Braća Lujo i Ivo Vojnović i otimanje srpskog Dubrovnika početkom 20. veka

Podelite:

Braća Lujo i Ivo Vojnović: dubrovačka vlastela, sa zvukom gusala u duši

„Ja ćutim da mi u žilama teče srpska krv onih Vojnovića koji, po srpskim i ruskim poljanama, do naše dobe, mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda. Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i  ja, ništavan njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda“, – piše Lujo Vojnović, zgađen pohrvaćivanjem Dubrovnika, Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića, žaleći i hrvatski narod, kome je „u žilama uštrcan otrov ludila i gonjenja…“

Lujo Vojnović

Užički knezovi postaju konti Prevedre Republike

Naime, raspadom Despotovine, preci Iva i Luja Vojnovića, užički knezovi, pobedioci mnogih bitaka, koji su predali 1699. Veneciji Trebinje i Popovsku oblast (Miloš i Vojin Vojnović) su od Prevedre Republike dobili priznanje plemstva. Neko od kneževa užičkih je svoju imovinu smestio u Dubrovnik.

Kupio je, nekim svojim vezama, u XV veku, od mletačkog patricijata članstvo u patricijatu. Očigledno je imao dobre veze, pošto je u Dubrovačkoj Republici postojao čvrst zakon (kako piše Mato Lisičar u predgovoru „Dubrovačkoj trilogiji“ Iva Vojnovića, iz 1918. godine):

„Po odredbi senata u Dubrovniku nije se mogao nastaniti čovjek pravoslavne vjere. Tu odredbu nije senat učinio iz vjerskih obzira, nego iz bojazni, da se ne bi Hercegovci u gradu obogatili i tako preoteli vlasteli trgovanje po unutrašnjosti.“

Grb Vojnovića

Grb Vojnovića

U XV veku, tačnije 1446. godine, nestaje poslednji pravoslavni sveštenik Božidar Proković sa Mljeta, nastanjen u manastiru Sv. Bogorodice, koji je zaveštao knjaz Stevan Prvovenčani. U prvoj polovini XVIII veka rođeni Dubrovčanin, čovek blizak caru Rusije Petru I, Savo Vladislavić, dolazi 1717. da obiđe svoju majku. Od senata je tražio dozvolu da na svom posedu na Posatu, izvan dubrovačkih zidina, podigne crkvicu i drži službu. Senat mu dozvoljava dizanje crkvice, ali da ne može obred da se vrši na šizmatičkom običaju. Savo Vladislavić odlazi iz Dubrovnika ne pozdravivši se ni sa kim.

Znači, Dubrovačka Republika je bila strogo katolička i nije bilo dozvoljeno drugoj veri da ima javno svoje molitveno mesto, pa ni pravoslavnoj. Narod u Konavlima i na Pelješcu, davno je prihvatio rimokatoličku veru, ali je zadržao svoju srpsku etničku svest.

Dubrovnik plaća porez Hilandaru

Tragovi postojanja Srba u okolini Dubrovnika, na Pelješcu i Konavlima su brojni. Oko polovine XIII veka u Stonu, u manastiru Sv. Bogorodice, sahranjen je praunuk kneza Miroslava. Onoga Miroslava čije je jevanđelje pronađeno u Bijelom Polju i na čijim koricama je kaluđer koji ga je prepisivao napisao: „Bože pomozi mi da ujasnim reči.“

Dubrovnik

Dubrovnik

Na Pelješcu se upotrebljavala ćirilica, podaci iz 1427. godine.

Za Pelješac je vezan momenat koga iznosi Vladimir Ćorović u knjizi „Sveta gora i Hilandar“. Car Dušan je dao Dubrovčanima Pelješac 1334. godine, uz obavezu da svake godine daju određenu novčanu naknadu.

Đurđeva ćerka Mara, udata za turskog sultana, zamolila je Dubrovčane da svoje obaveze isplaćuju manastiru Hilandaru. Sličnu molbu je uputio i poturčeni sin Herceg Stjepana, Ahmet-paša, pa su Dubrovčani sve do 1808, do pada Republike, isplaćivali Hilandaru svoj dug.

Mlečani su Dubrovčane hvalili zbog pedantnosti da na svom prostoru nemaju ni jedno šizmatičko obeležje i služenje pravoslavne vere. Mada oni sami su pravoslavce tolerisali iz čisto praktičnih razloga, jer su im bili potrebni za tuču sa Turcima.

Izuzetak je bio, u jednom kritičnom periodu, na izdisaju Republike, ruski konzul Fonton, inače katolik, ali čiji je poseban zadatak i uživanje bilo da nervira dubrovačku vlastelu. Tražio je da mu na imanju sagrade kapelicu i da ima popa. Pošto su se Dubrovčani mnogo uzdali u veze sa Rusijom da ih izbavi od Napoleona, konzulu Fontonu su napravili kapelicu i doveli popa Lazara Ljubibratića, iz Crne Gore.

