Један од хиљаде живота, колико један живот значи и кад он постаје само бројка

Поделите:

Мој деда, Благоја Рауш, рођен је 25.12.1934. године у селу Црна Долина код Приједора, умро је 10.06.2016. године у Приједору у породичној кући коју је сам изградио и у којој је стекао породицу, дјецу, унучад и праунучад.

Као дјечак био је заточен у логору Јасеновац, са својом породицом, мајком, браћом, пријатељима.

Видио је многе страхоте, убијања, мучења и клања, о којима само болесни ум може да ужива.

Од мог рођења (1989. године) једном ми је покушао да исприча шта је све доживио, јер ме је то одувијек занимало. Међутим, деда није имао снаге, сваки пут кад би кренуо почео би да застаје, да муца и онда би рекао: „Не могу…“.

Тако је било све до 2016. године.

Нисам тражио да ми о томе прича, али један дан је био другачији од осталих. Дошао сам у породичну кућу, почео с њим да разговарам о свему, да би он сам одједном почео да се присјећа 1942. године и свега шта је преживио и видио. Нисам се двоумио, пустио сам га, записивао сам на папир све шта ми је тог дана говорио. Причао је о томе кад су их ухватиле усташе и спроводиле у Јасеновац, како су му рођеног брата претукли кундацима у Дубици на сточној пијаци, те да су му том приликом све зубе избили, а да мајци нису дали ни да му приђе.

У Јасеновцу је видио све страхоте које никад није могао ни да замисли… Помислите само о томе да дјечак од 8 година преживљава све то, какав је одговор његовог организма на све те догађаје, који су механизми одбране и слично? Имао је ту срећу што су га заједно са групом друге дјеце усташе одвезле из Јасеновца, за шта је велику улогу имао Марко Дрча из села Јеловац код Приједора.

Усташе су их довезле на једну ливаду, пустили их и рекли им да трче код партизана. Када су трчали, како ми је деда испричао, пуцали су за њима и говорили „Ј*бали вам партизани мајку!“.

Деда се сјећа да је трчао главом без обзира, иако није знао ни гдје ће завршити нити куда трчи. Касније су ту групу дјеце пронашли, испоставило се да су пуштени у село Брезовица, гдје су их онда окупили на једну раскрсницу и ту комплет ошишали и окупали, пред локалним становништвом. Послије је добио газду у селу Суволска код којег је чувао гуске, са сином који је био његових година.

Причао је јако споро и са јецајима у гласу, али није одустајао. Прича је на тренутке била неповезана, али је била јако болна. Имао сам осјећај да му слике саме навиру и да он не може да контролише шта ће да исприча у том тренутку.

Послије нашег разговора се исплакао и рекао да би волио да посјети спомен-комплекс Јасеновац, на шта сам му ја обећао да ћу га одвести са кумом.

Игром случаја, деда се разболио, након чега је имао неколико можданих удара, те је убрзо свој живот замјенио постељом и креветом. Био је непокретан мање од мјесец дана, мучио се, трпио болове, није могао више да прича нити да једе, али га срце није издавало. Ипак 10.06.2016. године преминуо је један човјек, човјек који је преживио Јасеновац.

У њему никада није било мржње према Хрватима, нити је кад тражио било какву освету.

Био је човјек прије свега!

ЈЕДНА прича, ЈЕДАН човјек, ЈЕДНА бројка.

Након овог човјека, на свијету је остало ТРОЈЕ дјеце, СЕДМОРО унучади, ОСМОРО праунучади, породице Рауш, Дошен, Божичић, Шурлан, Вујичић, Бранковић, Предојевић, Тодоровић су се ујединиле и постале ЈЕДНА фамилија само због ЈЕДНОГ човјека који је преживио Јасеновац.

Замислите то је само ЈЕДАН живот и шта је људи настало од тог ЈЕДНОГ живота, шта био онда било да је спашено још живота, колико би још имали дјеце, потомака, породица уједнињених?

Колико би нас било?

Бројка је ЈЕДАН, али живот није, посматрајмо жртве као појединачне приче, а не као бројке!

Данко Рауш

Приједор

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here