Вучић је покорио Хрватску

Поделите:

“ЖИВЕЛО пријатељство Хрватске и Србије, живео српски народ!“ узвикнуо је громко српски предсједник Александар Вучић на крају својег данашњег говора у Лисинском, у који је дошао као гост Српског народног вијећа (СНВ).

На истој локацији на којој је оснивач ХДЗ-а и први хрватски предсједник Фрањо Туђман 1990. изрекао политички најдалекосежнију и најштетнију изјаву о НДХ као “не само злочиначкој творевини, него и изразу повијесних чежњи хрватског народа“, предсједник Србије Вучић је 28 година касније у фуриозном говору још једном потврдио како је издоминирао хрватску политичку сцену у њиховој тј. нашој земљи, напосе предсједницу Колинду Грабар-Китаровић која га је позвала. Туђман се окреће у својем мирогојском гробу.

Свој дводневни посјет Хрватској Вучић је претворио у напет шоу који је добар дио нације гледао с гађењем, али ипак није могао престати. Нова ера у односима Хрватске и Србије, очито потакнута притисцима извана, започела је тиме да се сви питају хоће ли се Вучић испричати, треба ли се испричати, је ли требао бити позван, што ће рећи ако га нетко пита за исприку, што ће рећи о ратној одштети итд. Вучић, Вучић, Вучић – заглушујуће је одзвањало хрватском јавном сценом без престанка 48 сати.

Вучић издоминирао Колинду на заједничкој пресс конференцији

На самом почетку није изгледало да ће доиста тако бити, с обзиром на то да се Вучић на Пантовчаку појавио кисела израза лица и изгледао прилично снуждено. Но ствари су се промијениле на заједничкој прессици с Колиндом након њихова тете-а-тете састанка, када је Вучић успоставио доминантан став који је доживио свој врхунац у данашњем говору. Српски су му новинари поставили очито наручена питања, која су му омогућила да се позиционира као регионални миротворац и махер, док је Колинда са својом фразеологијом изгледала живчано и посве неувјерљиво. Вучић јој је чак у једном тренутку удијелио варљив комплимент о томе што се усудила позвати га у Загреб, заправо је вербално потапшавши по глави као добру татину дјевојчицу, а хрватска предсједница се онда кренула оправдавати због реално минорних просвједа који су га дочекали.

Да се Вучића не узнемири, Пантовчак се додатно потрудио и тиме што је од хрватских новинара тражио да се госта из Србије не пита за великосрпски говор у Глини из 1995., а на то су очито пристали ХТВ и Нова ТВ, који су једини од хрватских медија прозвани да поставе питања. Глину нису спомињали. Уред предсједнице је због Вучића, дакле, покушао и успио на тренутак суспендирати слободу медија у Хрватској, која је из перспективе Колиндине екипа темељна уставна вреднота само ако не живцира Вучића. Претворили су тако заједничку пресс конференцију на Пантовчаку у догађај који као да се одиграо у Србији, у којој Вучић има контролу над већином медија, а не у Хрватској.

Донио неколико фасцикла и рекао да има још тога

Предсједник Србије је театрално пред новинаре донио и неке старе документе из Двора на Уни као израз добре воље, шеретски додавши: “Имамо ми још тога.“ Нитко га није питао па зашто онда није донио све. Добит ћете ако будете добри, као да је неизречено поручио Вучић. Када је пак ријеч о несталима, још једној точки пријепора, донио је са собом информације о троје људи, односно да су убијени, али не и гдје им се налазе кости.

Због Вучића је и влада Андреја Пленковића одлучила накратко суспендирати право грађана на просвједовање на Маркову тргу, на који није пуштена шачица екстремиста који су сат времена глумили најављено догађање народа у режији екстремне деснице на Тргу бана Јелачића. Унаточ вишедневној кампањи, њихов је просвјед испао тотални дебакл, Вучић их је јавно вербално испљускао као “муве“, али најболније је било када их је миљеница Колинда, коју су својим гласовима и довели на Пантовчак, отписала као рубне политичке појаве. Бујици је након првог дана Вучићевог посјета преостало тек нарицање над понижењем које су им приредили Вучић и Колинда.

Премијер Пленковић, који није био одушевљен идејом Вучићевог доласка и све је учинио да то буде јавно познато, дочекао је госта из Србије у самоувјеренијој пози него Колинда, но Вучић је успио и њему закухати проблеме. Како се показало кроз разнолике изјаве разних ХДЗ-оваца, странка се посве подијелила око Вучићева посјета – нпр. Јосип Ђакић је судјеловао у антивучићевском просвједу, а Миро Ковач у сабору држао говор како се с предсједником Србије мора разговарати. Што се тиче прије посјета истицане теме ратне одштете, Пленковић се с Вучићем договорио – а што друго – основати међудржавну комисију која ће се тиме бавити. Не треба посебно подсјећати на славну Черчилову констатацију о томе чему служи оснивање повјеренстава.

