Искуство и наук за односе између Срба и Словенаца

Поделите:

Између Словенаца и Срба у неком дужем културно-историjском односно друштвено политичком животу готово да и ниjе било сродности, блискости, заjедничких идеjа или интереса. Оно што jе ипак наjважниjе су чињенице коjе неоспорно потврђуjу генезу антисрпских односа коjи дуже времена траjу испољаваjући се у распону од лукавог и дволичног политиканства, егоистичког и превртљивог карактера, преко пропаганде фашистичког типа, до злочиначких и терористичких облика деловања „дежелених“ воjних и полициjских снага. Као прилог нашем историjском памћењу, морало би се схватити да jе и поред изузетно тешких проблема са коjима се носимо и боримо данас, историjско памћење уз његов наук, поуке и поруке главни ресурс Српства. У том смислу неопходно jе сагледавати искуства и поуке коjе смо имали са Словенцима.

Током 20. века до данашњих дана ниjе српски народ учинио ништа лоше словеначком народу. Напротив, заслугом српске воjске ослобођена jе и створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Народно-ослободилачка воjска (коjу су у наjвећем проценту чинили Срби), ослободила jе уз скромну помоћ Ослободилне фронте, и Словениjу. У два наврата jе српска, односно Народно ослобидилачка воjска с оружjем ушла у Словениjу, на захтев и по жељи самих Словенаца и њиховог националног и политичког руководства. Како 1918. тако 1945. године ове воjске Словенци нису дочекали и прогласили за окупаторе. Напротив, дочекали су их уз славље као очекиване ослободиоце од „…дотадашњих окупатора и спасиоце од сталних териториjалних аспирациjа суседних држава.“ Други светски рат, увек нас некако подсећа на частан однос Српског народа према Словенцима, када jе велики броj Словеначких избеглица нашао уточиште у Србиjи.

Да би се потпуниjе сагледала и упознала историjска генеза развоjа односа између Срба и Словенаца током двадесетог века, неопходно jе почитати књигу другу „Словениjа – мали прљави рат“ из садржаjа библиотеке „Обмана“ у издању Центра за истраживање злочина над српским народом, обjављене 2007. године. У поговору књиге под насловом „Укидање права на заблуду“ коjи jе написао Предраг Драгић Киjук поред осталог стоjи: „Нису ни економски нити идеолошки разлози основно своjство незадовољства бивше наjсеверниjе jугословенске републике, већ доминантна србофобиjа, што педантна реконструкциjа историjског следа догађаjа несумњиво показуjе. Синдром словеначке патолошке мржње, слично хрватскоj србофобиjи, налази се у своjствима римокатоличке цркве и њеном односу према другим конфесиjама.“ Потом следе уверљива поjашњења.

Миливоjе Иванишевић jе у „Књижевним новинама“ бр. 1051, 1-15. фебруара 2002. године обjавио чланак под називом „Словеначки поход на Србе“. Ту сазнаjемо да jе крилатица „Србе на врбе“ настала управо у Словениjи. „Видовдански атентат на Надвоjводу Фердинанда у Сараjеву тешко jе пао Словенцима и то никако нису могли да прежале и Србима опросте. Своjу претњу „Србе на врбе“ су и остварили када су ушли у Србиjу. По воћњацима и дрвећу Мачве лелуjала су тела обешених домаћина и њихових укућана, старица, жена и деце. У суровости су се наjвише истицали солдати аустроугарских регименти коjи су говорили српски или jезиком коjи jе много личио на српски. То су биле регименте коjе су претежно сачињавали муслимански, хрватски и словеначки воjници. Хорде убица, паликућа и пљачкаша….То jе стално у Југославиjи и Србиjи прикривано, поготово у време Другог светског рата, када су многи прогнани Словенци, потомци некадашњих легионара и убица, своjе уточиште и заштиту потражили и нашли у Србиjи.“

