Y-ДНК хаплогрупа I – најчешћа код Срба

Поделите:

Хаплогрупа I2a и I1 заједно чине готово 45 одсто свих Срба који су досад урадили Y-ДНК анализу 

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:  Хаплогрупа I је међу Србима појединачно најзаступљенија хаплогрупа. На основу неколико генетских испитивања српског становништва имамо податак да су разне варијанте хаплогрупе I заступљене код Срба у проценту од 40-45%. Хаплогрупа I проистекла је из шире парагрупе IJ, а прије тога такође из заједничке парагрупе IJK. У том смислу најближа хаплогрупи I на филогенетском стаблу је хаплогрупа Ј. Хаплогрупа I представља главни маркер палеолитског човјека у Европи, тј. прве људе (homo sapiens) који су ушли у Европу прије неколико десетина хиљада година и у Европи затекли неандерталце које су потискивали. Преживјевши неколико ледених доба, хаплогрупа I је уједно и једина хаплогрупа присутна готово искључиво на европском континенту (ако не рачунамо европске колонисте у Новом Свијету). Претпоставља се да ову хаплогрупу посједује 15% данашњег европског становништва.

ПОРИЈЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ: Хаплогрупа I је настала u Европи прије 30.000 година. Претпоставља се да је ширењем савременог човјека дошла у Европу са Блиског Истока док је, генетски јој блиска, хаплогрупа Ј остала на истоку. Заједничка парагрупа IJ пронађена је у малом проценту у Ирану. Хаплогрупа I  је у Европи доживјела неколико тзв. bottleneck или драматичних смањења популације услијед екстремних климатских промјена (прије свега ледених доба). По свој прилици, миграција хаплогрупе I је ишла од доњег ка горњем Дунаву, а затим сјеверним обронцима Алпа, преко Рајне у југозапaдну Француску и Иберију. Са тих основних територија које су уједно и центри палеолитске умјетности у Европи, потомци кромањонаца расељавали су се и ка сјеверу Европе пратећи топљење леда. Данас су најтипичније области I хаплогрупе у Европи: Скандинавија, бивша Југославија, западна Украјина и Сардинија.

СНП МУТАЦИЈЕ : М170

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

СТАБЛО:

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

I*

Веома је ријетка, готово непостојећа, варијанта хаплогрупе I која није или I2 или  I1.

I1 M253

Сјеверноевропска варијанта хаплогрупе I, заступљена код Швеђана 40%, Данаца, Норвежана и Исланђана 30-35%, Финаца 28%, Енглеза 15%, сјеверних Њемаца и Холанђана 18% , Естонији 15%. Код Срба ова хаплогрупа је заступљена са 7%.

I2 M438

Ова варијанте хаплогрупе I мање је присутна на сјеверу Европе, али је зато широко заступљена у Централној Европи, Украјини, Балкану, Сардинији, док је на западу Европе веома разграната, али малобројна. Највиши проценти ове хаплогрупе присутни су код Срба, Хрвата и босанских муслимана са 40-50%. Сардинија је други хотспот хаплогрупе са 40%.

СТАРИ НАРОДИ: Уз хаплогрупу I најчешће se веже кромањонски расни тип у својим варијантама Brunn и Boreby присутан и данас у сјеверној и западној Европи, којег одликује висок раст, крупна глава, веће пропорције у тјелесној маси него што је то  случај код медитеранске расе. Сличне расне карактеристике појављују се и у планинским областима Херцеговине и Црне Горе гдје Boreby расни тип налази и антрополог Coon и гдје је такође повећано присуство хаплогрупе I. Овом расном типу припадало је и становништво из најстаријих мезолитских слојева Лепенског Вира и граветијанско становништво централне Европе. Припадници хаплогрупе I су по свој прилици у прошлости говорили неком варијантом неиндоевропског језика, који се вјероватно сачувао у данашњем баскијском језику. Баскијски језик има даљу везу са источнокавкаским језицима (чеченски и дагестански) који су припадали изумрлој хуро-урартској групи језика, а гдје преовладава хаплогрупи I сродна хаплогрупа Ј. Припаднике I хаплогрупе у научним радовима обично означавају као Палеоевропљане, Староевропљане, Кромањонце и сл.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Кромањонац-предак хаплогрупе I

