четвртак, мај 24, 2018
Home Инфо Зоран Чичак: О заблудама и стереотипима тзв. националне и грађанске Србије

Зоран Чичак: О заблудама и стереотипима тзв. националне и грађанске Србије

Поделите:

Олако обећане утопије

Utopia

Од овог монолога Гонзала, јунака последњег Шекспировог комада, „Буре“, као да нас не дели пуних четири стотине година, од када је написан, него само четири дана. Будите искрени: зар вам већ прва два-три стиха нису звучала као обећање неког српског политичара уочи првомајских празника?

Заводљива моћ Гонзалових речи, као и сваке друге утопије, је у томе да оне, на први поглед, делују сасвим могуће, готово олако обећане, док је, већ на други поглед, свакоме потпуно јасно да се ради о утопији. Као и код овог Бројгеловог платна, и код обећања српских политичара поставља се исто питање: шта је све између првог и другог погледа?

Сви смо ми, ето, демократски оријентисани (ма шта под тим појмом свако од нас подразумевао) док режим то наравно није.

Сви се ми, дакле, можемо већ сутра ујединити против тог злог режима, само да нема некаквих лидера, којима ионако нико није задовољан и који то спречавају због својих ситних и себичних интереса, сујете, ограничености својих видика, неодговорности или напросто зато што немају шта паметније да раде.

То је једна слика, упрошћена и површна, која се упорно, годинама већ, слика у нашој јавности – у њеним главним медијима, на друштвеним мрежама, по кафанама… Да та слика не би избледела, у њу се са времена на време уносе и детаљи, по правилу сасвим ирелевантни за суштину проблема, а често и заводљиво бизарни: трач о томе шта је неко некоме рекао, шта је ко радио пре десет а ко пре двадесет година, ко са ким може а ко не може, ко би хтео коју функцију а ко коју заслужује…

Али, када се макар мало загребе испод ове јефтине, таблоидизиране и тривијалне површине, видимо да свако од нас, ипак, дубоко у себи, још увек остаје заробљеник. Не заробљеник сопствених идеја, јер ту идеја одавно више никаквих и нема, него сопствених предрасуда, стереотипа, шачице научених фраза.

Такозвана национална Србија и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо Срби, да нам баш ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно национално јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Русије – коју смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – издајничке, наравно – власти, престали да робујемо сопственој западњачкој заблуди, сачували бисмо све наше територије, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе.

Такозвана грађанска Србија и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо грађани, да нам ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно грађанско јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Запада – којег смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – диктаторске, наравно – власти, престали да робујемо сопственој источњачкој заблуди, постали део европске породице народа, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе.

Не, чињеница да су два претходна пасуса слична као јаје јајету, није случајна, а још мање је намерна стилска фигура. Она је последица а истовремено и израз, стварног, постојећег, стања: ниједан од ова два концепта, не само у својим екстремним формама, него и у својој суштини, није остварив. Ниједан од њих није заснован на реалном сагледавању историјских, економских, социјалних, демографских и психолошких чињеница. Обе Србије, овако дефинисане, осуђене су да остану „такозване“: оне су заправо фикције, и једна и друга.

Истовремено, на предрасудама и стереотипима наших националних и грађанских елита метастазирао је један режим код којег, већ после шест година, од четрнаест маркера фашизма наведених у есеју Умберта Ека Вечни фашизам (1995) у потпуности можемо препознати чак десет, а у извесној мери и преостала четири. Уверите се, уосталом, и сами:

https://zorancicak.wordpress.com/2017/07/31/o-eseju-umberta-eka-vecni-fasizam-1995/

Тај режим не опстаје, као што се погрешно мисли, превасходно на злоупотреби традиционалних инструмената моћи које је Џон Кенет Галбрајт својевремено описао на кондигне, компензационе и кондициониране:

https://zorancicak.wordpress.com/2015/07/01/elite-moc-i-promene-ili-kako-danas-citati-galbrajta-u-srbiji/

Он опстаје, управо супротно, на манипулацији страховима две такозване Србије: грађанске и националне, на подстицању узајамног неповерења између људи који (у оба случаја, сасвим ирационално) прихватају стереотипе наметнуте од њихових елита, и којима су сопствени митови још увек вреднији од данашњег, а на жалост и од сутрашњег, стварног живота.

