Банатска кнежевина: Заборављена држава Словена

Поделите:

Словенска кнежевина за коју се мислило да је нестала крајем IX века, заправо је наставила да постоји у Банату још више од једног столећа након досељавања Мађара у Панонску низију.

Пре двадесетак година мештани села Банатски Брестовац код Ковина случајно су приликом копања открили један средњовековни мач. Будући да је био без накрснице, оштећен корозијом услед вишевековног стајања у земљи и да уз њега није било других налаза ни археолошких слојева, није у први мах побудио већу пажњу. Могло се ипак установити да припада типу франачке спате и то оној врсти која је кована током друге половине Х века. На сечиву су се распознавали трагови који су указивали да је израђено сложеном техником орнаменталног заваривања која се користила у мачарским радионицама на простору Немачког царства. То указује да се радило о најквалитетнијем оружју свога доба које је у јужни Банат могло стићи као увоз.

Налази франачких спата из овог периода са простора Србије су ретки, свега неколико комада овог изузетног оружја, али баш један од њих откривен је, такође случајно, на обали Дунава код Ковина, свега око 17 километара низводно од Банатског Брестовца. И то није била једина сличност ова два оружја. Осим што је искован у приближно исто време, сечиво мача из Ковина такође је израђено ретком техником орнаменталног заваривања што указује и на слично порекло са мачем из Банатског Брестовца. Ова необична околност, да два тако ретка налаза сродног порекла и времена настанка, потичу са тако блиског географског подручја, указивала је да можда за то постоји неко објашњење.

У старим хроникама пише

Рани средњи век је епоха из које се данас имамо веома мали број историјских података. Једна од ретких сачуваних хроника на простору Баната крајем IX века бележи кнеза Глада и његову државу. Овај кнез, чија се власт пружала од Дунава на југу и западу до реке Мориш (у данашњој Мађарској) на северу и обронака Карпата на истоку, помиње се приликом описа досељавања Мађара у Панонску низију. Након што су 896. године победили Великоморавску кнежевину која је заузимала највећи део Паноније, Мађари су се окренули покоравању мањих кнежевина на југу, на простору данашње Војводине. Забележени су и утврђени градови у Гладовој држави, између осталих и Ковин где је пружен последњи отпор освајачима. Неки истраживачи верују и да је име града Кладова на Дунаву добило име по овом кнезу и да се некад звало Гладово. До недавно се веровало да су ова догађања означила и крај самосталности Словена у Панонији.

Међутим, више од једног столећа касније, у Банату се помиње кнез Ахтум који је владао истом територијом и такође ратовао са мађарским краљем Стефаном. И не само то. У једној хроници за њега се изричито каже да је био потомак кнеза Глада. То значи да кнез Ахтум припада истој владарској породици — династији којој је припадао и кнез Глад и која је владала, можда и вековима, пре доласка Мађара у словенску Панонију! Словенска кнежевина за коју се мислило да је нестала крајем IX века, заправо је наставила да постоји у Банату још више од једног столећа након досељавања Мађара у Панонску низију.

У првим аналима франачких царева сачуван је и штури помен о словенском племену Бодрића у овим областима из 818. и 824. године. Бодрићи су једно од највећих племена Полапских Словена који су вековима водили ратове на обалама Балтичког мора са Немачким царством, попут нешто јужнијих Лужичких Срба. Сматра се да су из своје северне постојбине дошли у сеобама Словена на југ, као уосталом и Срби. Највећи број истраживача се слаже да су они тада насељавали леву обалу Дунава негде око данашњег Панчева и низводно до Ковина и даље на исток. Неки мисле и да су управо они били словенско племе које је тада живело на подручју Београда, па чак и да су му дали име које данас носи иако је прво словенско племе које се поименице помиње у околини Београда, племе Срба још у VII веку. У сваком случају, први помен словенског имена града у писаним изворима је из 878. године, дакле шест деценија касније од првог спомињања Бодрића у овим крајевима. О словенском становништву Гладове и Ахтумове кнежевине говоре и бројни налази раносредњовековне словенске грнчарије у Банату, а сматра се и да име Глад указује на словенско порекло, попут бројних топонима са истим кореном не само у Банату већ и у словенском Прибалтику али и у другим српским областима на Балкану, у Босни и на Косову.

На граници године мира…

Мађарски краљ Стефан 1000. године примио је Хришћанство и од савеза полуномадских племена свога народа почео да ствара праву средњовековну државу. Ујединивши земљу он се припремао и за коначно покоравање суседних словенских кнежевина. Међутим, на другој страни Дунава одигравали су се бурни догађаји који су ишли на руку кнезу Ахтуму. Византијски цар Василије II после вишедеценијског рата сломио је отпор Самуиловог царства и византијске границе вратио на обале Дунава. Ахтум је постао византијски савезник вероватно још за време ових борби. О томе сведочи и податак да је Ахтум примио хришћанство по источном обреду у граду Видину што се могло догодити после византијског освајања овог важног подунавског града из руку Самуилових устаника, 1002. године. Кнез Ахтум је на северу своје земље, у граду Моришу (данашњи Чанад у јужној Мађарској), основао манастир у коме су служили грчки монаси.