СТАРА ДНК:

Хаплогрупа I M170 је пронађена на доста старих археолошких налазишта, углавном у Европи:

1.      Урођеници са Канарских острва, период 0-500 гне прије доласка Европљана, нађена I М170 хаплогрупа у проценту од 6% анализираних скелет

2.      Касноантички Баски, Алдајета гробље, Шпанија, 6-7 вијек наше ере, нађена 4 примјера I М170

Хаплогрупа I M170 се дијели на двије главне гране : I1 M253 и I2 M438 које ћемо, због широке заступљености и велике разноврсности посебно обрадити.

ХАПЛОГРУПА I1 M253

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ: Иако велике старости, у смислу одвајања од остатка хаплогрупе I, сви данашњи припадници хаплогрупе I1 М253 потичу од претка који је живио прије неких 5000 година, вјероватно на сјеверу Европе, што значи да се развила из неке мале заједнице људи која се дуги низ година борила за опстанак и само је мало број истих преживио и оставио потомство до данас. Ово је типична скандинавска хаплогрупа која је учествовала у етногенези германских народа и коју су они потом својим миграцијама ширили. Хаплогрупа I1 код Срба је заступљена у проценту од око 7%.

ПОРИЈЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ: Хаплогрупа I1 М253 је грана хаплогрупе I велике старости која се од осталих грана хаплогрупе I одвојила прије 20-25.000 година. Сасвим је вјероватно да је поменута хаплогрупа на неки начин била и територијално изолована на сјеверу Европе (негдје на територији данашње Њемачке) у односу на остале подгрупе. Ова изолованост би се могла повезати са последњим глацијалним максимумом око 20.000 година пне.

СНП МУТАЦИЈЕ: М253

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

СТАБЛО:

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

I1а1 М227

Ова подгрупа има центар у источној Пруској, Померанији и сјеверној Пољској у проценту од око 10%. Има тежиште у источној Европи и могуће је да је повезана са готским миграцијама.

I1а2 L22

Ово је типична нордијска подгрупа која је настала вјероватно у Јитланду, југу Данске и скрајњем сјеверу Њемачке. Одатле су је германски народи ширили по Скандинавији, Финској, британским острвима, а једна варијанта ове хаплогрупе са мутацијом P109 присутна је и код Срба у проценту од око 4-5%. Сасвим је вјероватно да је ова варијанта хаплогрупе I1 стигла у Србију преко норманских насеобина у јужној Италији. Ово је најтипичнија викиншка хаплогрупа.

I1а3 Z58

Варијанта хаплогрупе I1 најприсутнија на британским острвима, земљама Бенелукса. Може да се повеже са миграцијама Саксонаца.

I3 Z63

Ова варијанта хаплогрупе I1 има нешто ширу територијалну распрострањеност и може се наћи у Пољској, Великој Британији, али и у Шпанији. Присутна је и код Срба и посједује је род Мацура из Далмације који је даљим поријеклом из Црне Горе. Мацуре су старо становништво у Васојевићима вјероватно давно пословењено германско племе са простора пољске Мазурије гдје се и данас налазе њихови генетски рођаци. Тешко је одредити које би германско племе могло да буде носилац ове хаплогрупе, веома лако би то могли да буду Вандали или Свеви.

СТАРИ НАРОДИ: Хаплогрупа I1 се и данас најчешће повезује са Викинзима и Норманима, али је сасвим сигурно да је веома рано учествовала у етногенези Германа поготово скандинавске гране германских народа. У том смислу један дио I1 хаплогрупе је присутан у источној Европи и на Балкану, највише кроз готске, варјашке и балтословенске сеобе. У периоду прије стварања германских народа неколико је археолошких култура које се могу уско повезати са овом хаплогрупом, а то су прије свега Funelbeaker култура Скандинавије и сјеверне Европе 3500 година пне. У  Енглеској, Ирској и Шкотској се преко хаплогрупе I1 могу пратити зоне викиншког насељавања.

