Краљ Александар главом платио самосталну политику

Поделите:

Велике силе нису опростиле Александру Карађорђевићу тежњу да уједини Балкан. Као сада Србију, и југословенског суверена оптуживали да седи на две столице

ПОСТВЕРСАЈСКА Европа, подељена различитим интересима и завађена идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, готово непрекидно је била пред претњама новог рата. Велике силе су гледале, у најмању руку, да је поделе између себе на интересне сфере. Ревизија мировних уговора, а самим тим и граница европских држава, била је предмет сталних спорова.

Због тога је путовање краља Александра у Француску заокупљало целокупну европску јавност. Требало је да увери Европу у постојање доброг разумевања и пријатељства између Југославије и Француске, а посета југословенског суверена је била манифестација тог пријатељства. Краљ Александар је министру Бартуу, приликом његовог доласка у Београд, после посета Прагу, Варшави и Букурешту, обећао да ће доћи у Париз. Предвиђено је да то буде између краљеве посете Софији и Бартуове посете Риму, од 9. до 12. октобар 1934. године.

Француске новине су писале да им у посету долази искрени пријатељ Француске и да се размишља о томе да се југословенском суверену понуди чланство у Академији политичких наука, у којој је остало упражњене место после смрти белгијског краља Алберта Првог. Александар, који је несумњиво међу свим краљевима Европе био највећи франкофил, повезан са идејом и културом Француске, био је сасвим предодређен за такво наследство. Веровало се да би се краљева посета могла подударити са његовим избором за члана Академије Француске.

Међутим, у осталим европским гласилима било је и другачијих тонова. Једни су тврдили да ће он слепо водити француску политику, док су га други оптуживали да игра двоструку улогу, да се окреће према Немачкој.

Гле какве случајности! Не подсећају ли те оптужбе на данашње, да Србија седи на две столице? Не подсећа ли то на притиске на председника Србије „ком ће се царству приволети“?

„БАРУТ“ ПАЛИЛИ СТРАНЦИКРАЉ Александар је био дубоко убеђен да Балкан сам по себи није „буре барута“ које угрожава светски мир, већ су то велике силе које својим мешањем у односе на Полуострву, супротстављајући једну државу другој, постају „покретачи“ свих несугласица и мржњи између њих, које затим доводе до ратова с катастрофалним последицама. Његова девиза је била „Балкан балканским народима“.

У ЦЕНТАР пажње светске јавности Александар је доспео када се вратио из Софије где је са бугарским краљем учврстио балкански савез. Наиме, у узаврелој политичкој европској сцени, југословенски краљ је настојао да води самосталну политику, а балкански савез је замишљао као заједницу држава овог региона која не би толерисала страна уплитања и која би била значајан чинилац у међународним односима.

Посета краља Александра Софији представљала је истински тријумф његове балканске политике. Он није остављао утисак неког ко посећује бившег непријатеља. Ту нијансу у његовом понашању осетио је и бугарски народ, који је изашао на улице и клицањем га поздравио. У једном тренутку маса света је пробила полицијски кордон у жељи да се што више приближи југословенском суверену.

Александар је посебно освојио симпатије Бугара за време дефилеа војничких трупа испод балкона двора где су стајала два краљевска пара. Како је која формација наилазила, наш краљ их је поздрављао са: „Здраво, јунаци!“

ЛОВ Александар у Словенији

Уместо традиционалног одговора: „Жив био, краљу!“, из војничких редова је одјекивало френетично „Ура!“. На пријему који је увече приредио краљ Борис, бугарски виши официри дизали су чаше у здравље будућег „балканског цара Александра“.

У разговорима који су вођени у Рилском манастиру, Александар је добио гаранције од Бориса да ће Бугарска остати неутрална у случају оружаног сукоба у средњој Европи.

БЕОГРАДУ је Балкански пакт донео велике политичке предности које су се односиле на гарантовање граница на Балкану. Југославија је тако могла несметано да се окрене западним границама и да концентрише своју војску за одбрану од евентуалног напада Италије.

Са овим великим преговарачким капиталом Александар Карађорђевић креће за Француску. Одлучено је да се иде ратним бродом, разарачем „Дубровник“. И ова одлуке није прошла без политичког предзнака. Требало је тиме демонстрирати, нарочито Италији, поред чијих се обала пролазило, да је Југославија и поморска сила, да има своју ратну флоту, и да на основу тога има и своја права на Јадрану.

ИСТОМИШЉЕНИЦИ Краљ Александар и Луј Барту у Београду

„Дубровник“ је изграђен три године раније у Глазгову. Био је, у ствари, више крстарица средње величине него разарач: наоружан са четири топа великог калибра, могао је да развије брзину од 37 чворова, а имао је маневарске способности једног разарача. Намена му је била да буде предводник југословенске флоте, која је била у пуном развоју. Овим бродом краљ је већ опловио источни део Средоземља, посетивши Бугарску, Турску и Грчку.

