Праунука Степе Степановића, Ивана Лучић наводи да је њен прадеда, који је са својим војницима потукао аустроугарску војску на Церу, био скроман човек, који се никада није одвајао од своје војске и чији је једини захтев, по пензионисању, био да добије само један скроман дар…
Степа Степановић је због заслуга за прву савезничку победу у Великом рату – Церску битку, постао тек други човек који је у Србији добио чин војводе. Заслужан је и за брз пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Из његовог послератног живота, остала је забележена и ова прича његове праунуке…
– Прадеда је био скроман, народски човек. Знате ону његову чувену изреку – ‘из народа сам потекао, са народом сам стално” – рекла је Тањугу Лучић (70), лекар у пензији из Београда.
Она је, уочи свечаности обележавања 100 година од Церске битке у Текеришу 2014, истакла да се Степановић није одвајао од своје војске, у неким специјалним шаторима, већ да је увек био уз народ.
– Када је отишао у пензију највише је волео да оде у Чачак, где је у миру и тишини радио у својој баштици и шетао. Волео је Мораву и бедем на реци и то се кроз наше генерације преносило – истакла је Лучић.
Војвода Степа Степановић је у дуго заслужену пензију отишао две године после величанственог пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата.
Осим породичне куће у Кумодражу, где су му браћа живела и бавила се земљорадњом, војвода није поседовао никакву другу имовину. Одбивши многе поклоне и привилегије, по пензионисању је живео у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.
Савременици су забележили да Степа Степановић није трпео било какве повластице. Живео је и радио под паролом “отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа”. Онда можда ни не чуди прича коју је пре неколико година испричала за “Блиц” Ивана Лучић, докторка у пензији из Београда и праунука војводе Степановића.
Када је коначно дошло време да оде у дуго заслужену пензију, Степа Степановић је тражио да му држава поклони само једно – његову остарелу кобилу Вилу.
Био је то коњ на којем је војвода учествовао у многим биткама и војним походима и још за време Степиног службовања је била стара, оронула и предвиђена за одстрел. Степа Степановић то никако није хтео да дозволи!
Како би спасао кобилу тражио је да она буде његов поклон поводом одласка у пензију и, уз много чуђења и превртања очију од стране млађих колега, војвода је на крају истерао своје!
Вила је још дуго година живела крај Степе на његовом имању у Чачку. На крају, иако потпуно слепа, кобила је надживела војводу.
Када је Степа Степановић преминуо 27. априла 1929. године управо она је вукла кола са ковчегом у коме је било тело Степе Степановића до гроба и тако га испратила у погребној поворци на вечни починак.
