Душан Буковић: Тајна позадина руске револуције и убиству цара Николаја II

Поделите:

У овом контексту ваља рећи, да је одмах у почетку бундистичке, масонске и фабијанске буржоаско-фебруарске револуције у Русији цар Никола II лишен слободе по наредбни петроградског адвоката Александра Керенског и да је држан извесно време са целом својом породицом као заточеник у Тоболску, да је на крају пребачен у Јекатеринбург, где је ликвидиран са целом породицом око два сата изјутра 17 јула 1918. године.

Тајна овог ужасног бундистичкг, фабијанског и бољшевичког злочина данас је делимично расветљена. Позната је наредба Колчака, која је издата у Омску 3 марта 1919, на основу које је судија Николај Соколов извршио истрагу и успео да открије и многе детаље овог ужасног злочина. Наредбу за убиство цара и његове породице у време масонске бундистичке, фабијанске и бољшевичке револуције у Русији, издао је Јаков Свердлов, председник Централног егзекутивног комитета , преко чекисте Филипа Голошчекина, Јакову Јуровскоме, који је убио цара и царевића. Свердлов је добио наредбу за то од масона, бундиста, фабијанаца и бољшевика, са највишег места, из Њујорка, Сједињених Америчких Држава.

Међутим Царске убице нису остале некажњене: Заков Свердлов, главни организатор убиства, премлаћен је од радника у фабрици Морозев у Москви 1919. године, С.П. Ваганова су препознали сељаци на улицама Јекатеринбурга и линчовали га; М.А. Медведев (Курдин), један од физичких учесника убиства, умро је у затвору од тифуса; Јакимов је доживео исту судбину; Петр Војков, совјетски отправник послова у Варшави, убијен је у атентату младог студента Бориса Коверде. Јаков Јуровски је умро 1938. године (Види: Robert Wilton, The last days of the Romanov, Hawthorne, California, 1969; Denis Fahey, The Rulers of Russia, Hawthorne, Calif., 1975; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorn, Calif. 1962; George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, Hawthorne, Calif., 1977; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and Reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967; Peter Ustinov, My Russia, London, 1983; G. Edward Griffin, The creature from Jekyll Island – A Second Look at the Federal Reserve, Westlake Village, California, U.S.A., 2010; James Peroloff, Truth is a lonely warrior – Unmasking the forces behind Global destraction, Burlington, Massachusetts, 2013).

При овоме посебно истичмо колику огромну улогу и данас игра реакционарни и империјалистички естаблишмент у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој: не само због устоличавања у Њујорку 1867. године Мацинијевог “Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним и револуционарним покретима у Источној Европи, посредством Бакуњинове мреже.

И не само због оснивања у Њујорки 1843. године чувеног тајног друштва Б’наи Брит, и не само због вртоглавог успона реакционарне бундистичке банкарске групе у Њујорку “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати тз. „руску“ револуцију 1917. године (Види: Pierre Virion, Bientot u gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28; The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; Antony C. Sutton, Wall Street and Bolshevik revolution, New York, 1981; ЕВРЕИ И ВЛАСТЬ В РОССИИ (1917-1924 гг., http://www.liveinternet.ru/use…).

Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су мисију у деветнаестом и двадесетом столећу да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам тзв. „Светске федералне владе“ у Њујорку, коју представљају тзв. “велики изабраници”, као представници реакционарног и “револуционарног естаблишмента високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 131).

То је имао у виду између осталих и амерички сенатор Џемс П. Варбург кад је у току 1950. године рекао:“Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

Није дакле изненађујуће да су данас у свету остала само два супарника – ривала, Англо-американци и Руси. Међутим, ваља истаћи да је Англо-америчко и Руско ривалство у свету приметио у деветнаестом столећу, између осталих и Alexis de Tocqueville, који дословно каже: “Сада постоје на земљи два велика народа, који пошавши с разних тачака, као да иду једној истој мети: то су Руси и Англо-американци… Њихова је полазна тачка различита, њихови су путеви различити; али при свему томе, сваки од њих изгледа да је позван неком тајном намером провиђења, да једнога дана завлада над половином света…” – “… Il y a aujourd’hui sur la terre deux grands peuples qui, partis de points différents, semblent s’avancer vers le même but : ce sont les Russes et les Anglo-Américains. Tous deux ont grandi dans l’obscurité ; et tandis que les regards des hommes étaient occupés ailleurs, ils se sont placés tout à coup au premier rang des nations, et le monde a appris presque en même temps leur naissance et leur grandeur. Tous les autres peuples paraissent avoir atteint à peu près les limites qu’a tracées la nature, et n’avoir plus qu’à conserver ; mais eux sont en croissance : tous les autres sont arrêtés ou n’avancent qu’avec mille efforts ; eux seuls marchent d’un pas aisé et rapide dans une carrière dont l’œil ne saurait encore apercevoir la borne. L’Américain lutte contre les obstacles que lui oppose la nature ; le Russe est aux prises avec les hommes. L’un combat le désert et la barbarie, l’autre la civilisation revêtue de toutes ses armes : aussi les conquêtes de l’Américain se font-elles avec le soc du laboureur, celles du Russe avec l’épée
du soldat. Pour atteindre son but, le premier s’en repose sur l’intérêt personnel, et laisse agir, sans les diriger, la force et la raison des individus. Le second concentre en quelque sorte dans un homme toute la puissance de la société. L’un a pour principal moyen d’action la liberté ; l’autre, la servitude. Leur point de départ est différent, leurs voies sont diverses ; néanmoins, chacun d’eux semble appelé par un dessein secret de la Providence à tenir un jour dans ses mains les destinées de la moitié du monde…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр.. 430-431).

Ако сада објективно погледамо данашње судбоносне догађаје, који се одвијају око комунистичких граница и комунистичких нација у бившем СССР и бившој Југославији, које су као што је познато постале продукт „великих изабраника“, масона, бундиста, фабијанаца, интермаријумаца и комуниста-бољшевика, више је него очигледно да су „руски“ као и „српски“ комунисти-интернацоналисти водили борбу против свог народа из којег су потицали и да су остварили циљеве реакционарног, корпоративног, плутократског,  езотериског европског и америчког естаблишмента. Трајно су разбили и осакатили Русе и Србе и на њихов рачун направили комунистичке републике и нове комунистичке нације, које данас стоје под сигурном заштитом европских и америчких империјалиста-тријалиста, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где између осталог, стоји:

“Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…  Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…

Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’. Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа. Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.

Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све што се срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

Душан Буковић

ВИДОВДАН

Поделите:

3 Коментари

  1. Hm,hmm…To,su,pretci Kenedija i Broza…“ Radnicko samoupravljanje“, kao,pravedno resenje,na planeti,naravno,bez Krampa i slicnih.Ali,i neki Ruski izvori tvrde,da bi “ amerikanci,necsamu u Rusiji,srusili sve sto se moze srusiti“ pa,po modelu posle Drugog sv. Rata,nastampaju dolare,i kao deda mraz,za obnovu i razvoj.Tako su se obogatili,da su 25 puta bogatiji,od celog svog postojanja.
    Nije na odmet,pricitati izvadak,iz govora Staljina, 1931. Godine,a to vazi, i za Severnu Koreju,Tadicevu Vincu…itd
    http://destaljinizacija

  2. Мучене Русе тога доба преварио је Ленин са свитом коју су чинили Немци, махом Јевреји. Прва њихова „акција“ била је пљачкање банака по Русији. Кад су остали без опозиције почели су, као и сва сиротиња, да се равнају међусобно. Пролетери свих земаља, поубијајте се међусобно!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here