Мотиви уласка Словенаца у нову државу након завршетка Првог светског рата види се у чланку „Прихваћени као несрећна браћа“ у коjем се истиче следеће: „Морали смо да приђемо Србиjи да спасемо што се спасти може. Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србиjи коjа jе члан Антанте и у коjоj она има приличан углед; или да трпимо да Антанта ради с нама, као са своjим неприjатељем шта хоће. У том случаjу морали би смо да вратимо Србиjи сву штету коjу су наши воjници направили, било у новцу, било у роби, било у раду… При распаду Аустриjе ниjе више било питање да ли се некоме Србиjа свиђа или не, морали смо да приђемо њоj, да се спасе што се спасти може. Срби су имали реч и ми морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издаjнике jугословенских народа, jер смо се заjедно са Аустриjом борили против Србиjе. Срби су били потребни нама, а не ми њима…“

Парох љубљански Перан Бошковић jе 1989. године упозоравао на опасност од антисрпске хистериjе у Словениjи. У чланку под насловом „Страшно jе бити Србин у Словениjи“ у коjем jе дат његов текст из писма упућеног 27. фебруара 1989. године Богословском факутету СПЦ у Београду, он описуjе све изражениjе антисрпство у Словениjи: „За овакво тешко стање кривицу сноси – њихова црква овде. Разлози су: већ пет година овде расте антисрпско расположење, а ствараjу га словеначки интелектуалци, стално се ослањаjући на њихову цркву. Овдашњи клерикалци гори су од комуниста.“ Па даље пише: „Цело лето смо слушали да смо окупатори и тирани, jер jе воjска осудила четири врла Словенца, а воjска овде значи – Срби…. Штитећи четворицу пред воjним судом, бескрупулозно су оптуживани Срби. Свака од тих оптужби била jе и пресуда, коjа jе читана нама овде од вртића, школе, фабрика и продавница. Са сузама деца долазе из школе после свих шиканирања.“

Имаjући политичку подршку, своjом бестиjалоношћу у лажима према Србима предњачио jе студентски лист „Младина“ фабрикуjући масу неистина и клевета о нама по Европи. Таj студентски лист за коjи jе утврђено да ниjе само „део платформе алтернативних“, „него државних органа дежеле“, обjављен jе текст под називом „Обрезане; зашивене, поносне“. У чланку се под наводном „научном“ истраживању у Србиjи у коjоj jе на „снази друштвени консензус о обрезивању жена“, зашивања њихових полних органа „ради чувања од мушке агресиjе“ и отвараjу се на дан венчања кухињским ножем. Овако ружење српског народа пред Видовдан 1989. године jе смишљено болесним умом, краjње простачко и ниско. На оваj чланак реаговало jе Друштво за неговање словеначко-српског приjатељства протесним писмом коjе jе потписао председник Станислав Герл 23. jуна 1989. године. Оно што jе jош трагичниjе jе чињеница да jе протест, како jе написано: „за сада“ наишао „на зид циничног ћутања“, па се додаjе: „У међувремену, возови пролазе. Вагони фалсификата путуjу у Европу. Тамо колаjу као сензациjа, па се шире као истина.“

Током jуна месеца 1991. године, стање коjе jе владало у Љубљани за припаднике ЈНА и чланове њихових породица, као и за цивилна лица запослена у тадашњоj ЈНА, може да се ослика следећим подацима и чињеницама. “Председник Словеначке националне странке Иван Боштнер сачинио jе и предао списак старешина ЈНА коjе jе требало ликвидирати. Руководилац те групе за ликвидациjу jе Знаго Јелинчић коjи има групу од 30 егзекутора.“ Наводе се и други примери.

Београђанин Иван Младеновић сећаjући се заробљеништва у Словениjи у своjоj исповести каже: „Три пута су ме водили пред стрељачки вод. „Пуцали“ су ми у главу из празног пиштоља!“ Сећа се да jе по доласку из Словениjе било „страшно!“ Имао jе тешке психичке проблеме. Лежао jе на ВМА. Успео jе да све преболи и да се излечи. Захвалан jе каже Богу и „сталном одласку у манастир Сопоћани“. Не пада му на памет да иде у Словениjу, нити у њихов Меркатор овде у Београду.

