ФНРЈ, захваљујући др Милану Стојадиновићу, продала Аргентини шест бродова носивости по 10.000 тона. Плаћени су државним обвезницама Краљевине Југославије, као и пшеницом коју ће ти исти бродови касније превести у ФНРЈ – открио у Бунеос Ајресу др Душан Вучићевић из Чикага
Чачак – Лекар из Чикага др Душан Вучићевић, са земљачким жаром, одлучио је да промени макар посмртну судбину лика и дела др Милана Стојадиновића. Било му је довољно што су оба рођени у Чачку, па је сео у авион и отпутовао у Буенос Ајрес, трагајући за родбином бившег југословенског премијера. Тамо је открио занимљиву причу о трговини бродовима између Тита и аргентинске владе, мада није нашао савезника за свој план да се земни остаци Миланови пренесу из Јужне Америке у отаџбину.
Али, није ни одустао, ободрен чињеницом да је Стојадиновићево име недавно враћено у политички живот Србије, на необичан начин.
Наиме, одлазећи премијер српски Александар Вучић, пре него што је недавно преузео дужност шефа државе, поклонио је свим члановима свог кабинета у Немањиној књигу за растанак. Тако је Ана Брнабић, тада министарка, а сад премијерка, од Вучића добила наслов чија је тема – др Милан Стојадиновић.
– По мом скромном суду, а пуно сам трагао протеклих година, др Стојадиновић је био родољуб и економски геније, са далековидим проценама. Да га Краљевина Југославија није издала и протерала без суђења, мислим да би то доказао. Рођен је 4. августа 1888. године у Чачку где је пошао у школу, и заслужио је да му у завичајном граду буде подигнут споменик – предлаже др Вучићевић (70), који је ономад тим поводом допутовао из САД у завичај.
Вучићевић је у Буенос Ајресу, у лето фебруара 2013, седам дана ишао од адресе и адресе, сећајући се данас почетка тог трагања:
– Била је недеља кад сам ушао у српску цркву у Буенос Ајресу, где не затекох никога. Обрели смо се само ја и службеник амбасаде Србије у Аргентини, који се добровољно прихватио да ми помогне после радног времена. Ускоро крену служба, пошто се појавио млади свештеник са попадијом, која је појала баш као да је ту читав хор, и вукла звоно у предаху отпевања. Млади брачни пар ме задивио мисионарским заносом, рекоше ми да су у Ајресу Срби ретки. Ту знају једног Црногорца који говори српски, упознао сма га. То је инжењер Чедомир Стијовић, који је ту дошао из Подгорице 1952. као тринаестогодишњак, завршио електротехнику у Ајресу и често био приман у кућу др Стојадиновића – приповеда др Вучићевић за „Политику”.
Исход, после седмодневног труда, јесте овакав:
– Нисам нашао гроб Милана Стојадиновића, рекли су ми само да је сахрањен на истом гробљу где и Ева Перон. Миланова секретарица Вера Ћук такође је почивша али њена сестра, њој беше више од седамдесет али је доброг сећања, тврди да је др Стојадиновић кремиран. Покушао сам да дођем до Миланове ћерке Љиљане, такође у Ајресу. Јави се њихова секретарица и на шпанском рече да госпођа не може да разговара јер је баш тог јутра, у стотој години, преминуо њен супруг Душан Радоњић. Он је, иначе, почетком шездесетих приредио мемоаре др Милана Стојадиновића на српском, под насловом „Ни рат ни пакт”, штампани су 1963. у престоници Аргентине у издању часописа „Економиста” и опширна књига, на 820 веома занимљивих страница, тада је коштала чак осам долара.
Вучићевић је, испитујући интелектуално учешће др Стојадиновића у Аргентини, дошао до Националне библиотеке у Ајресу.
– Ту сам нашао часопис „Економиста” (El Economista) који је он уређивао, пишући истовремено. Необично је да у глави листа стоји да је реч о „поверљивом” материјалу. Донели су ми свежањ за 1959, прелистам и нађем да је ФНРЈ продала Аргентини шест бродова носивости по 10.000 тона, за 30 милиона долара. За бродове смо добили назад државне обвезнице Краљевине Југославије, као и пшеницу коју ће ти исти бродови касније превести у ФНРЈ. И без читања знао сам да је то посредништво Стојадиновићево, јер су у конкуренцији за такав посао била и велика бродоградилишта из Француске и Немачке, а надметање је спроведено 1955, док је Хуан Перон био на челу Аргентине. Миланово учешће у овој трансакцији потврдио ми је и инжењер Стијовић.
Вучићевић у том послу види доказ снаге Стојадиновићевог ума:
– ФНРЈ је нудила најповољнију цену јер је Милан ступио у везу са владом Хуана Перона, пошто је претходно утврдио да Аргентина још чува обвезнице Краљевине Југославије које је краљевска влада емитовала пре Другог светског рата а он, као тадашњи премијер, успео да их прода Јужноамериканцима. Сада је те исте обавезнице, у тајном споразуму разуме се, прихватио и Тито, као средство плаћања, што је доказ њихове вредности. Тих година, сви вариоци у нашој земљи добили су посао у јадранским бродоградилиштима, радећи на танкерима за Аргентину.
Др Милан Стојадиновић (Чачак 1888 – Буенос Ајрес 1961) био је министар финансија у три краљевске владе а затим и премијер и министар спољних послова Југославије од 1935. до 1939. године. За њим путује податак да је Југославија 1936. забележила раст друштвеног производа 14,3 одсто, што се у овој земљи никад није поновило.
Пошто је смењен 4. фебруара 1939, др Стојадиновић је интерниран из Београда 18. априла 1940. након наводног проналаска „компромитујућег материјала”. До марта 1941. држан је у Руднику, Карану и Илиџи.
На седници Крунског савета, 6. марта1941, решено је да се бивши председник владе преда „на чување” Британцима, јер је постојала оцена да је лични пријатељ Хитлера и спроводи германофилску политику. Спроведен је у Грчку и предат Енглезима који су га упутили на Маурицијус, где га је чекало седмогодишње изгнанство. Све, од почетка до краја, без иједног суђења. После тога омогућено му је да се од 1948. настани у Буенос Ајресу, а наслов његове једине књиге, мемоара „Ни рат ни пакт”, најречитије сведочи каквој је политици био привржен, као наследник „неумрлог Пашића”.
Сам др Стојадиновић у уводу мемоара, једним ставом, потпуно објашњава шта се с њим, у ствари, збило:
„Октобра 1937. био сам званични гост британске владе у Лондону, примљен у аудијенцију и задржан на ручку у Бакингемској палати, код краља и краљице. Ондашњи министар спољних послова, Ентони Идн, приредио је у моју част банкет коме је присуствовао и Винстон Черчил. Међутим, свега три године доцније, 18. марта 1941. постао сам политички заробљеник те исте британске владе, чији је председник у то време био Винстон Черчил, а Идн министар спољних послова”.
Аутор: Г. Оташевић
Политика