О почецима Хришћанства међу банатским Словенима сведочи и локалитет Арача код Новог Бечеја на коме се данас још увек поносно уздижу рушевине старе цркве из 13. столећа. Испод њених темеља истраживачи су открили остатке још старије грађевине из XI века. Када су подигли једну излизану плочу која је служила у старој цркви као под, указале су се занимљиве представе птице, оседланог коња, свештеника и делић фигуре донатора цркве. Иако је откривена пре више од сто година, плоча и данас пружа више питања него одговора, посебно лик донатора. Сматра се да је он касније додан на плочу, заједно са данас тешко читљивим латинским натписом мада има и мишљења да се иза ове представе крије део лика кнеза Ахтума. Сигурно је једино да плоча потиче из XI века и да је недуго затим намерно одломљена са улаза старе цркве где се првобитно налазила. Мотив птице (орао) и оседланог коња могли бити још увек пагански атрибути владара, као и део ношње на глави донатора, док свештеник који носи браду по источном обичају благосиља по обичају западне цркве. У сваком случају остаје отворено питање колико је нова вера успела да ухвати корена, а колико је то био и политички потез да би се осигурало савезништво снажне Византије.

… и године рата

Све док је на престолу у Цариграду седео моћни Василије II познат и као Бугароубица, мађарски краљ је знао да је успешан напад на његовог савезника, кнеза Ахтума готово немогућ. Међутим, након смрти Василија II, 1025. године и унутрашњих борби за престо које су убрзо избиле утицај Византије на њеним северним границама није више био тако неприкосновен. Као повод за напад, мађарском краљу послужио је сукоб цариника на граници око трговине сољу која се вековима одвијала скелама преко река Тисе и Мориш. Први напад Мађара Ахтум је успешно одбио, међутим краљ Стефан је убрзо послао нову војску која је успела да порази банатског кнеза који је у одсудној бици и сам изгубио живот. Сматра се да су се ови догађаји одиграли у свега пар година, а да је кнез Ахтум поражен око 1028. године. Тако је у Банату коначно престала вишевековна самосталност Словена иако су они и даље наставили да живе на овом простору кроз читав средњи век.

Последњи отпор Банатске кнежевине по свему судећи одиграо се у околини Ковина где је постојао стари прелаз преко Дунава према Византији. Управо из ових области потичу и наша два мача који су могли доспети у земљу током последњих борби против мађарског освајања. `Радни век` једног средњовековног мача најчешће је трајао неколико деценија, а неретко су се преносили са колена на колено, у више генерација. Тако су и они могли бити коришћени баш у време описаних борби у јужном Банату почетком XI века. Археолошка ископавања која су вршена на локалитету старе тврђаве у Ковину нису открила трагове насеља из X и XI века. Вероватно су уништени током векова људског живота и градње на овом стратешки погодном месту. Ништа више среће немамо ни са раштрканим налазима словенске керамике из ове области који нам само говоре да је лева обала Дунава била добро насељена у раном средњем веку.

Од блага је мало шта остало

Постоји међутим још један значајан археолошки налаз који би могао бити у вези са овим догађајима. Давне 1858. године, у селу Гај недалеко од Ковина случајно је откривено благо које се састојало од преко 200 византијских златника — солида. Иако је прошло тачно век и по од његовог открића, овај налаз до данас представља убедљиво најбогатију оставу раносредњовековног новца из читаве Панонске низије а и шире. Што због чињенице да је откривено у време када археологија још није постојала као модерна наука, или јер је тада Банат био у оквиру Аустроугарске монархије, тек од овог блага сачувана су свега два солида која се данас чувају у музеју у Бечу. Срећом, делимично је сачуван попис пронађеног новца који показује да су оставу сачињавали златници који су ковани од почетка VIII до почетка XI века. Најмлађи златници су са именом Василија II што значи да је остава могла бити закопана у време његове владавине или касније.

Овако велико богатство у то доба није могао имати један човек, био он и најбогатији трговац или занатлија свога доба. Чињеница да су благо сачињавали искључиво златници показује да је његов власник морао имати и сребрне и бакарне новце који су завршили на неки други начин и да је могао бити још богатији. Такође, распон ковања златника од око 300 година показује да је оно дуго скупљано, а све то није могао урадити један човек. Зато као највероватнија претпоставка остаје да је благо припадало некој држави и да је у питању заправо државна ризница. Археолози знају из искуства да највећи број остава новца буде закопано у тренуцима велике опасности, пред долазак освајачке војске. Тако се често комбинацијом састава новца у остави (на основу најмлађег новца у њој) и расположивих података о војним походима у тој области познатих из историјских извора може закључити тачна година када је нека остава закопана у земљу. Великих војних освајања у овој области током XI века — или у највероватније време закопавања оставе, у првој половини овог столећа — није било, осим Мађарског освајања које смо описали. Тако са доста сигурности можемо претпоставити да је благо из села Гај закопано управо током ових драматичних догађаја из наше историје.