Посебан некоректан однос према рањеним припадницима ЈНА су показали лекари Словенци. Отупљени пред лекарском етиком, свсртали су се у ред оних „лекара“ монструма из Другог светског рата. Питање „Зашто словеначки лекари ћуте док им териториjалци пуцаjу у рањенике?“ дат jе уз наслов „погазили етику“. Да се не неводе остали примери професионалног бешчашћа словеначких лекара, вредно jе навести поступак лекара из рехабилитационог центра Римске Топлице када су болеснике напустили и оставили саме. „И не само оваj пример“. Каже примариjус Др Милинко Бjелогрлић, па додаjе: „Несхватљиво jе, потпуно индолентно понашање лекара, чутање, односно мук њихове асоциjациjе у тренутку када се пред њиховим вратима хуманост и морал бацаjу у блато. И то на сваком кораку. Док се у рањене пуца дум-дум мецима, киднапуjу или заборављаjу санитетске екипе – лекари и медицинско особље коjе покушава повређенима да помогне, недозвољаваjу да се приђе рањеницима док не издахну, а за све то има много доказа, припадници моjе професиjе су остали неми, Не смеjу, или jедноставно неће да виде оно што сви виде; ни да се огласе.“

У чланку под насловом „Постхероjски рат запада против Југославиjе“ дат jе део са под насловом: „Опредељени за насиље“ госпође Смиље Аврамов коjи jе обjављен 1997. године. У том изузетно аналитичном, аргументованом и поучном делу подчланка стоjи: „Србиjа jе гаjила нека чудна сентиментална осећања према Словениjи. Пружила jе уточиште десетинама хиљада прогнаних Словенаца за време Другог светског рата, иако jе и сама била у изузетно тешкоj ситуациjи. Словеначки воjници коjи су служили воjни рок у Србиjи били су испраћени приjатељски, са храном за пут, када jе њихова влада донела одлуку да их повуче. Обрнуто су поступили Словенци са српским регрутима коjи су тамо служили воjни рок. Велики броj jе поубиjан методом метак у потиљак, на своjим стражарским местима, што jе у Србиjи и међу целим српским народом изазвало колективан шок.“

О своjеврсноj акциjи етничког чишћења Словениjе уз питање „Како су “jужњаци“ избрисани у осамостаљеноj Словениjи“, податке и стања износи новинар Светлана Васовић – Мекина у чланку „Етничко чишћење“ коjи jе обjављен у Политици 23.10. 2006. године. Сиже чланка истиче: „Држава Словениjа, после десетогодишњег натезања, признала да jе 1992. године избрисала 18.305 грађана из регистра сталног пребивалишта. Неки документи говоре да jе таj броj чак четири пута већи.“ Наравно, на удару су се нашли надоди „jужњаци“, а осталим странцима, оним правим ниjе фалила длака с главе. „ Што се тиче дискриминисане групе људи коjи су медиjски поетично крстили избрисанима, они су остали без дозволе, докумената, службе, имовине, права на здравствену заштиту, исплату пензиjа… Али то ниjе све. Полициjа jе изабране ловила у рутинским рациjама. А они коjи су ухваћени одвођени су у притвор, или депортовани на границу према Хрватскоj и истерани у ратом захваћена подручjа. Неке од њих породице и данас траже.“

Посебан проблем jе исељавање великог броjа Срба из Словениjе коjи jе дат под насловом „Узрок нетрпељивост“. Наиме, по подацима из месеца jануара 1993. године, за последње три године из Словениjе се иселило око 30.000 Срба. У тексту се наводи: „Како jе речено у разговорима са представницима Српске заjеднице у Словениjи са посебним изаслаником Уjедињених нациjа за људска права Тадеушом Мазовjецким, одржаним недавно у Љубљани, узрок одласка jе наjчешће била нетрпељивост коjа jе достигла врхунац у завршноj фази осамостаљивања Словениjе. Оцењуjе се, такође, да у Словениjи jош има око 60.000 припадника српске националности, чиjа jе jедина школа у Љубљани тик пред затварањем.“

У вези са словеначком воjском вредан jе помена чланак под називом: “Независно Косово – штитиће словеначко оружjе“. У њему се наводи да се, на jедном полигону у Мађарскоj 9. 11. 2006. године, кроз воjну вежбу представио jедан словеначки батаљон да би добио сертификат инспектора НАТО за ангажовање на простору Косова. Словенци су извели планирану вежбу под називом „Соколов удар“ где су „Срби на Косову“ били негативци и представљени као побуњена страна.

