Ко је био краљ Милан Обреновић?

Поделите:

Иако никад није био посебно омиљен, његово краљевање било је раздобље коначне европеизације Србије

Краљ Милан у униформи гардијског ђенерала 1882/83. године, на слици Стеве Тодоровића

Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, доспео је у Србију након погибије књаза Михаила 1868. године у, како се тада најчешће говорило, топчидерској трагедији.   Приликом шетње Кошутњаком, који је у то време био приватно, ограђено ловиште Обреновића, Михаило је убијен у атентату који је потресао тадашњу нашу јавност и око кога су се испредале бројне легенде. Позадина завере никад није потпуно расветљена и поред чињенице да су извршиоци злочина брзо заточени.
Иако је по тадашњим законима, пошто Михаило није имао потомака, наследника престола требало да бира Велика народна скупштина, Миливој Блазнавац, за кога се зуцкало да је ванбрачни Милошев син, успео је да Милана Обреновића извиче и наметне војска. Јовану Мариновићу, министру и председнику државног Савета, који је тим поводом имао став једног легитимисте, Блазнавац је наводно врло речито указао шта може да се догоди уколико Милан не буде прихваћен, потапшавши сабљу која му је висила о бедру. Без много негодовања, Мариновић је прихватио да каткад у историји постоји виши критеријум од закона, те је ћутке пропратио наметнути избор Милана Обреновића, потоњег књаза и првог нововековног краља Србије.
Милан, рођен 1854. године, ступио је на престо као малолетан након што је и Велика народна скупштина потврдила његова права на наслеђе књажевског достојанства 26. 6. 1868. године. Све до Берлинског конгреса, 1878, он је доследно доживљаван као штићеник Русије, сасвим сигурно и због чињенице да је, још као малолетан, октобра 1871. године посетио, у Ливадији, у летњиковцу Романова на Криму, руског цара Александра II.  Све до ратова с Турском, 1876-78, он је то заиста и био, али је тешко искуство које је имао пошто је руска дипломатија покушала да наметне стварање велике Бугарске на рачун Србије, потпуно променило његово усмерење. Од Берлинског конгреса, који је Србији донео потпуну независност и присаједињење Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Топлице, он ће, поступно, спољнополитичко усмерење Србије окренути према великом северном суседу – Аустроугарској. Беч је тада показивао, у одређеној мери, разумевање за потребе мале Србије.
——————————————————————————-

Краљ Милан као кадет

СВЕТИЊА
Кад је марта 1882. године
Алекса Поповић,
председник Скупштине,
званично обавештавао владара
о доношењу закона којим је
Србија постала краљевина,
изрекао је, видно потресен,
следеће речи:

 „Србија Ти ево
с правом подноси Круну
коју је Немања снажно свио,
коју су Милутин и Душан
сјајношћу обасули,
коју је Лазар мученичким
крстом прекрстио.
Од ове светиње
Србин нема веће”
 

——————————————————————————

Остварење вековног сна

Народна скупштина под председништвом Алексе Поповића донела је 22. фебруара 1882. године, односно 6. марта по грегоријанском календару, закон којим се: „Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију” што даље значи да се под именом Милан Први, Обреновић Четврти дотадашњи књаз проглашава за краља.
Топовске салве пред великом касарном у Београду објавиле су грађанству да је Србија поново постала краљевина. Милан Обреновић, први нововековни краљ Србије, како се тада говорило „први после Косова”, обратио се јавности свечаном прокламацијом:
„Драги мој народе!
Са данашњим даном ја примам наследну круну Краљевску, коју си ми, преко твојих представника пружио… Оно, што је никло радом и напрезањем свију генерација нове Србије, данас је одушевљеном вољом Народнога представништва добило толико жељени израз, који нам је завештан од наше прошлости, који је сагласан са нашим положајем у садашњости, и који ће моћи бити вазда крепко и неодољиво јемство будућности…
А отварајући ново доба у историји обновљене Србије, обновимо, драги мој народе, своја срца осећањима племенитости, родољубља и пожртвовања, која су једина и помогла Отаџбини, да овај положај заузме.”
Свеопшту радост и весеље у престоници и широм Србије прихватио је читав народ осећајући да је то остварење вековног сна и природан след победе из 1878. године, а убрзо је уследило и путовање владара по унутрашњости земље током априла и маја. Између осталог, краљ је тада посетио Жичу, како се тада наглашавало „крунидбену цркву српских владара” и прво средиште аутокефалне српске архиепископије, и Студеницу где се поклонио моштима светог Стефана Првовенчаног, првог краља из рода Немањића.
Постоје наговештаји да се још у време Светоандрејске скупштине (30. новембар 1858 – 31. јануар 1859) размишљало о проглашењу Србије за краљевство. Током рата 1876. године у окружењу генерала Черњајева, предводника руских добровољаца који су тада сачињавали чак две трећине официрског кора Србије, књаз Милан био је проглашен за краља, али је он одбацио овај непромишљен чин, несумњиво и под утицајем међународних околности.