 

 

 

 

 

Викинзи-хаплогрупа I1

СТАРА ДНК:  Хаплогрупа I1 је досад пронађена на двије археолошке локације:

1. Касноантичко римско гробље у Ердингу у горњој Баварској на прелазу из 4. у 5. вијек наше ере (римска провинција Реција), поред осталих пронађене двије особе које су припадале I1 хаплогрупи

2. Шведска гробница из 13. вијека, утемељивач Штокхолма и шведски краљ Биргер Магнусон и његов син припадали су I1 хаплогрупи

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Много је познатих личности које су припадале I1 хаплогрупи. Поменућемо неке:

1. Биргер Јарл или Биргер Магнусон, шведски краљ из 13.вијека

 

 

 

 

 

 

 

Споменик шведском краљу Биргер Јарлу

2. Александар Хамилтон (1757-1804) један од америчких очева нације, писац, правник и економиста, први чувар Трезора САД-а

3. Лав Николајевич Толстој (1828-1910), познати руски писац

 

 

 

 

 

 

 

 

Л.Н. Толстој I1

4. Кен Нордтведт, амерички физичар и један од најпознатијих генетичких генеаолога данас

ХАПЛОГРУПА I2 M438

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ: Хаплогрупа I2 је најзаступљенија варијанта хаплогрупе I. Присутна у широком појасу од Источне Европе до западног Медитерана, обухвата велики број разнородних популација Европе, тако да је учествовала у етногенези германских, словенских, али и келтских народа. Насљедник неиндоевропског старосједилачког становништва Европе које је временом индоевропеизирано, хаплогрупа I2 је оставила свој траг у пећинској палеолитској умјетности, мегалитској умјетности неолита и бронзаног доба.

ПОРИЈЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ: Хаплогрупа I2 се од остатка хаплогрупе издвојила пријe  22.000 година, вјероватно на подручју данашњег Подунавља. Даља миграција хаплогрупе I2 ишла је према горњем Дунаву, са сјеверне стране Алпе, одакле је преко Рајне једна група I2 прешла у југозападну Француску и сјеверну Шпанију. Са тог подручја ће се раширити по западном Медитерану, Сардинији и атлантској Европи. Друга варијанта хаплогрупе I2 пребивала је дужи период у подручју горњег Дунава, на простору Баварске, Чешке, Моравске, Аустрије. Одатле ће их донекле потиснути неолитски земљорадници са Блиског Истока (хаплогрупа G2а)  у периоду прије 8000 година, а припадници хаплогрупе I2 мигрираће и према истоку и према сјеверу Европе. Највeћа разноврсност хаплотипова I2 у Европи је у региону горњег Дунава, тако да је претпоставка да је то била њихова базна територија у Европи дужи период.

СНП МУТАЦИЈЕ: М438

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

Мапа I2а1 P37.2 

 

 

 

 

 

 

 

 

Мапа I2a2a M223

СТАБЛО: 

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

I2a L460

I2a1 P37.2

Ово је једна од раширенијих варијанти хаплогрупе I2а. Заступљена је у западној, централној, источној Европи, Балкану и западном Медитерану. Детаљније ће бити описана кроз своје подгрупе. Oво је главна хаплогрупа граветијанског палеолитског човјека у Европи. Пећински цртежи у Алтамири и Ласкоу, као и средњеевропске фигурине Венера попут оних у Вилендорфу, њихово су дјело.

I2a1a M26

Ову варијанту хаплогрупе I2 често називају и сардинијском граном (највише због високог процента присутности на Сардинији, око 40%) иако је ова варијанта хаплогрупе I2а на Сардинију по свој прилици дошла из јужне Француске и Шпаније, гдје се задржала још од палеолита. Захваљујући једном налазу М26 са налазишта мегалитске кулутуре у Француској, сасвим је јасно да је ова варијанта била главни носилац старосједилачке културе Мегалита у западној Европи, па самим тим и оне на британским острвима, укључујући и Стоунхенџ. Ова варијанта хаплогрупе I2 присутна је код Баска у проценту од око 10%. Планинска област централне Сардиније позната као Нуоро најтипичнија је област за ову варијанту данас у Европи. Палеосардинијски језик који је утицао на формирање данашњег сардинијског језика и који је био неиндоевропски језик , близак баскијским вјероватно је био оригинални језик ове хаплогрупе.