Од ретких интелектуалаца коjи су срцем и душом били велики људи, широких погледа, поштовали jугословенску заjедницу и Србиjу, њен народ и историjу, jе познати глумац Стево Жигон, потомак Словенаца из Приморjа коjи су протерани у Србиjу 1941. године. У тексту под насловом: „Дубоко сам се постидео“ поред осталог, он jе омладини коjа jе индоктрирана такозваним „цивилним“ друштвом, замерао на елементарном незнању славне историjе српског народа, о његовим како каже „гениjалним воjсковођама“ и „ненадмашним воjницима“, односно српскоj воjсци коjа jе „обрукала наjцрњу солдатеску Европе на Церу и Сувобору“ . Не знаjу каже да jе „таj ослободилачки гениjе српског народа“ по пробиjању Солунског фронта за 60 дана избио на западне границе и допринео ослобођењу Словениjе. Он канстатуjе и следеће: „Идеолози словеначке државности, коjи отворено, бескрупулозно, незналачки и примитивно усађуjу у душу словеначке омладине идеjе о томе да jе jугословенски „jуг“ jедна цивилизациjски заостала средина, нашли су се истом фронту са наjзаосталиjим делом тог jуга, са фашисоидном агресивношћу албанског експанзионизма и изолационизма.“

Из датих примера, нема било шта да се негативно наведе да jе наш народ учинио било шта лоше Словенцима у целоj историjи. Обрнуто jе већ другачиjе jер су се Словенци у прилично великом проценту огрешили о српски народ. Прихватити став да се са прошлошћу треба да баве историчари, а не политичари, као да ништа спорно нити трагично ниjе било, и у том духу гради заjедничка будућност, делуjе неодговорно. Таj став су покушали поражени Немци да намећу након завршетка Другог светског рата савезницима, када су без имало гриже савести за све монструозне злочине коjе су починили инсистирали на ставу у смилсу: „Заборавимо шта jе било; градимо нове односе.“ Кад су видели такав безобразлук и безосећаjност, онда су их савезници редом водили у концентарционе логоре да виде коjа су све зверства чинили и за чега мораjу да одговараjу, па тек онда да се иде напред, у будућност.

Све наведено има за циљ да нам за историjско памћење и наук осветли неке веома осетљиве показатеље односа Словенаца као народа коjи jе у прилично великом проценту показао своjе антисрпско расположење. Оно ниjе било само изражено почетком Првог светског рата, већ и касниjе, да би своjе право лице у наjнегативниjем смислу показао у последњоj децениjи прошлог века, од 1989. до 1993. године када jе у Словениjи било 21 логор за Србе . Такав став се у jасним облицима испољавао и током агресиjе НАТО на СРЈ, али се у одређеноj форми наставило и првих година у овом веку, посебно када jе реч о Косову и подршци његовоj сецесиjи.

Обмане: Словенија – Мали прљави рат, Центар за истраживање злочина над српским народом, приређивачи Миливоје Иванишевић и Обрад Ковић, Београд, 2007, с. 8.

Исто: с. 190

Исто: с. 7 – 11.

Исто: с. 8.

Објављено у листу „Стража“ бр. 67, 18. и 22.8. 1919. у Марибору.

Обмане: Словенија – Мали прљави рат, Центар за истраживање злочина над српским народом, приређивачи Миливоје Иванишевић и Обрад Ковић, Београд, 2007, с. 74.

Исто: с. 78.

Исто: с. 94.

Исто: с. 110.

Исто: с. 112.

Исто: с. 154.

Исто: с. 174.

Исто: с. 155.

Исто: с. 184.-5.

Исто: с.70.

Савез логораша Републике Српске, Штампа „D&S Desing“, Бања Лука, 2007, с. 73 и 74.

Др Раде С.Н. Рајић

Поделите:

4 COMMENTS

  1. Neprijatan, pristrasan clanak
    Nije naveden nijedan primer srpsko-slovenackog prijateljstva, nijedan primer njihovih zajednickih borbi i uspeha.

    Prizemno i nepotrebno demonizovanje Slovenije, otprilike kao sto je POLITIKA radila u vreme raspada Jugoslavije.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here