Јер, све док се национална Србија буде више ирационално плашила грађанске и обрнуто, него што се и једна и друга рационално плаше последица онога што нам се свима пред очима догађа, режим ће бити у лагодној позицији да, као интерфејс у некаквом великом компјутеру, посредује између њих две. Цена коју плаћамо за то посредовање је, видели смо већ толико пута, страховито висока:

  • Плаћамо је кроз пристајање на уништавање наше земље и разарање њених институција.
  • Плаћамо је кроз лажне дипломе, партијско запошљавање, украдене изборе, фантоме са безбол палицама, корупцију, Потемкинова села и организовани криминал.
  • Плаћамо је кроз отров којим нас сваког дана засипају са насловних страна и екрана папирнатог и електронског смећа које само себе назива новинама и телевизијама.
  • Плаћамо је кроз вештачки изазване и цинично режиране конфликте са нашим суседима, народима са којима смо, највећи део претходног века, живели заједно и у слози.
  • Плаћамо је кроз десетине хиљада младих и образованих људи који ову земљу сваке године напуштају, највећи број њих на жалост заувек.
  • Плаћамо је и кроз, сада готово већ свакодневна, међународна понижења којима нас тај режим излаже.
  • Плаћамо је, коначно, и у сваком скоку са Бранковог моста, сваком попијеном отрову и сваком метку испаљеном у себе самог или неког другог.

И све је то зато што једни другима не верујемо, једни других се плашимо, зато што одбијамо да прихватимо једноставну чињеницу: да живимо у веку у којем више нема идеолошких монопола, али и зато што одбијамо да прихватимо ризик да се за своје идеје боримо у тржишном, конкурентном, окружењу, користећи аргументе уместо тог, одавно већ ишчезлог, монопола.

Због тога се грађанин још увек окреће режиму као последњој линији одбране од злог Србина и његове још горе Русије, док се Србин још увек окреће том истом режиму као последњој линији одбране од злог грађанина и његове још горе Америке. Режим им, и једном и другом, цинично нуди заштиту од те, у суштини, непостојеће и замишљене, опасности.

Да се на челу тог режима налази личност која, у једном дубљем историјском смислу, није ни Србин ни грађанин, која заправо и у идеолошком и у моралном погледу није ништа, то нам је већ свима јасно.

Али да смо сви ми – ма колико то можда не волели – истовремено и Срби и грађани, изгледа да нам, још увек, није јасно.

Да бисмо и ту чињеницу схватили, морамо се најпре суочити са заблудама које су, већ два века, укорењене у обе доминантне идеолошке матрице, и које се, у разним облицима, у различитим историјским контекстима, и са увек новим протагонистима, циклично понављају.

 II

Национална Србија: страх од будућности

the-melting-watch

Историја је у Србима коначно стала, преморена. Старци се мутно присећају некдашње српске величине, храбрих бораца с великим циљевима, а млади их равнодушно слушају. Српска историја се претворила у одлазак са села и запошљавање у граду, у усељавање у стан с троседом и телевизором; возикање аутомобилом, градњу викендица, поседовање жиро рачуна, картице Америкен експресаСрби су у XX веку једина европска нација која се у миру, под дејством политике и новцаденационализује…“

(Добрица Ћосић, Промене, 1992)

Ретко којих пар реченица тачније осликава феномен којим ћемо се данас бавити, од ових Добрице Ћосића, корифеја тзв. националне Србије у другој половини двадесетог века.

Заиста, зашто би било који национални идеал нужно морао да буде у супротности са материјалним и технолошким напретком и бољим животом? Зар идеал сваког националисте не би требало да буде да његов народ живи боље?

Ако је за Французе Јованка Орлеанка данас само симбол, а не оличење данашње Француске, зашто би Срби морали да живе на начин на који су живели у време Светог Саве?

Да ли се држава боље чува из станова са троседом и телевизором, из аутомобила и са жиро рачунима и картицама Америкен експреса или из сеоских чатрља са земљаним подом, воловских запрега, и са аустријским Наполеонима у чарапи?

Сва ова питања могу се формулисати и кроз бројне друге метафоре и параболе, али сва се она, у суштини, своде на једно: може ли се Србија модернизовати а да при томе не изгуби свој идентитет?

Међутим, ова заблуда је само спољни, површински, израз једне друге, много дубље, фикције националне Србије. Оне да се историјско време може вратити уназад, као на овом истопљеном часовнику Салвадора Далија, и да се, чак, неки комади тог историјског времена могу једноставно избрисати из колективног памћења, као одједном нежељени ликови са колективне фотографије.

У корену тог страха од будућности националне Србије налази се отклон према граду и грађанству, техничком напретку и мобилности, социјалној и политичкој плуралности – према свему што је изван првобитног, идеализованог, архетипа аграрног и егалитарног друштва.