I2а1b М423

За Србе најинтересантнија варијанта хаплогрупе I. Тешко је рећи гдје је настала, али је то свакако било негдје на сјеверу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. То су по свој прилици били палеолитски старосједиоци региона који су се одржали након неколико инвазија досељеника са истока и запада. Интересантно је да данас постоје три различите варијанте ове хаплогрупе прилично територијално удаљене. Кен Нордведт их је именовао на основу мјеста данашње повећане присутности као: DinaricDisles и IslesIsles се прије неких 13.000 година одвојио од опште гране и данас је присутан углавном на британским острвима. Disles је прије неких 5.000 година такође одвојен од опште гране са Dinaric и може да се нађе скоро искључиво на британским острвима. Dinaric варијанта дефинисана СНП мутацијом L621+ Л147.2 + мигрирала je у источном смјеру, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја гдје ће нешто касније учествовати у етногенези Словена. Тај источни М423, познат као Dinaric, данас и најмногобројнији, је генетски веома млад, тачније предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живио је прије неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric старосједилачки на Балкану, што је испрва тврђено, и означила I2а М423 Dinaric као један од јасних маркера словенског присуства и експанзије у Европи. Тако I2а М423 Dinaric не налазимо западно од Рајне гдје Словени нису продирали, али је имамо на Пелопонезу гдје су живјела словенска племена Милинга и Језераца. Прашкокорчаковска археолошка култура 5. вијека н.е. је јасно препoзнатљива култура у ком је доминирао I2а М423 Dinaric. Племенске скупине које се повезују са овом културом су Срби, Дуљеби, Лемузи, Ленђани, Бужани, Волињани, Дреговичи и Древљани. Прашкокорчаковска култура је проистекла из нешто старије Зарубињецке културе источне Европе из првих година наше ере, а од скупина које су могле донијети балканско-панонске келтске латенске елементе на исток спомињу се Бастарни, могуће и келтизовано племе Боја са горњег Дунава. И Бастарни и Боји су добри кандидати за носиоце I2а М423 Dinaric и припаднике Зарубињецке културе. Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дијели на двије основне гране, назване условно: Dinaric North и Dinaric South . Та подјела није дефинисана СНП мутацијом већ мутацијом на STR маркеру DYS 448, гдје North хаплотипови имају вриједност 20, а South вриједност 19. South група је млађа и издвојила се из општег Dinaric прије 1800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, гдје је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније. Претпоставка је да су стари Срби који су први пут као народ поменути код Фредегара у 7. вијеку на простору данашње Саксоније носили између осталих ову хаплогрупу. Не само да је крај у југоисточној Пољској одакле су кренули познат као Бојковшчина, већ су се населили управо на подручју Бохемије и Баварске које су биле територије старог народа Боја по коме су добиле име.  Онда нам постаје јасан и податак из дјела DAI Константина Порфирогенита о доласку Срба на просторе Далмације из земље Боики у којој Срби живе од давнина. Простор западне Чешке и источне Баварске је по свој прилици простор Порфирогенитове Бијеле Србије у сусједству Франачке. Одатле су у Срби у 7. вијеку на позив византијског цара Ираклија доселили на подручје Паганије, Захумља, Конавала и Требиња и загорске Србије, а то је отприлике простор језгра српске средњевјековне државе. И данас на том простору, Херцеговине, југозападне Србије и западне Црне Горе, јужне Далмацијeхаплогрупа I2а М423 Dinaric South доминира са преко 70%. Друга варијанта DinaricNorth мигрирала је више у источном правцу, спуштајући се из прапостојбине у западној Украјини према југу, области доњег Дунава, мјешајући се тамо са антским племенима и заједно са њима и Аварима, прешла је Дунав и насељавала се више у источним и централним крајевима Балкана све до Пелопонеза. На овај начин учествовалa je у етногенези бугарског, македонског, али и грчког народа највише преко словенских племена Дреговића, Смољана, Велегезита, Берзита, Вајунита, Милинга и Језераца.  Ова варијанта такође значајно је заступљена код Румуна и Молдаваца и претставља словенски елемент у њиховој етногенези што бројни словенски топоними у Молдавији и Влашкој доказују. Данас је I2 М423  Dinaric заступљен код Срба укупно у проценту од око 35% гдје је три четвртине South варијанта, а једна четвртина North варијанта. Католички Буњевци су још једна типична Dinaric South  популација, генетски много ближа Србима него Хрватима Истре, Покупља, Загорја и Славоније. На простору Црне Горе и Херцеговине може се пратити словенско присуство управо преко ове хаплогрупе. Становништво долина, које су планинци попут Васојевића (E1b) називали Србљацима, Бјелопавлићи (E1b) Лужанима и Матаругама, по свој прилици су припадали хаплогрупи I2а М423 Dinaric. Ова експанзивнија Е1b влашка племена која су долазила са граничног појаса са Албанијом потискивала су их према западној Херцеговини, Далмацији, Лици, али и према сјеверној Србији, Срему.  Ипак и у Црној Гори нека јака братства као Вукотићи са Чева или Боројевићи са Цетиња припадали су овој хаплогрупи, а по свој прилици и цјелокупно племе Братоножића као и дијелови Пиперског племена (Лутовци).