Краљ Милан у Карлсбаду

Без круне из Беча

Иако се као непосредан повод за помало изненадно проглашење краљевине 1882. године најчешће узимају тегобе у којима се земља нашла пошто је обелодањен крах Генералне уније, ипак је предисторија тог чина неупоредиво дубља и трајнија. Међународни инвестициони фонд у који је Србија уложила много како би изградила железничку мрежу која је требало да повеже, у складу с одредбама Берлинске конференције, Земун (тада у Аустроугарској) с турском границом, доживео је крах који је потом био извор бројних невоља широм Европе, а посебно у Србији.   Нездраве партијске борбе, уосталом уобичајене, посебно су отежавале ионако тешке прилике.
Ипак, стицање потпуне суверености постигнуто после победоносног рата, као и знатно проширење које је уследило (образована су четири нова округа), природно су довели до наредног корака који је уследио законом изгласаним 22. фебруара, односно 6. марта.
Краљ Милан настојао је да овај чин буде овенчан крунисањем и тим поводом покушано је да се прибави круна, која се налазила у Бечу, за коју се веровало да је припадала једном од највећих владара средњовековне Србије, краљу Милутину, што је уосталом било погрешно. Бечки двор одбио је да уступи поменуту круну, иако је управо Аустроугарска у том раздобљу била најважнији спољнополитички ослонац Србије. Миланова окренутост Бечу, иако неомиљена, донела је његовој земљи, осим поменутог проширења, и деценије стабилности и равномерног развоја, чему је битно допринела и изградња железничке мреже. Посебно је повлашћен извоз пољопривредних производа на огромно аустроугарско тржиште имао велики значај. Управо су деценије владе Милана Обреновића, који никад није био посебно омиљен, биле раздобље коначне европеизације Србије.
Иако није крунисан, Милан је миропомазан, уосталом као и други владари Србије, почев од књаза Милоша. Реч је о древном правилу с дубоко хришћанским побудама које је, уосталом, с духовног становишта неупоредиво битније од самог чина крунисања и увек му претходи. Према учењу цркве, миропомазање је „печат дара Духа Светога”. Први краљ нововековне Србије Милан Обреновић миропомазан је још као књаз јула 1868. године на пригодној свечаности у београдској Саборној цркви. Његов наследник, краљ Александар миропомазан је у Жичи, као и потоњи владари Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), чиме је наглашавана дубока суштинска веза с владарима средњовековне Србије.

Војска за будуће победе

Уздизање земље на ранг краљевства поступно је донело низ измена у складу с нормама тадашњих европских краљевских кућа. Отуда се и зида Нови двор, примерен новом положају владара и његове земље (камен темељац постављен је нешто раније, 1881). Реч је о репрезентативном здању, у Улици краља Милана, делу архитекте Бугарског, које се данас најчешће назива Стари двор и у коме је тренутно смештена Градска кућа, коначно довршена 1884, под надзором „краљевског грађевинског саветника” Јована Илкића. Потом, Устав из 1888. године уводи установу Краљевског дома, чији чланови морају да буду православни хришћани и не могу да склапају бракове без посебног одобрења монарха.

Позовница за венчање кнеза Милана М. Обреновића IV и Наталије Петровне, 1. октобар 1875. године