Тако је национална Србија, и подсвесно, сачинила своју листу негативних симбола, без обзира што је о њима, у суштини, највећи број њених протагониста одувек знао врло мало. Капитализам и либерализам, социјализам и комунизам, Југославија и Европа, масони и интелектуалци – сваки од ових појмова је кроз историју имао различита значења, зависно од контекста у којем се појављивао. Али, упркос томе, сви они су ушли у каталог првобитног зла, и расправе о њима нужно су остајале обојене идеологијом и заробљене у предрасудама.

Тај страх од будућности, од промена, од другог и другачијег, од новог, определио је и другу кључну фикцију у којој јенационална Србија остала заробљена: фикцију јединства.

Фикција јединства своје дубље корене у религијским учењима, пре свега у концепту саборности, о којем је писао и познати руски теолог Георгије Флоровски:

У њој се свет открива као истински козмос, једини и обједињени, сабрани и саборни.“

Религијско учење нашло је плодно тле у друштву са јаким, и дуготрајним, егалитарним традицијама, чија је социјална основа вековима била породична задруга у којој је више генерација живело заједно, и којом се управљало на традиционалан, патријархалан начин, где је старо животно искуство цењено много више од новостеченог знања.

Социјално раслојавање, до којег је нужно морало да дође са технолошким и материјалним напретком, и које је, опет, нужно морало да породи и политички и идеолошки и културни плурализам, сматрано је зато од самих почетака модерног српског друштва препреком остваривању националних интереса.

У двадесетом веку, све партикуларне идеологије, леве и десне подједнако, биле су од стране националне Србије сматране само метастазама те основне болести – разједињости.

Из таквог монистичког концепта друштва, као једне велике породичне задруге у којој нема места ни за какав плурализам, национална Србија је створила и монистички концепт државе.

Држава, по том схватању, има задатак да поништи све различитости а не да их одражава; да арбитрира над свим појединцима, њиховим схватањима и интересима, а не да их изражава; да буде изнад својих делова а не испред њих.

Таква држава је, нужно, везана за концепт јаког националног вође, доминантног лидера који намеће своју вољу, без обзира да ли је у неком конкретном случају она исправна или погрешна. Такав вођа, данас бисмо рекли лидер, је „отац нације“, баш као што је некада породични патријарх био на челу задруге.

Отуда и готово детињаста фасцинација личностима које су, у последња два века, више или мање мудро али најчешће прилично грубо, ефикасно наметале своју вољу другима: кнезом Милошем, краљем Александром, маршалом Титом, Слободаном Милошевићем. Чак и фасцинација Александром Вучићем, која је у националној Србији данас далеко присутнија него у оној грађанској, потиче из исте матрице: из самоидентификације са било ким ко тренутно оставља утисак најјачег.

Својим вођама национална Србија може да опрости све – суровост, необразованост, вероломство, лично богаћење, себичност – али не може да им опрости једну ствар: утисак слабости. Тај тренутак слабости, изражен кроз недоумице, дилеме, преиспитивања, дисквалификује вођу, чинећи га неспособним за оно што се од њега очекује, и недостојним вршења оног што национална Србија сматра неком врстом историјске, готово мистичне, мисије.

Само на први поглед је парадоксална чињеница да су највећи резултати у модернизацији Србије у последња два века остварени у четири деценије тзв. комунистичке власти, од 1945. до 1985. године. Монистички концепт државе, изграђен на победничким традицијама тзв. партизанског југословенства, у којем није било места за другачије идеје и идеологије, анестезирао је националну Србију.

Чак и раскид са Стаљином, 1948. године, драматичан какав је већ био, имао је маргинални ефекат: једна држава, једна партија и један вођа већ су били ту, надохват руке и нису се морали увозити. Представљали су исувише примамљив изазов.

У тој оптици, нимало не чуди што су послератни идоли националне Србије, која је саму себе перципирала као антикомунистичку, до данас ипак остала двојица комуниста: Слободан Пенезић-Крцун и Александар Ранковић. Од њих су, међутим, створени идоли – упркос томе што су били комунисти – не зато што су били Срби, него зато што су били полицајци. Прототип идеала националне Србије“, од њених почетака до данас, није био ни писац, ни сликар ни научник – него жандар.

Напуштање идеала тзв. партизанског југословенства, након смењивања Александра Ранковића 1966. године, конфедерализација Југославије у наредној деценији, потом и њен слом крајем осамдесетих, и коначно поражавајући исход Ратова за југословенско наслеђе, деведесетих, за „националну Србију“ су значили серију фрустрација, које је она у себи постепено акумулирала, једну по једну, пошто ни за једну није имала одговор.