Име села Гај у коме је благо откривено такође би могло крити део одговора. Стари Словени имали су своја светилишта најчешће у шумама, код светог дрвећа, а и данас се у неким нашим селима и другде у словенском свету могу наћи ти `свети гајеви`. У средњем веку, приликом опсада градова на пример, када непријатељ продре кроз зидине и крене у освајање и пљачку, становници своје последње уточиште и спас траже у молитви иза врата градског храма. Тако су и неки становници Ахтумове кнежевине, који су са собом носили државну ризницу, у тренуцима пред неизбежну пропаст могли потражити спас у свом светилишту. Будући да су тек недавно примили Хришћанство, то је ипак најпре могло бити старо Словенско светилиште у којем су се вековима пре тога молили боговима у светом гају.

Пошто располажемо подацима који се односе на конкретан догађај, можемо покушати да одемо и корак даље и наслутимо шта се све дешавало тог трагичног дана (или ноћи) када је благо закопано. Оно што су обе стране врло добро знале је да ће након битке на бојном пољу уследити пљачка. Ахтумова државна ризница несумњиво је у таквим размишљањима имала централно место. Сам положај Ковина, на крајњем југу земље, на граници са пријатељском Византијом, указује да је Ахтумов двор са ризницом у случају пораза имао једини логичан план — бег преко Дунава у Византију. Положај закопаног блага међутим показује да су људи који су тог дана носили ризницу пошли у другом правцу, на североисток према селу Гај што значи да прелаз преко Дунава код Ковина у том тренутку више није био могућ. Мађари су сигурно предвидели могућност за бег у Византију, а правац повлачења ризнице према североистоку указује да су успели у намери да је осујете.

Околност да је благо закопано на општепознатом месту — у словенском светилишту — чини се да искључује могућност да је након пораза и Ахтумове погибије, неко њему близак украо ризницу (или само њен део са новцем) и кришом је сакрио. Напротив, место где су се призивала стара словенска божанства указује на лојалност религији и идеологији свога народа и наду да се ипак може заслужити милост богова а никако починити издају пред њиховим очима. Ако можемо да судимо о намерама непознатих Ахтумових поданика који су ово благо закопали и вероватно уз молитве га предали Перуну и његовим небеским поданицима на чување, онда можемо да кажемо да су у томе и успели. Оно није доспело у руке непријатељу а откопано је тек након више од 800 година. Да је остало у земљи још само шест деценија дуже, угледало би светлост дана у једној другој словенској држави, Југославији, односно Србији. Од овог блага данас је мало шта остало па изгледа да више знамо шта се са њим дешавало пре хиљаду година него где се оно данас налази.

Рани средњи век је епоха која чува још пуно тајни, а то се посебно односи на древну прошлост Војводине. О банатској кнежевини, кнезу Гладу, кнезу Ахтуму и њиховом народу сачувано је тек неколико реченица у историјским изворима. Данашњим истраживачима зато једино преостаје да пажљиво истраже ретке преостале налазе из овог времена и покушају да отргну из заборава древни свет Словена који су некада давно слободно јахали Панонском равницом. •

Антрфиле 1: Солид — византијски златник

Солид је златан новац који је први пут уведен у Римском царству, 312. године. Захваљујући чињеници да наредних седам столећа није мењао тежину од 4,5 грама ни високу чистоћу злата, остао је најважнија новчаница у међународној трговини. Византијски цареви су се смењивали на престолу и држава је пролазила кроз успоне и падове али до прве половине XI века овај златник остао је готово непромењене вредности. Поузданост византијског солида била је толико позната широм Европе да је израз `солид` ушао у многе језике. У италијанском реч „солдо“, „солди“ значи новац, у шпанском од њега потиче реч „суелдо“ што значи плата а у Великој Британији ознака „с“ за шилинг преузета је од солида.

Антрфиле 2: Полапски Словени

Полапски Словени припадају групи западних Словена и некада су насељавали читав простор данашње источне Немачке, од обале Балтичког мора до Чешких планина. На челу племена на северу били су Бодрићи, нешто јужније се налазио племенски савез Љутића, а на југу, близу данашње немачко — чешке границе били су Лужички Срби. Словени су населили ове просторе у време Велике сеобе народа и ту су вековима живели слободно. Након борби које су трајале столећима Немачко–римско царство успело је ипак да победи сва ова племена која су се у наредним столећима изгубила. Сва осим Лужичких Срба који и данас живе у области Доње и Горње Лужице на истоку Немачке где су сачували свој језик и аутономију.

Марко Алексић, Растко

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here