Да Винчијев код у нашој земљи: Најновија отркића пишу нову историју Србије

Поделите:

Српска ризница: Дубока шума крај Парцанског виса у Шумадији крије мистериозни ранохришћански храм. * Тајанствене златне плочице бацају ново светло на најважније историјске догађаје.
Открића остатака ранохришћанских храмова и великих гробница које су служиле као светилишта, до којих све чешће долазе археолози у Србији, приказују нову и непознату слику наших крајева у највећој духовној револуцији човечанства. Крстобразна меморија и тајанствене златне плочице јудео-хришћанске секте ископане прошле године у Виминацијуму, ранохришћанска гробница са уникатним фрескама откривена прошлог месеца у Сирмијуму, само су последњи у дугом низу значајних миљоказа на главном путу ширења хришћанства с Блиског истока.

Они откривају да се у доба позне антике млада религија још недефинисана стриктним канонима ширила преко многољудних, богатих и развијених источних провинција Римског царства ка централној и западној Европи, где су економија и цивилизација посустајали.

– Балканско полуострво је од апостолских времена било мисионарски простор јер је хришћанство религија градова. Проповедало се у градским срединама, где је живело највише људи, зато су свети апостоли из Мале Азије дошли прво на густо насељени југоисток Европе – објашњава протојереј-ставрофор проф др Радомир Поповић, стручњак за рано хришћанство. – Преко Балканског полуострва које излази на Средоземно море, водили су најважнији путеви из средње Европе у Азију, Блиски исток и Северну Африку. Апостоли и њихови ученици проповедали су у метрополама на тим путевима.

Археолози откривају да се први хришћански храмови нису налазили само у великим градовима на Балкану, какви су били Наис и Виминацијум, већ и у данас ишчезлим метрополама. Једна од њих је недавно откривен у густим шумама села Губеревац, под Парцанским висом, између Барајева и Сопота. Археолози Народног музеја у Београду су у дивљој природи пронашли велику гробницу недалеко од остатака цркве с мозаиком, која је део огромне слагалице ширења хришћанства у Европу.

Наиме, украс је идентичан онима којима су први хришћани украшавали храмове у највећим градовима тога доба: Сирмијуму (једна од четири престонице римског Царства) и у Аквилеји на северу Италије, трговачком мегалополису из кога је хришћанство запљуснуло Запад. У Србији се тада налазила рударска престоница царства, одакле је долазило највише сребра и олова, открили су за „Новости“ археолози Народног музеја у Београду и одвели нашег репортера да види остатке масивних зидина усред шуме под Парцанским висом, данас обрасле густим жбуњем и пузавицама. Мозаици у храму су највероватније место на којем су проповедали апостолски ученици, мада је то тешко замислити.

– Ако би се вратили времепловом у доба процвата царских рудника на овим просторима, не би затекли ниједно дрво. Данашња Шумадија тада је био голет завијена у густи дим топионица, где се добијало олово и сребро. Изнад се дизао велики град, с великом касарном и центром рудничке админстрације. У подножју су била насеља са десетинама хиљада рудара, занатлија, трговаца. Цела Мачва и Посавина су производиле храну само за овај царски рударски дистрикт. Такво место је било идеално за ширење хришћанства – објашњава археолог др Адам Црнобрња, музејски саветник Народног музеја у Београду.

У шуми на врху Градиште он нам је показао остатке велике цркве у којој су откривени мозаици идентични онима у италијанској Аквилеји.

– У питању је зграда која је имала јавну функцију пре него што су је хришћани купили и претворили у цркву. То је био уобичајен процес, већина базилика су претходно биле покривене тржнице које су потом преуређене у храмове. Овај простор тек треба да се истражи, тај посао ће трајати дуго с обзиром на значај рудничког дистрикта и број људи који је овде радио и живео – каже др Црнобрња.

ВИМИНАЦИЈУМ – РАЗЛИЧИТА ВЕРА, А ЉУДИ СЛОЖНИ

Невероватна открића широм Србије откривају потпуно нову слику развоја и ширења раног хришћанства, као и обичаје верника. У Виминацијуму је доказано да су хришћани и многобошци у почетку мирно живели и сахрањивали се једни крај других, да уопште није било анимозитета међу њима! Прошлогодишње откриће подземне меморије открива да су у то доба овакве гробнице биле и храмови, којима је светост давао угледни покојник. Храм се налазио потпуно под земљом и силазак је симболизовао улазак у загробни свет, што подсећа на паганске обичаје, али налази археолога несумњиво указују да су ту сахрањени хришћани.

Поделите:

1 коментар

  1. од лажне основе сви полазе.
    права основа је та да је ришћанство кренуло са ових простора и ширило се…
    права основа је та да је Србин Ристо разапет на брду Виник код Нисе(Низе)…
    када кренете од праве основе све долази на своје место.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here