To je bio jedini izuzetak, naravno, iz čistog koristoljublja.

Dubrovački kalendar 1808

Dubrovački kalendar 1808

Pojava Hrvata u 19. veku

Lujo Vojnović

Lujo Vojnović

Priča o porodici potomaka užičkih knezova, pobedioca mnogih bitaka, Ivi i Luju Vojnoviću, sinovima Konstantina Vojnovića – na čijoj bakarnoj ploči na Mihajlu („Umiru čempresi i čijope tamo ćute“) piše: „rogjen 2. marta 1832 vmr’o 20. maja 1903 ovdje ćeka vrskrsnvćelo“ inače pravnika i istoričara, člana Dalmatinskog sabora, Hrvatskog sabora i člana JAZU – i majke Marije plemenite Serolji, Dubrovkinje, u stvari je priča o diplomatskoj spretnosti, i istetoviranom zvuku gusala ili već nekog sličnog srpskog instrumenta u srcu.

Krici, čijopa, mir čempresa na Mihajlu, tamni kiparisti i osvetljeni dubrovački saloni bili su previše slabi da, u već isklesanim psihološkim likovima potomaka Vojnovića, skrajnu svojom otmenošću, riku nekog zanesenog srpskog pevača.

Prećutni sporazum o poštovanju nacionalnog biva prekinut pedantnom akcijom državne politike Austrougarske, uz pomoć rimokatoličke crkve i kasnijim ubacivanjem u igru rezervnog igrača (sporazum Cvetković-Maček) koji počinju žestoko i trajno u Dubrovnik, Konavle, Pelješac… da tetoviraju hrvatstvo. U tu utakmicu bez razmišljanja, sa krvlju preživelih sa Kosova polja koja se uzburkala, i retorikom i obrazovanjem stečenim u zapadnim zemljama, uvređenih nacionalnih osećanja uleće – Lujo Vojnović.

Da bi stvar bila jasnija katoličko Konavle i ostala dubrovačka okolina nije znala za hrvatstvo, do druge polovine XIX veka.

Austrijski statističar, Karl fon Cernig, je u popisu stanovništva Dubrovnika i njegove okoline tj, Konavla i Pelješca 1851. i 1857. napisao – Srbi.

Čak i koloritni austrijski diplomata, Benjamin Kalaj, koji svoj intimni razvojni put ima od srbofila do srbofoba, (krsti se u Beogradu kao konzul u pravoslavnu veru i naziva Srboljub, pa naglavce uskače u drugu etapu svoga života pre nego što smišlja i ustanovljava kod Hrvata srbomrzačke floskule koje se i danas koriste, u vreme dok se još nije ošamutio interesima austrougarske vlade, Dubrovnik naziva srpskim gradom.

Dubrovnik - Ulica Kralja Petra

Dubrovnik – Ulica Kralja Petra

Srbi katoličke vere

I tako dalje i tako dalje. Dubrovnik je očigledno služio za raznorazna potkusurivanja. Dok se za finim stolovima vodila politika u dubrovačkim salonima je postojala raspetost između slobode i zavisnosti, između trampe i stapanja.

Srbin katolik iz okoline Dubrovnika

Srbin katolik iz okoline Dubrovnika

Srbi katolici nisu se odricali svoga srpskog imena i pokušavali su u mnogo navrata, ne da ga sačuvaju, već da ga potpuno zaštite i spreče nagli ulaz hrvatskog u Dubrovnik. Čuvajući srpsko ime, čuvali su i ovaj grad koji je bio u večnom dosluhu mora i zidina, kao i trgovine i politike.

Najtačnije je problem artikulisao Lujo Vojnović, mlađi brat Iva, rođen u Splitu 15. aprila 1864. godine, u pismu Nikši Gradiju koji je izdavao časopis „Glas Dubrovački“, i koji se nedvosmisleno opredeljivao za južnoslovensku koncepciju.

Nikša Gradi piše:

„Mi Dubrovčani Srbi po poreklu iako se nećemo nigda pa nigda pretapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi prilika u zajednicu Jugoslavensku.“

Zbog jugoslovenske orijentacije list je često bio zabranjivan i dospeo je u finansijsku krizu.