У те три деценије она је, као својеврсне одбрамбене механизме, створила низ нових стереотипа: о победничким, пораженим и вештачким народима, о победама у рату и поразима у миру, о свемоћи тајних служби, о светским антисрпским заверама. Све те психолошке рационализације служиле су истом циљу: објашњавању историјског тока који је интимно доживљен као пораз, и накнадном самооправдавању за тај пораз.

На почетку тог периода идеализује се тип друштва у којем смо живели на почетку двадесетог века: оно се описује као Периклово доба у које се, неким времепловом, можемо вратити. Његови осредњи песници подигнути су у ранг Хомера, његови контроверзни бизнисмени постају филантропи, а контроверзним теолозима придају се месијанске способности.

Али, чак ни то није довољно. Као неки хероински зависник,национална Србија иде и даље, па – на антикомунистичком таласу који је захватио Европу после пада Берлинског зида – инсистира на рехабилитацијама, које не ретко обухватају и доказане сараднике окупатора у Другом светском рату.

Као да се покушава изградити потпуно паралелни историјски наратив, који није заснован на чињеницама о стварном историјском току, него на замишљањима једног алтернативног историјског тока, оног који је могао да се деси, да неко, некада, негде није урадио ово него оно.

У књизи цитираној на почетку овог одељка Добрица Ћосић се залаже да се тај, жељени а неостварени, историјски ток накнадно васкрсне физичким спаљивањем свега што нам је она нежељена, а остварена, историја оставила у наслеђе:

“Будућа револуција на овој земљи где су владали комунисти, стаљинисти, титовци, треба да буде: паљење папира. Паљење свих књига, свих текстова и новина написаних од комуниста и под њиховом влашћу. Паљење свих “револуционарних” штампаних текстова од Првог светског рата па надаље. Нашу писменост треба почети од Мирослављевог јеванђеља.”

То је стање националне Србије на почетку двадесет првог века. Она је свесна да на свом губитничком, конзервативном наративу не може задобити већинску подршку у друштву, али да чак и она мањинска – коју неспорно ужива – није довољно радикална да би могла да промени однос снага. Исто тако, свесна је да је, чак и ако би којим случајем власт и преузели њени следбеници, објективни распоред међународних, регионалних и унутрашњих фактора моћи такав, да они не би могли баш ништа да учине да би ову објективну стварност променили.

Компензацију тих дубоких и деценијама акумулираних фрустрација „национална Србија“ тражи у фантазмагоријама, у сањарењу ослому Запада, о крају тзв. Новог светског поретка, о чудотворној ренесанси Русије.

Колико је национална Србија“ у свом поимању света изгубила везу са стварношћу најбоље нам говоре две недавне чињенице. Најпре детињаста нада да ће избор једног кловна за председника САД променити однос снага у свету, нада која је, не ретко, попримала димензије оргазмичких задовољстава. И онда, изненадна спремност да се, као савезници, прихвате и они страни државни пројекти који су, отворено или прикривено, фундаменталистички: теократски Иран и Ердоганова Турска.

Има ли, заиста, довољно лошег типа друштва у свету којег „национална Србија“ не би пригрлила, само ако би био довољно антизападни?

III

Грађанска Србија: феномен покондирене тикве

 vanity-attributed-to-johannes-moreelseХоћу, господин вилозов, верујте хоћу. Ја сам вам само хтела показати како ноблеси раде, но ја хоћуАх, ја од радости опет падам у несвест кад помислим како ће око мене моје комшинице пузити, како ће ме називати милостивом госпојом филозофицом, а ја ћу њих преко гледати, да покажем да сам већа од њих.“

(Јован Стерија Поповић, „Покондирена тиква“)

Владимир Јовановић, родоначелник либерализма у Србији, сматрао је да је:

народ имао да буде вођен и помало туторисан интелигенцијом… с пристанком народа имала је да влада интелигенција.“

У неразвијеном, патријархалном, и функционално неписменом друштву каква је Србија била у деветнаестом веку, та „интелигенција“ је нужно морала да се формира у иностранству: најпре у Аустрији, потом све више у Немачкој. У двадесетом веку се та тежишта померају, најпре у Француску, потом све више у Британију и САД, да би крајем прошлог века наша интелигенција била, по својим доминантним схватањима, готово потпуно американизована.

Жеља да се брзо, скоковима и пречицама, достигне динамика жељене модернизације доводила је генерације српске интелигенције у положај да олако и некритички прихватају оне друштвене структуре, обичаје, моделе, који су у датом историјском времену били доминантни у друштву које су те генерације узимале као узор.