Уведен је и нови грб државе, дело Стојана Новаковића, на коме се нашао и двоглави бели орао, који се није налазио на претходним верзијама грба (кнежевине). Дотадашња кнежевска круна на грбу је замењена краљевском. Установљен је и посебан грб династије, на коме се истицала девиза Обреновића: Tempus et meum jus (Време и моје право).  Године 1883. донесен је Закон о орденима и медаљама, чиме је установљен Орден белог орла, као и Орден светог Саве, за заслуге на пољу просвете и културе које ће, унеколико измењене, задржати и Карађорђевићи. Доцније је краљ Александар Обреновић утемељио и посебно раскошне ордене кнеза Лазара и Милоша Великог. Идејна решења израдио је Михаило Валтровић. Од ранијих, задржан је Орден таковског крста који је установио књаз Михаило, 1865. године.
Поводом проглашења краљевства исковани су и посебни апоени од 10 и 20 динара у злату, названи „миландор”.
Београд је убрзо дочекао и прву међународну посету владара истог ранга. Претпоследњег дана августа 1884. године на савском пристаништу пристала је лађа којом је Дунавом, од Турн Северина, допловио краљ Румуније Карол I Хоенцолерн. По свечаном дочеку, два краља запутила су се, кочијама, пут двора, Карађорђевом улицом, поред Саборне цркве, Дубровачком (данас Краља Петра I,) Улицом кнеза Михаила па преко Теразија, све време праћени усхићеном масом.
За владе Милана Обреновића Србија је, у правом смислу те речи, модернизована. Осим железничке мреже и видног привредног успона, уведена су и у другим областима правила налик тадашњој Европи, нов уједначен систем мера, основана је Народна банка, Српска краљевска академија, донесен је за тадашње прилике врло слободоуман Устав 1888. године којим владар истина није био одушевљен. Тадашњи закони о штампи или о зборовима и удружењима били су изнад европског просека. На крају, краљ Милан преуредио је и војску и управо његово устројство пресудно је, по мишљењу историчара и државника Слободана Јовановића, омогућило победе Србије у ратовима 1912. до 1918. године.
Краљ Милан умро је, прерано, 1901. године у Бечу, дубоко разочаран браком свог јединца Александра с Драгом Машин, и сахрањен је у фрушкогорском манастиру Крушедол, тада на подручју Аустроугарске.

Наталија Обреновић

КРАЉИЦА НАТАЛИЈА ОБРЕНОВИЋ
Године 1941, у јеку Другог светског рата, у Паризу, у дубокој старости и истом таквом сиромаштву, овај свет напустила је једна старица заборављена од свих.
Деценијама нико, чак ни у манастиру Нотр дам д’Сијон, у Латинској четврти, у коме је живела од 1918. године, није знао њено необично порекло и подједнако необичну и трагичну судбину. Тек 1930. године, приликом једног небитног случаја, она је открила своје краљевско порекло.
Рођена је у Фиренци 1859. године у породици која је била изданак руског и румунског (молдавског) племства и која је по женској линији (Струдза) наглашавала да је потомак византијске царске породице Комнин, што је био чест случај код високог румунског племства иако никаквих стварних доказа за такве „конструкције” није било.
Њен отац, руски пуковник Петар Иванович Кешко, велепоседник и опредељени Рус, унеколико је одредио судбину потоње српске кнегиње и краљице Наталије.
За Милана Обреновића, владара Србије, удала се 1875. године врло вероватно у склопу спољнополитичких планова тадашње руске владе.  Иако је Србији подарила престолонаследника Александра, потоњег несрећног краља, њен брак је осим можда на самом почетку све време био несрећан. Биле су то потпуно различите природе, она је била сујетна, ћудљива и хладна. Управо овакве њене особине Слободан Јовановић сматрао је узроком недостатка породичног склада.
Миланово самовољно понашање, али највише његова нова спољнополитичка оријентација према Аустроугарској, после некоректног понашања Русије према Србији 1876–1878. и посебно Мира у Сан Стефану, временом су потпуно разорили њихов брак. Коначан раскид догодио се 1888. године иако је већ након трагичног рата с Бугарском 1885. и Наталијиних политичких комбинација потом све било готово. Протерана из земље, она је затим деценијама живела повучено у вили „Сашино” у француском монденском летовалишту Бијариц, у Бискајском заливу на атлантској обали.

Салон краљице Наталије Oбреновић

Трагични брак њеног сина краља Александра с Драгом Машин, коме се она жестоко противила и који је довео до краја династију Обреновић, ипак је, у основи, био њено дело. Драгу, која је била њена дружбеница и дворска дама, она је приближила Александру. Кад је ствар отишла предалеко, све је било касно.
После погибије краљевског пара у Мајском преврату 1903. године потпуно се повукла, чак променила веру, упркос русофилству које је одредило читав њен живот, да би се 1918. нашла у париском католичком манастиру Нотр дам д’Сијон, где је провела остатак живота, скривена, под именом „грофица од Рудника” (што је титула коју је неретко користио и краљ Милан).
Ипак, Србију, у којој је дуго било изузетно омиљена, макар и неоправдано, никада није потпуно одбацила.  Огромно породично имање даровала је тестаментом Београдском универзитету.

Аутор: Небојша Берец

Извор: politikin-zabavnik.co.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here