Lujo Vojnović 4. maja 1886. piše Gradiju:

„Nastojte svim Vašim silama da vaš list ne propadne (…) Kogod može u Dubrovniku neka žrtvuje štogod (…) Promislite molim vas, koja bi blamaža bila da ovaj list koji je napisao vašom rukom cijeli jedan ozbiljan program na svoje čelo, da taj list koji se plemenito bori u našem Dubrovniku proti poplavi kukavnosti i nacionalističke intolerancije, da taj list najednom prestane izlaziti.“

Čovek sa oba srpska dvora

Ivan Gundulić

Lujo Vojnović je pravo studirao u Zagrebu, diplomirao i doktorirao u Gracu, službovao kao sudski činovnik u Zagrebu, zatim kao advokatski pripravnik u Sarajevu i Trstu, a od 1894. do 1896. imao advokatsku kancelariju u Dubrovniku, 1896. postaje sekretar crnogorskog kralja Nikole, a zatim crnogorski ministar pravde i reformiše sudstvo Crne Gore. Opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, bio je od 1901. do 1903, a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpskobugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913.

U vreme 1910. godine, kada je plamsala ogorčena borba između dva kandidata za splitskog poslanika Reichsrat-a (Austrijski parlament), Ante Trumbića i Josipa Smodlake, koji se deklarisao za ujedinjenje jugoslovenskih naroda izvan austrijskih okvira, „Splitsko jedinstvo“ proziva Luja Vojnovića kao čoveka Srbina u Dalmaciji, čiji su preci nekada bili pravoslavni a roditelji im prešli u katoličku veru, gde ga upozoravaju da se „ne nalazi na strani svojih slavnih predaka, oca i brata“, na šta im Lujo Vojnović odgovara i time i definiše ceo problem i samog sebe:

„To je već treći ili četvrti put što jedan hrvatski list šalje topli poziv „izgubljenoj ovci“. Do sada sam uvijek šutio jer nijesam nikome priznavao, kako ne priznajem ni sada, pravo da me interpeliše o mojim narodnim osjećanjima. Ali sada ne mogu i ne smijem, jer bih bio rad da javno mnijenje primeni na mene oni talijansku: „Chi tace conforma“. Red mi je dakle izjaviti vam da se u porodici koja broji najmanje 500 godina istorije, kako je moja, tradicije ne broje, na kratke periode od 30 godina, ma kako te kratke perijode slavne i časne bile. Pun udivljenja za javni rad moga oca (rad koji je nekada u drugom obliku bio i Srbima i Hrvatima zajednički) – ja ćutim da mi u žilama struji srpska krv, ona ista što je strujala u žilama kneza Vojislava Vojnovića, velikoga dvorjanika Cara Uroša V, kneza Nikole Altomanovića; Vojnovića, antagoniste cara Lazara; kneza Miloša Vojnovića, sestrića Dušana cara Silnoga i mnogijeh drugijeh Vojnovića koji po srpskijem i ruskijem poljanama sve do naše dobe mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda.

Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavni njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripraven dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda.“

Lujo Vojnović

Dalamacija postaje „rvacko primorje“

Na pohrvaćivanje Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića i normalno Dubrovnika, Lujo Vojnović piše listu „Vreme“, 30. januara 1938. godine:

„A da otvoreno rečemo dosadila je našemu svetu zloupotreba imena Hrvat, hrvatski, ta zloupotreba ne dolazi iz jedne narodne potrebe, ona izvire iz logora izvesnih elemenata koji sa nevjerovatno vještom propagandom iskoristiće beskonačnu bezazlenost hrvatskih masa, sa hipnotičkom moći odvratili narod od njegovih životnih potreba i ucrtali mu u žile otrov ludila, gonjenja. Do reke koja deli Srbiju od svega što je strogo centralistički Hrvatsko, i na tom prostoru rovarnica neprestano radi, malj na nakovnju ponavlja neprestano jedan jedini plemenski ton. Ogradio se najpre plot, pa se ogradila ograda, najzad zid nalik na onaj kojim Kinezi branijahu od nasrtaja Mongola i eto tu, Dalmacija više nije Dalmacija nego rvacko primorje. Može li se zamisliti veće centralizacije, sva su istorijska imena isključivo hrvatska, sve je zasebno, čak i književnost i jezik bez i najmanjeg uticaja Srba, ali velika i velikog reformatora Vuka. Bošković je Hrvat i samo to, jer su pokatoličeni Hercegovci (Hrvati), Gundulić je Hrvat, svi su dubrovački pisci samo Hrvati. Hrvatski kralj Tomislav je bio gospodar Dubrovnika itd, itd, mi ne znamo koja naročita znamenitija, ekskluzivnija svojstva na taj fragment slovinstva više od velikog skupnog slovinskog imena koje su se isključivo priznavali i Bošković i Gundulić a koji su dalmatinski Vikingi zadavali teške udarce i samom krilatom lavu. Sve radnje su ofanzivne, agresivne, izazivačkog karaktera, iz čega se vidi da nisu spontano nikle iz proste hrvatske duše. Oni se ponašaju kao neodgovorna deca, a zaboravlja se kada se deca igraju žigicama ne zapale tako lako i svoju kuću nego i susedovu. Za Ruđera Boškovića je jedini zavičaj Dubrovnik a jedina otadžbina je južno slovenstvo i slovenstvo, jedino osećanje. Zar je to tako neznatna stvar da se preko nje tako prezrivo prelazi.“

Verski obračun je prešao na nacionalni, a pokatoličene Srbe izgledalo je veoma lako prevesti u Hrvate.