Не ретко, ти покушаји су деловали смешно, па чак и гротескно. Разлика између интелигенције и кича је у Србији одувек била танка и нејасна. О томе смо, занимљиво, највише сазнали од женских књижевних ликова: у деветнаестом веку, од Феме у Стеријиној Покондиреној тикви, а онда у двадесетом од Живке у Нушићевој Госпођи министарки. Тешко да ми сада, у двадесет првом, можемо ту ишта битно да додамо.

Готово читав век и по, монопол на знање није био демонтиран, тако што би знање било учињено доступним свима. Уместо тога, у пракси је тај монопол био стално прошириван, са знања на политичко одлучивање, економске ресурсе, диктирање културних образаца.

На тај начин је наша интелигенција изгубила својства професионалне и економске групације, оно што у другим земљама и народима она јесте, и постала је идеолошка групација. Тако је и саму себе доживљавала, и таквом ју је доживљавао остатак народа: не као најбоље међу собом, него као отпаднике.

Јаз између интелигенције и остатка сељачке земље, неправедна расподела друштвеног богатства и свест о неједнаким шансама постајали су све већи, а са њима и нетрпељивост коју су широки слојеви народа подсвесно осећали према ученим људима. Ти сентименти су готово пола века, у Титовој Југославији, били привремено потиснути – индустријализацијом и електрификацијом, масовним описмењавањем, широко распрострањеном мрежом бесплатних образовних установа, здравственим просвећивањем и културним развојем.

Међутим, испоставило се да наслеђени колективни сентименти, иако привремено потиснути, нису били ишчезли. На крају историје, и почетку новог доба, наша интелигенција – друштвена база тзв. грађанске Србије – била је искрено изненађена када се са њима поново суочила, на готово исти начин на који су се са њом били суочили и њихови прадедови.

Истовремено, комплекси ниже вредности нису излечени ни после два века: опсесија тзв. великим светом, који је по дефиницији увек у праву; некритичка рецепција страних модела, културних образаца и начина живота; осећање кривице због прародитељских грехова (национализма, комунизма, па поново национализма); неспретни и често смешни покушаји да се вредност себе самог покаже већом него што она објективно јесте, ако би се сопствени народ показао горим него што он објективно јесте – све су то биле дечје болестиграђанске Србије у оба ова века подједнако: и деветнаестом и двадесет првом.

Неки од њих су, свесно или не, механички прихватили марксистичку формулу да квантитет даје квалитет – да ће научни и технолошки развој нужно диктирати и материјални, а да ће овај, опет изродити духовни. Мислили су да је решење ту, на домак руке, да оно зависи од количине изливеног челика, дужине ауто-путева, пруга и далековода, броја компјутера. И да ће, када те количине, дужине и бројеви достигу критичну тачку, Србија бити не само материјално, него и духовно, модернизована и модерна, сама по себи. Да су, дакле, битке за свест и срца људи непотребне, јер ће бити лакше добити битке за њихове стомаке.

Истовремено,грађанска Србија је, исто као и њена сестра близнакиња, национална Србија, остала заробљеник прошлости. Оне ближе, али и оне даље. Тако се данашња, Путинова, Русија, посматра кроз призму оне раније, Стаљинове, а обе заједно као наставак оне још раније, Русије Романових. Све те Русије су за грађанску Србију подједнако Азија. На исти начин на који је и данашња, Трампова Америка за њу исто што и ранија Америка, Кенедијева, а обе заједно, исто што и она још ранија, Америка Џорџа Вашингтона – све те Америке су за њу подједнако утопијски Елизијум, онај их Хомерове Одисеје.

Индиферентност према историјској динамици, неразумевање дубље суштине контекста у којем се историјски процеси дешавају, остала је до данас трагична али и заједничка заблуда и грађанске и националне Србије. Очајнички покушавајући да пронађу свој конзистентни идеолошки супстрат, и тиме стекну сопствени, аутохтони, идентитет, оне су почеле да траже своје корене у прошлом времену, потпуно при томе превиђајући, а често и потцењујући, данашње време.

Чак и у том свом осиромашеном, статичком а не динамичком, схватању и доживљавању историје, грађанској Србији је увек недостајала довољна интелектуална храброст да критички преиспита реалност Запада, баш као што је недостајала и националној, да критички преиспита реалност Истока.

Пожељни страни обрасци тако нису више само оно сидро у олуји, него догма која се не сме доводити у питање, нека врста Библије која је једном, ко зна када, већ написана, и којој ми можемо, у најбољем случају, бити само тумачи, али не и судије. Тако се један мит, онај који је изградио замишљени идеолошки противник није оспоравао критичким, декартовским, мишљењем, него изградњом другог, сопственог, анти-мита.

