитвени дио, он је ипак политички интониран, у чему ја никако не могу судјеловати. Посебно се то односи на прешућивање улоге блаженог Алојзија Степинца у спашавању и збрињавању дјеце из збјега с Козаре и околице.“

Ради скрби о имиџу покојнога надбискупа, дакле, премијер прибива, а свећеник избива; први отвара, а други затвара врата; овај преферира ин, а онај оут варијанту очувања славе мртвог блаженика. Или су варијанте ипак исте?

Садржај изнимно кратког разговора између предсједника хрватске владе и главнокомандујућег у Ватикану није познат, но будући да овај потоњи на свој начин представља аномалију на власти – до те мјере да је и даље отворено питање како је дошло до тога да се негатор духа католичког клера затекне на челу Католичке цркве – ништа нас не спрјечава да замислимо његову логичну реакцију на лобистички наступ Андреја Пленковића:

„А зашто се ви, младићу, код мене заузимате за покојног надбискупа? Одакле вам дрскост да се као политичар и премијер једне мале и слабо познате земље тако вулгарно мијешате у унутрашње ствари Католичке цркве? Нису ли вас поучили да би вјера и политика, а посебице црква и држава, требале бити раздвојене? Прелати у вашој домовини можда мисле другачије, али ја не припадам таквој сорти. Ако избор, регрутација и штовање католичких светаца имају икаквих додира са свјетовном сфером, онда то може бити само у зони људскога морала, а никако политике. Поготово не националне политике која ми је посебно одурна. Што се мене тиче, свеци немају ни националност ни идеолошку униформу. А ја немам времена, млади човјече. Хајде приведите своје малишане да их очински помилујем по коси и да се сликамо за успомену, па лијепо пођите с богом у добру расположењу. Има ту и неких колача. Јесте можда за један колачић?“

Лимитиран благом нарави и финијим кућним одгојем, Свети Отац вјеројатно се није изразио баш тако, но нема сумње да је у глави формулирао нешто посве слично, унапријед знајући да ће арогантни посјетитељ из Хрватске, чим напусти папинске одаје, пљунути најприје по његову гостопримству, затим по секуларној култури и бољим демократским обичајима, те продати маглу да „канонизација Степинца иде добро, у правом смјеру“.

Поступак велечасног Моточића инструктиван је на други начин. Његово кориштење Степинца као излике за недолазак на комеморацију за побијену козарачку дјецу – ликвидирану због досљедног провођења расне политике НДХ – најбоље је повезати с чињеницом да је његов претпостављени, бискуп Владо Кошић, нешто раније у истоме том Сиску благословио споменик подигнут 114-орици припадника усташке војске које су у свибњу 1945. погубили партизани.

То да се католички духовници радо и често јавно моле за душе палих усташа, а не и за оне које су усташе послали у смрт, па макар то била и дјеца, није никаква новост, нити достатан повод да се још једном узалудно саблазнимо. Но оно што вриједи уочити јест да сисачки повјереник за екуменизам брани Алојзија Степинца гестом која је најизравније супротстављена оној врсти морала што се Степинцу приписује приликом сврставања у гарнитуру католичких блаженика.

И ето згодног парадокса: управо кроз грчевите покушаје да му се осигура антифашистичка амбалажа, Степинац постаје траде марк новога хрватског фашизма. Зато јер жели нагласити његову прешућену улогу „у спашавању и збрињавању дјеце из збјега с Козаре и околице“, велечасни Моточић одбија исказати пијетет дјеци која нису била ни спашена ни збринута, већ мучки ликвидирана од стране усташких злочинаца. Да би штитио шупљи црквени мит о кршћанском хуманисту, он ускаче у улогу његова антипода и лишава се минимума кршћанске сућути.

Судбина славом опјевана покојника утолико се чини трајно запечаћеном: чак и да није био пријатељски наклоњен усташком режиму Анте Павелића, блаженик из Крашића је кроз процес постхумне глорификације упрегнут у снажење усташтва, само што ово више није прохујали, него актуални феномен.

Да има нешто петље и поштених намјера, Андреј Пленковић је могао о томе искрено попричати с папом Фрањом и упутити га у тајну привиднога неспоразума, јер и овоме би то зацијело било интересантније од размјене куртоазних осмијеха, шопања госта колачићима и очинског тапшања дјеце по власишту. Могао му је, примјерице, објаснити како стварна амбиција није да се кроз поступак црквенога посвећења произведе некакав имагинарни, морално умивени Степинац – то је тек технички маневар подесан за постизање циља – већ, обратно, да се етикетом свеца прослави и у бронци излије Степинчева хисторијска реалност. Оно што се уистину канонизира је клерикална колаборација с фашизмом.

Због тога је нужно прозрети цинизам заузете позе: чак и ако је чинио добра дјела у злим временима, то је тек неизбјежна излика, а не истински разлог прелатова пумпања на димензију хуманистичког суперхероја; реалан разлог лежи управо у његовој прагматичној срођености са злим временима и носећим протагонистима. Пуни смисао Степинчева уздизања на светачки пиједестал – авај – на супротној је страни од аргументације која тај процес прати.

Да ли би Католичка црква у Хрватској данас инзистирала на канонизацији Алојзија Степинца да је он којим случајем – умјесто што је постао маркантна жртва комунизма – био хапшен и суђен од стране усташке страховладе?

Не само да је одговор нијечан, него је и питање неумјесно, јер садржи хипотетски бездан. НДХ је од оснутка оглашена „католичком државом“, а надбискуп ју је поздравио као остварење хрватскога сна. Раздиоба овласти била је јасна: државни је поглавар дефинирао вјерски карактер државе, док је вјерски вођа зајамчио национални карактер цркве.

Карте су на исти начин подијељене пола стољећа касније, приликом обнове државности, с додатком у виду мучеништва под комунизмом као најповољнијим кредитом за социјалну промоцију на овоме и ономе свијету. Прелат као жртва фашизма (рецимо као један од оних 18 католичких свећеника хрватског подријетла што су погинули као сурадници партизана) био би посве незанимљив идеолошким комесарима државне цркве и црквене државе, па дакле и неупотребљив као објект колективног обожавања. Алојзије Степинац је хрватски светац идеалних пропорција зато јер му је између „два тоталитаризма“ онај први – усташки – био неуспоредиво дражи. И у том је смислу он сувременији него икад.

Задржимо ли се у кршћанскоме регистру, то има везе с вјером једино у домени раскалашена светогрђа, јер је Католичка црква у Хрватској одавно обавила декапитацију бога и поставила нацију на његово мјесто. Тај примарни гријех је фундамент због којег све литаније с хрватских олтара имају арому отрцаног лицемјерја. Досег хипокризије, додуше, много је шири знамо ли да је црква тек државна депанданса за спиритуална питања, погон задужен за племенске враџбине и масовну симулацију духовности.

Ради тога никоме од високих католичких достојанственика није пало на памет осудити постављање плоче с фашистичком паролом у Јасеновцу. Ради тога Глас Концила тиска најодвратније ревизионистичке публикације о јасеновачком логору, у којима се покољи приписују искључиво партизанима. Ради тога сисачки љубитељ Алојзија Степинца, чувеног заштитника козарачке младежи, одбија доћи на гробље убијене дјеце погрешне националности…

Што је што у фрази „Степинчева црква“ која је све чешће у јавној употреби? Ради ли се о именици онечишћеној придјевом или о придјеву укаљаном именицом? Свеједно. Точније, није на нама да трагамо за одговором, јер је то унутрашње литање вјерске институције.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here