I2а1c L233

Ова грана хаплогрупе I2а P37.2 има назив Western и присутна је скоро искључиво у западној Европи, сјеверној Француској и британским острвима.

I2а2 P214

Ова хаплогрупа је данас најприсутнија у сјеверозападној Европи, земљама Бенелукса и сјеверној и централној Њемачкој. То је старосједилачко мегалитско становништво тог дијела Европе које је касније учествовало у етногенези Келта и Германа. Представљено је кроз двије главне варијанте :

I2а2а М223

Ово подгрупа представља скоро сву I2а2 хаплогрупу. Присутна је у сјеверној Њемачкој и Холандији са Фландријом у проценту од 15% као и у источној Енглеској, Данској и сјеверној Француској са 10%.  Има неколико варијанти:

Старобританску М284 присутну скоро искључиво у Британији гдје је и настала.

Централноевропску L701, присутну у цијелој Европи од Шпаније до Украјине, Њемачке. Могуће је да су је разнослили Готи или неко друго германско племе.

Норманску Z161 присутну у Данској, Нормандији, Енглеској, Сицилији. Траг норманских сеоба.

Англосаксонска L1229 присутна у сјеверној Њемачкој, Енглеској и код Енглеза у Ирској. Посљедица сеоба Англа и Саса у Британију.

I2а2b L38

Њено присуство данас је ограничено на Рајнску област и планину Харз у Њемачкој, земље Бенелукса и Британију. Ова хаплогрупа нађена је на старим костима у пећини Лихтенштајн у централној Њемачкој  које су припадале Урнфилд култури 1000 г. пне. Претпоставља се да су је разносили Келти носиоци Латенске културе који су у Жељезном добу мигрирали долином Рајне према Британији.

I2b L415

Веома давно одвојена грана хаплогрупе I2. Могуће остатак палеолитског човјека у региону Јадранског мора и Италије. Веома малобројна група.

I2c L596

Ради се о веома старој грани хаплогрупе I2, али тек недавно SNP дефинисаној. Ово је уједно и једина грана хаплогрупе I која се налази у региону Кавказа и Мале Азије. Унутар ње постоји неколико давно раздвојених грана. Постоје гране типичне за кавкаски простор, Јерменију и Иран, али и гране које су карактеристичне за Грчку и западну Европу од који је најпрепознатљивији подгрупа хаплогрупе I2c карактеристична за шкотски клан Wallace, као и ашкенаски јеврејски кластер у Украјини. С обзиром на источну дистрибуцију ове подгрупе као и на давну одвојеност од остатка стабла I2 могло би се претпоставити да је она била дио миграције тзв. источног Гравета на просторе сјеверно од Црног Мора, када су палеолитски ловци сакупљачи из Европе у потрази за ловиштима мигрирали у правцу источних степа и даље према Кавказу. Иначе је и ова хаплогрупа малобројна, слично хаплогрупи I2b.