А суштина сваког анти-мита је иста: неистомишљеник се претвара у непријатеља, у том процесу он се деперсонализује и губи своје антропоморфне, људске особине, док тоталитетанти-мита поништава могућност да се о разликама разговара: непријатељ се посматра из једног комада, ту нема места никаквим сумњама, колебањима, ризицима.

Овај ментални склоп у потпуности објашњава и дубок комплекс ниже вредности у односу на Запад, схваћен не само метафорички, него и персонификован, у облику свих оних његових представника који су макар и залутали на ове просторе. Њихове оцене (врло често формиране на основу површних, па и нетачних, сазнања) не узимају се више чак ни као унапред задате теореме, него као аксиоми.

Ретко на ком примеру се тај комплекс у последње време могао боље приметити од примера односа наше грађанске опозиције према америчком дипломати Метју Палмеру:

https://zorancicak.wordpress.com/2018/03/27/njujorska-misterija-aleksandra-vucica-bosko-jaksic-politika-23-03-2018/

Запад је тако, упорношћу која се граничи са тврдоглавошћу, увек схваћен у крајње редукованом смислу: за националну Србију као вечни непријатељ, за грађанску као вечни пријатељ. Да у међународној политици нема сталних пријатеља ни сталних непријатеља, него привремених противника и приремених савезника, ту истину коју је Черчил одавно схватио, наше две Србије нису схватиле још увек.

Истовремено, „грађанска Србија“ не жели чак ни да види дубоке промене које су, само у току претходне деценије, захватиле Европу. Још мање жели да их анализира, о њима разговара и извуче одговарајуће поуке.

Морални банкрот бриселске бирократије – који је био очигледан већ 2014. пактирањем Европске уније са отвореним нацизмом у Украјини – затим слом традиционалних грађанских и либералних идеологија у Мађарској, Пољској, Грчкој, Аустрији и Италији, одлазак Велике Британије и све већа неслагања између Европе и САД – све су то стварне чињенице, детерминанте које одређују матрицу сутрашњице, скице за портрет једне нове, сасвим другачије Европе од оне о којој и даље сањари „грађанска Србија“.

И као што није трепнула док су украјински нацисти спаљивали живе људе, као што је толерисала диктатуру Орбана у Мађарској и неофашистичку ревизију историје у Хрватској, Европска унија се није превише потресла ни Вучићевом самовлашћу у Србији.

Запад је једноставно сузио периметре одбране сопствених вредности на тзв. Стару Европу док је Нову Европу (оне делове континента којима је својство Европе признао тек после 1989. године) препустио својој, прилично суморној, судбини.

Грађанска Србија је, свему томе упркос, тренд и даље схватала и тумачила као изузетак од правила а не суштинску промену, наивно очекујући да ће неко, некада, негде, схватити своју грешку и да ће се тај неко, као модерни deus ex machina, одједном појавити, исправити ту несмотрену грешку, а онда ће све поново бити као што је некада било.

Али, то о чему грађанска Србија сањари, заправо никада није ни било – и то је њена друга стратешки погрешна процена. Модернизација после 2000. године, којом се она толико поноси, никада није, ни приближно, достигла обим у дубину Титове модернизације педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Такозвана демократска модернизација (2000-2012) остала је све време плитка, површинска, оптерећена бројним компромисима и контаминирана бројним аферама, грешкама и некритичким прихватањем страних утицаја.

Клатно се, 2012. године, није покренуло на другу страну зато што је неко, некада, негде, то заверенички планирао, него зато што је акумулирано незадовољство грешкама транзиције достигло ниво на којем је тај концепт доживео морални банкрот.

 IV

Историјски компромис: услови, шансе и замке

big-game-or-silence-is-gold-mikhail-savchenko

Претпоставимо, за тренутак, да су елите обе Србије, и националне и грађанске, довољно зреле да сагледају, свака своје, заблуде наслеђене из претходних генерација.

Претпоставимо, исто тако, и да су оне у стању да изађу из својих уских хоризоната и сагледају ширу слику света који се мења и Србије која се већ променила, у односу на фрагменте коју имају у својој свести.

Знам да су обе наведене претпоставке врло смеле, и да прошлост, ни даља а ни ближа, не даје превише основа за веровање да се оне већ сутра могу остварити.

Па ипак, како је Лењин једном рекао: постоје деценије у којима се ништа не догађа и постоје недеље у којима се догађају деценије. Живимо у епохи кондензованог, згуснутог, времена и такав исход, иако није претерано вероватан, не може се ни сасвим искључити.

Историја нам пружа обиље примера у којима су такви, историјски договори, на крају ипак постигнути, упркос свим разликама, предрасудама, заблудама, па и мржњама, између две стране, које су биле исто толико дуготрајне и страсне, као што су оне између наше две такозване Србије.