Понижавање Пуповца у Вргинмосту и Лисинском

Предсједник Србије је суверено реагирао и на уличарско добацивање Мостова саборског заступника Мире Буља, које се догодило док је прелазио с једне на другу страну Маркова трга, а да му неки изазов није представљао Њоњо једва да треба и нагласити.

Свој други дан у Хрватској искористио је за посјет хрватским грађанима српске националности у Вргинмосту, гдје је дочекан као ходајуће божанство, а онда је на јавном разговору с грађанима бескрупулозно понижавао Милорада Пуповца у стилу “у шали ували“. Вучић се према Пуповцу односио као према пудлици која недовољно хитро слуша наређења па га је разочарала што се дресура није примила. Формалног лидера хрватских Срба је онда до краја закуцао тијеком говора у Лисинском, описујући како је Пуповац пред њим пустио “мушку сузу“ јер су га у Загребу пљунули у лице БББ-овци. Иако је та узнемирујућа анегдота наоко служила томе да Вучић изрази емпатију према Пуповчевим проблемима с екстремистима у Хрватској, заправо га је проказао као шоњу, а себе као фрајера који си никад не би дозволио нешто такво – ни да му “нека будала“ пљуне у лице, ни да због тога плаче.

Вриједи подсјетити да је Вучић године и године своје политичке каријере провео у опозицији, те да је научио на рововски политички рад и о важности упечатљиве реторике, за разлику од фразеолога с хрватске политике сцене, који звуче као читана приопћења бриселских бирократа и који у својој цијелој политичкој каријери нису одржали ниједан ватрен и памтљив говор. Поред Вучићеве реторичке вехементности штребери Колинда и Пленковић могу изазвати само склапање очију. Спреман у сваком тренутку безочно лагати, а притом невино гледати у очи, спреман у сваком тренутку напамет одржати кохерентан једносатни говор о било којој политички важној теми, Вучић је демагог пар екселенсе, што је показао и у Лисинском. Брзо мисли и формулира, способан је и за посве лагани хумор на властити рачун који успијева окренути у правцу критике противника, изговорио је низ вјештих формулација које су заправо биле бацање рукавице у лице свим својим критичарима у Хрватској и Србији. Нарочито је знаковита била његова порука хрватским Србима да “његују љубав према Србији и поштовање према Хрватској“.

Вучићев највећи успјех ипак је што је успио из коријена промијенити политику хрватске предсједнице према хрватским Србима. Колинда се појавила на скупу СНВ-а, иако је претходно демонстративно три године избјегавала њихов фамозни божићни домјенак, те је одржала говор у којем им је поручила да је Хрватска њихова домовина. То је требала рећи чим је постала предсједница, а не слати отворена писма у којима им поручује да су сами криви за вал шовинистичке мржње којем су изложени претходних година, но Колинда није била заинтересирана бити предсједница свих хрватских грађана све док је Вучић није на то натјерао. То би била добра вијест да није пристала и на изравно повезивање права хрватских Срба с правима Хрвата који живе у Србији, чиме је успоставила проблематичан реципроцитет. Права националних мањина у РХ тј. наших грађана не смију овисити никако о томе какав је положај држављана неке друге државе, па били они и етнички Хрвати.

Објава коментара у Политицу – маестрална пропагандна акција

Усред његова посјета Хрватској објављен је и Вучићев гостујући коментар на утјецајном порталу Политико, у којем се представио као визионарски лидер регије који признаје неодређене погрешке из младости, а нуди Еуропској унији омиљену зону слободне трговине као рјешење највећих проблема, што сигурно није било случајно. Коментар је морао бити написан и договорен прије Вучићева доласка у Хрватску, као што је унапријед договорен и дан објаве текста. Доиста маестрално изведена пропагандно-дипломатска акција, каква је за хрватски државни врх знанствена фантастика.

Нема сумње да је добро успоставити нормалније односе између Хрватске и Србије те коначно почети рјешавати предуго отворене проблеме, али почетак тог процеса је показао да је Александар Вучић много способнији играч на међународној политичкој сцени и у политици уопће него бивши дипломати који су нам тренутно предсједница и премијер. Хрватска је захваљујући њима, иако у реално моћнијој позицији у односу на Србију, испала перолака категорија насупрот Србији као тешкашу.

Дапаче, Вучић је из Хрватске отишао с – исприком! Оно што се гласно тражило од њега и што је одбијао учинити успио је добити за себе. Предсједница му се тијеком свечане вечере на Пантовчаку испричала због неугодних просвједа.

Колико год се то некоме не свиђало, дводневни излет Александра Вучића у Хрватску најсажетије се може описати познатом Цезаровом реченицом након што је тријумфално покорио Галију: “Вени, види, вици.“

Гордан Духачек

index.hr

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here