Prvi svetski rat Luja Vojnovića zatiče na Cetinju, a vlada Srbije ga upućuje u Rim gde od 1914. do 1917. brani naše interese. U Versaju, na mirovnoj konferenciji, učestvuje kao član jugoslovenske teritorijalne delegacije. Pred II svetski rat bio je kraljevski senator. Odlikovan mnogim domaćim i stranim odlikovanjima. Drugi svetski rat ga zatiče u Zagrebu, a ratne godine provodi povučen iz javnog života, radeći na svojim delima. Umire u Zagrebu 18. aprila 1951. Sahranjen na Mihajlu gde počivaju roditelji i brat Ivo.

„Smrt Majke Jugovića“

Ivo Vojnović

Ivo Vojnović

Priča Iva Vojnovića, Lujovog brata rođenog 9. oktobra 1857. u Dubrovniku, nešto je drukčija. Prava je završio u Zagrebu, proveo četiri godine u administrativnoj službi po Hrvatskoj i sedam u Dalmaciji. Dramaturg Narodnog kazališta u Zagrebu je postao 1907, i ostao na tom mestu do ratova.

Priča Iva Vojnovića počinje u Splitu, kada je ostarelom Vuku Karadžiću recitovao „Smrt Majke Jugovića.“

Dubrovački saloni su ugradili u njega pojam borbe za slobodu i samostalnost, mrke tonove raspada Republike i plemstva, svedočenje pred najezdom novih drukčije sklepanih ljudi koji otimaju i naglo se bogate u momentima dok staro plemstvo, ubajaćene krvi, potpuno iščezava sa životne pozornice. I, na prvi pogled, Ivo Vojnović je nežni pesnik i dramski pisac o teškim momentima jednog veličanstvenog grada. Samo na prvi pogled. Međutim, Ivo Vojnović je, ne samo umeo nego očigledno i morao, da se zadubi u prošlost svoga naroda i da izrazi na sceni i u poemi, srpski nacionalni idealizam.

Nadahnula ga je, normalno, Kosovska tragedija. Ivo Vojnović je 1906. opevao smrt Majke Jugovića. U Beogradu je igrana usred aneksione krize i bila je nešto mnogo više nego književni događaj – bila je značajna nacionalna manifestacija.

Kosovo i dalje tinja u Ivi Vojnoviću. Proslavlja majku tvrda srca u „Lazarevom vaskresenju“, što je odjek stradanja srpskog naroda u negdašnjoj Staroj Srbiji i Makedoniji. Igrana je prvi put 13. maja u Beogradu, posle pobede nad Turcima.

Kroz oba dela, kao „Ekvinocija“, i „Imperatixom“, Vojnović priča priču o stradanju i želji za lepotom i slobodom.

Na samom početku svetskog rata dobija šansu da kroz patnju dokaže svoju težnju za lepotom i slobodom. Zatvoren je u sinjsku tamnicu zato što je prisustvovao premijerama svojih komada koji slave osvećeno Kosovo. Nesaslušan i nesuđen, on mesecima podnosi fizičke i moralne muke. Dirljiva uspomena na njegovo robovanje je susret sa Onisimom Popovićem u sinjskoj tamnici.

Grob Ive Vojnovića

Grob Ive Vojnovića

Ostvarenje nacionalnog sna je dočekao ovenčan lovorikama sa proslava svoje šezdesetogodišnjice u Zagrebu i Pragu. Povlači se u Duborovnik, vraća opet čijopama i kiparisima, karnevalskom ćeretanju i salonskoj ozbiljnosti. Umire 1929. godine i sahranjen je na Mihajlu.

I… jednostavno, Dubrovnik u kome je do pada Republike bio jasan odnos i mesto Srba, početkom XX veka, kada austrougarska hoće da mu zalepi prefiks hrvatski, napokon ostvaruje tu težnju – trenutno tamo Srba gotovo da nema.

Raskošna scenografija više neće da bude pozornica nepredvidljivih i uvek zanimljivih srpskih karaktera. Sada će po raskošnoj scenografiji da šetaju sindikalne organizacije i pokazuju mesta koja su nekada bila živa i u kojima se nešto dešavalo.

izvor: Srpsko nasleđe br. 3, mart 1998.

Rasen

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here