Задржаћемо се само на неким примерима из претходног, двадесетог века:

  • Суочена са разарајућим последицама Велике економске кризе и нарастајућом опасношћу од немачког нацизма, Француска је 1936. формирала владу Народног фронта, у којој су заједно учествовали демократски и комунистички политичари, Леон Блум и Морис Торез.
  • Суочен са поразима у Пољској, Данској и Норвешкој, 1939. и 1940. године, и очекујући нацистички напад на Холандију, Белгију и Данску, Винстон Черчил је маја 1940. формирао концентрациону владу – познату као ратни кабинет – у којој је власт делио са својим политичким противницима, лабуристима. Тај кабинет, у којем је министар унутрашњих послова био лабуриста, одвео је Британију у победу у Другом светском рату.
  • Суочени са потребом да се, уочи капитулације Италије 1943, у Освободилној фронти окупи најшира антифашистичка коалиција, комунисти, соколска организација и хришћански социјалисти Словеније потписали су тзв. Доломитску изјаву, којом су се договориле да привремено, до ослобођења од стране окупације, своје појединачне политичке циљеве подреде борби за национално ослобођење.
  • Суочени са ризицима екстремно левог тероризма и корупцијом политичких елита у Италији, хришћански демократа Алдо Моро и комуниста Енрико Берлингуер закључили су 1976. политички савез, тзв. историјски компромис, који је земљу извео из кризе.
  • Суочени са неопходношћу политичких промена, комунистички режим генерала Војћеха Јарузелског, синдикат Солидарност Леха Валенсе, демократски дисиденти и Католичка црква формирали су 1989. у Пољској Округли сто, фактички парадржавну институцију која је омогућила мирну и демократску транзицију власти.
  • Суочени са међународним притиском и нараслим унутрашњим тензијама, Афрички национални конгрес Нелзона Манделе и влада председника Фредерика де Клерка отпочели су 1990. преговоре којима је, после неколико деценија, окончан режим апартхејда у Јужноафричкој републици.

Наведени примери Француске, Британије, Словеније, Италије, Пољске и Јужне Африке, иако се дешавају у различитим историјским епохама и контекстима, показују исте две закономерности:

Прво, историјски компромиси и привремени савези политичких неистомишљеника су могући и у начелу оправдани, онда када су они суочени са заједничким надмоћнијим непријатељем, страним или домаћим, свеједно.

Друго, такви договори су увек привремени (у свих шест наведених случајева они су трајали од најмање две до највише пет година) и представљају транзициони аранжман који води у нову политичку епоху.

***

Сада, кад све ово знамо, шта би обе елите, и националне и грађанске Србије требало да учине?

Прво, и једна и друга се морају, у одређеном смислу, еманциповати – ослободити свака својих, екстремних и вулгарних сценариста, сценарија и глумаца. Те недописане позоришне представе их, обе, вуку на дно реке, као воденички камен око врата.

Национална Србија мора да одбаци теорије крви и тла, и илузију да се ратом могу променити границе.

Грађанска Србија мора да одбаци теорије протектората и илузију да се Србија може модернизовати бомбардовањима, комесарима и окупацијама.

Друго, елите националне и грађанске Србије морају коначно почети да разговарају једна са другом. Неће им пасти круна са главе, ни једној ни другој, јер тих круна више нема, осим у њиховим маштањима.

У тај разговор оне морају да уђу саме, без посредника, и домаћих и страних подједнако. Јер, ни режиму ни страним амбасадама, тим јединим могућим посредницима, успех таквог разговора није у интересу. Напротив, у њиховом заједничком интересу је да Србија остане трајно, дубоко и безнадежно подељена унутар себе јер ће једино на тај начин моћи да је и даље држе у колонијалном положају, и споља и изнутра.

Разговор, ни за једну од ове две стране, не би значио одустајање од сопствених вредности, симбола, традиција и колективних сећања. Напротив, значио би јединствену шансу за њихову додатну проверу, у једном критичком дијалогу и окружењу, и омогућио да се обе те визије прилагоде реалности. Тиме би се, вероватно и помало приближиле једна другој.

Треће, оне би требало да учине и додатни напор и идентификују оне тачке на којима могу постићи, у већем или мањем степену, узајамну сагласност. Те тачке, тзв. тачке везивања, представљале би онда својеврстан темељ на којем би било могуће градити једну сложенију грађевину.