СТАРИ НАРОДИ: Хаплогрупа I2 је заступљена кроз више различитих, међусобно не блиско повезаних грана. Поједине гране хаплогрупе I2 могу да се повежу са неким старим народима:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Динарски Срби-I2а М423

Хаплогрупа I2a1b М423 L147.2 коју најчешће означавају као Dinaric представља подгрупу хаплогрупе I која је учествовала у етногенези Словена заједно са Р1а хаплогрупом којима су припадали Венеди и Анти. При томе је хаплогрупа I2 М423 L147.2 била доминантна код оне скупине Словена која се у античким изворима спомиње под именом Склавина и која је у највећој мјери учествовала у насељавању Балкана. Археолошка култура по којој су Склавини препознатљиви је Прашко-Корчаковска култура 5. вијека не која се распростирала од Полесја у Белорусији, преко западне Украјине, јужне Пољске, доње Аустрије, Чешке и источних дијелова Баварске. Из ове групе склавинских племена проистекао је народ Срба који се код Ајнхарда и помиње као „народ Срба који припада Склавинима“ на простору данашње Саксоније, али и у Далмацији. Посебан маркер хаплогрупе I2 М423 L147.2 под називом South типичан је за српску динарску популацију југозападне Србије, западне Црне Горе, Херцеговине и Крајине, али и за католичко буњевачко становништво западне Херцеговине, Далмације, Лике. Исти маркер је и данас присутан међу Чесима (поготово област на западу чешке позната као Ходско), Њемцима, Бојко популацијом Словачке, Пољске и Украјине што показује сјеверно поријекло данашње српске I2 популације.

Хаплогрупа I1a М26 једна је од старијих варијанти хаплогрупе и и нађена је на доста неолитских археолошких налазишта у Западној Европи. Данас је најзаступљенија на Сардинији међу планинским становништвом средишње области острва. Има је у мањем проценту код Баска, Шпанаца, Француза. Ово становништво је директно потекло од палеолитских центара западне Европе (Ласко, Алтамира).

Сардињани у фолклорним маскама I2а- М26

Хаплогрупа I2а2 М223 је још једна германска варијанта хаплогрупе I. Она јасно одражава смјерове миграција англосаксонских, фризијских и других њима сродних германских племена и народа.

СТАРА ДНК:

Хаплогрупа I2 нађена је на сљедећим археолошким локалитетима:

  1. Неолитско мегалитско налазиште у Француској La Pierre Fritte недалеко од Париза. Пронађена два I2а М26 скелета, мегалитска култура западне Европе 2700 пне
  2. Неолитско налазиште Treilles  у јужној Фрцуској, 3000 пне, нађени I2а  P37.2,
  3. Лихтештајнска пећина , Саксонија, Њемачка, Urnfield култура бронзаног доба1000 пне, четири  I2 L38 хаплотипа

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

  1. Миклош Хорти 1868-1957,регент мађарског краљевства и фашиста припадао је хаплогрупи I2а М423 Динарик Соутх
  2. Сер Хенри Клинтон 1730-1795, британски генерал, један од главних учесника рата за америчку независност са британске стране, припадао је хаплогрупи I2а2 М223  L1193
  3. Дејви Крокет 1786-1836, амерички авантуриста и политичар са Дивљег Запада припадао је хаплогрупи М223  Z76

 

 

 

 

 

 

Дејви Крокет

4. Виљем Валас (?-1305), шкотски борац за независност, као припадник клана Валас вјероватно је припадао хаплогрупи I2c L59

5. Оливер Винчестер 1810-1880, амерички бизнисмен и политичар, произвођач чувене пушке Винчестерке припадао је Хаплогрупи I2а М423 L161 Ислес

6. Војвода Живојин Мишић 1855-1921, чувени српски војсковођа из Првог свјетског рата, као потомак племена Лутоваца припадао је хаплогрупи I2а М423 Dinaric South

 

 

 

 

 

 

 

Војвода Живојин Мишић

7. Сердар Јанко Вукотић, 1866-1927 српски и црногорски војсковођа са Чева  у Црној Гори припадао је хаплогрупи I2а М423 Dinaric South

 

 

 

 

 

 

 

Сердар Јанко Вукотић

8. Пеко Дапчевић, 1913-1999, партизански генерал из Другог свјетског рата припадао је хаплогрупи I2а М423 Dinaric South

АУТОР: Уредник Српског ДНК пројекта Синиша Јерковић

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here