Иако би било незахвално покушати да се оне до краја идентификују у овом тексту, бар неколико тачака на тој мапи, exempli causa, можемо да предложимо:

  • Србија је наша заједничка домовина, и излазак из диктатуре у којој живимо данас јесте у нашем заједничком интересу, независно од идеолошких разлика. Тај циљ, у овом тренутку, нико од нас не може остварити сам, али га сигурно можемо остварити заједно.
  • Историја се више не може променити, иако је наше легитимно право да о појединим догађајима из ње имамо различите вредносне судове. Међутим, те разлике у схватањима, и субјективном доживљају, прошлости, не смеју да нас спрече у разумевању садашњости, а још мање у планирању будућности.

https://zorancicak.wordpress.com/2018/02/03/sve-cigle-vavilona-izazovi-mentalnog-nasleda-evrope/

  • Постоји континуитет ослободилачких и одбрамбених напора српског народа у деветнаестом и двадесетом веку. Устанке и преговоре, победе и поразе, краљевине и републике, Куманово и Колубару, Кадињачу и Кошаре, повезује иста црвена нит. Сваки од тих симбола заслужује подједнако поштовање данашњих генерација.
  • Антифашизам је највеће појединачно историјско достигнуће српског народа у двадесетом веку. То је морална вертикала која спаја и претходне и данашње генерације, и националну и грађанску Србију, али истовремено и српски народ у целини и све грађане Србије спаја са другим народима бивше Југославије и, изван тог хоризонта, са оним, још увек доминантним, делом Европе који и даље дели његове вредности и поруке.
  • Ниједна страна држава не може да нам буде ближа од наше, нити се слобода од диктатуре може изборити уз подршку ма кога из иностранства. Таква слобода, поклоњена а не освојена, не би била ништа друго него ново ропство.
  • Србија није усамљено острво. Она то никада није била, а данас је мање него икада раније. У свету који се мења, Србија мора да тражи, и бори се, за своје место у свету, као и свака друга држава. Истовремено, њена обавеза је и да своја знања и искуства понуди том свету и учествује у решавању заједничких проблема.

И четврто, о оним питањима о којима данас не могу постићи сагласност, а њих ће бити свакако много, национална и грађанска Србија морале би да се договоре шта са њима даље чинити, бар у овом прелазном периоду који нам непосредно предстоји – морале би да пронађу својеврстан modus vivendi.

Најпре, све расправе о историји требало би оставити историчарима, и од њих ослободити политичаре. Исто тако, расправе о економији, требало би оставити економистима, о праву правницима, о култури културним а о здравству здравственим радницима.

Дакле, и сами политичари, национални и грађански подједнако, морају преиспитати оно чиме се баве, а посебно оно што причају около. Њихов посао није да имају своје мишљење баш о свему што их насртљиви а докони новинари буду питали а хистерична јавност очекивала да чује, а најмање да причају о ономе о чему ни сами не знају довољно.

Њихов посао, исто тако, није ни да буду просветитељи и мењају нашу свест, него да нас, баш овакве несавршене какви јесмо, уведу у нову епоху.

Од политичара, дакле, не очекујемо да нам дају logos него praxis.

Баш као што је и посао аутомеханичара да нам поправи аутомобил, а пекара да нам испече хлеб, а не да нам држи предавања о Бици код Ватерлоа, цитира Брехта и расправља да ли је Микеланђело био бољи сликар од Каравађа. Са њим о томе можемо до миле воље ћаскати у кафани – али, тек онда када нам аутомобил буде поправљен а хлеб испечен.

Коначно, политичари националне и грађанске Србије, чије је јединство неопходно како у завршној фази ослобађања од диктатуре Александра Вучића тако и у почетној фази изградње Србије после Вучића, треба да престану да говоре о ономе што нас раздваја и почну да говоре о ономе што нас спаја:

https://zorancicak.wordpress.com/2015/10/31/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0-terra-incognita-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B5/

Посебно када се, у шта дубоко верујем, буде видело да је значај, а можда и број, тачака раздвајања много мањи од оних других, од тачака везивања.

***

Када сам пре неколико месеци почео да пишем овај текст намеравао сам да посветим двојици наших политичара. Данас када сам га завршио од те намере сам одустао. Они су обојица паметни људи, па ће се препознати и сами, а за друге читаоце то би вероватно био један сасвим досадан и непотребан детаљ…

Tempest

 

 

 

 

 

У држави бих све другачије 

Уредио, те сву бих трговину 

Забранио и не би било власти

И наука би била непозната 

И богатство и убоштво и службе

И уговори, наследство и међе

И окрузи и обрађена поља

И виногради, ковине и жито 

И вино, уљене би било рада

Већ сви би људи били докони. Да, сви – и жене, ал безазлени 

И чисти сви – и не би било владе.“

(Вилијем Шекспир, „Бура“)

Блог Зорана Чичка

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

css.php