НА ПУТ без повратка краљ Александар је кренуо 4. октобра, сат пре поноћи, са Топчидерске станице у пратњи краљице Марије, кнеза Павла и кнегиње Олге. План је био да се дворским возом иде до Косовске Митровице, а да затим пут наставе аутомобилима до Цетиња и Зеленике у Боки Которској, где их је чекао разарач „Дубровник“, којим је сутрадан, 6. октобра по подне, требало да се крене за Марсељ.

За краљево путовање кроз земљу предузете су само уобичајне мере предострожности: министар унутрашњих послова издао је наређење да се изврши дискретно обезбеђење овога пута, док је министру војске наложено да обезбеди железничку пругу Топчидер – Косовска Митровица.

ИДИЛА Краљица Марија и Александар у једној од ретких прилика када краљ није носио униформу

На станици је пре поласка било мирно, без гужве и без уобичајних протоколарних детаља приликом испраћаја суверена. Пред улазак у воз Александар је посветио десетак минута француском отправнику послова Кнобелу. Видљиво је било да краљ испод пазуха држи прегршт озбиљних француских часописа и новине. Дипломата из Орсеја је одмах у шали запазио:

– Ваше величанство, за пут нисте изабрали много веселу лектиру?

Краљ је, смешећи се, одговорио:

– Не осећам потребу за забавом, али сам врло радостан што идем у Француску где имам неколико пријатеља.

– Ја таквих знам најмање 42 милиона – одговорио је Кнобел.

КРАЉЕВА жеља је била да у отвореном аутомобилу прође кроз Црну Гору и поздрави поданике из краја у коме је рођен и одакле потиче лоза његове мајке, ћерке краља Николе Петровића. Иако му временске прилике нису ишле наруку, он није одустао да путују отвореним колима, јер је желео да га многобројни народ, који је изашао да поздрави краља, што боље види. Повремено је време било страшно, налети ветра су шибали лица путника. Без обзира на то, Александар се дивио пејзажу и с поносом показивао крајолике кроз које су пролазили кнезу Павлу и кнегињи Олги, којима је то био први пут да пролазе кроз Црну Гору.

БЕЗ ПОВРАТКА Краљ на разарачу „Дубровнику“ у тренутку испловљавања из Зеленике / Фото документација „Борбе“

На путу ка Цетињу једино су се накратко задржали у Ријеци Црнојевића, да би се краљ и његова пратња пресвукли. Француска списатељица Клод Елан тврди да је, успут, буквално неколико минута, разговарао и с представницима локалних власти и да им је обећао да ће доћи у лов на дивље патке и пеликане наредне године. И ка Александровом родном месту „пратила их је киша која је лила као из кабла“. „Централни град Зетске бановине, украшен ћилимима, украсима од хартије и заставама, пружао је тужну слику покислих декорација. Александра су повели до његове родне куће, у којој је био Официрски дом. Са узбуђењем је показивао кнезу Павлу собе у кући, обнављајући успомене из најранијег детињства“, пише Клод Елан.

МЕЂУТИМ, митрополит Гаврило Дожић, потоњи патријарх, у својим мемоарима је дао сасвим другачију слику дочека краља Александра у његовом родном граду.

„Дан је био ведар као ретко кад. Сунце је тако топло сијало. Небо је било ведро без облака и ветра. Био је то прави сунчани јесењи дан. Пошто изађе из кола и пошто се поздрависмо, он рече:

НЕРВОЗАН ПРЕД ПУТУОЧИ поласка за Марсељ, Александар је био, остала су многа сведочења очевидаца, прилично нервозан. Те јесени су се појачавале његове стомачне тегобе, омршавео је, имао је само 49 килограма. Требало је да се одмори и да се лечи у некој бањи. Пошто је због државничких обавеза у томе био спречен, намеравао је да посети једног познатог лекара у Лозани. Кнезу Павлу је и пре поласка из Београда рекао: – Волео бих да сам се већ вратио.

– Како је топло и дивно време у моме родноме месту. Ово ме подсећа на дане кад сам био дете и кад сам уживао под оваквим сунцем. Заиста је октобар овде величанствен.“

Нажалост, ово неће бити једина контрадикторност у сведочењима око овог пута и самог атентата на југословенског краља.

Метеоролошки извештаји су најављивали лоше време на мору, и кнез Павле му је саветовао да одустане од путовања морем и да крене возом. Краљ није хтео за то ни да чује:

„Шта би рекли сви бродски официри који су радосни што ме воде у Француску где ће им указати почасти наши француски пријатељи? Треба ли да их лишим одликовања којима се радују што ће их примити? Кренућу сутра ‘Дубровником’, како је и предвићено.“

Само три дана касније, 9. октобра 1934. године у Марсељу, Александра је стигла казна великих сила за самосталну спољну политику. Револверски хици које је испалио Владо Черноземски зауставили су остварење девизе – Балкан балканским народима.

ФРАНЦУСКИ истраживачи дошли су до податка који није много познат у јавности, а који је могао да измени краљеву судбину. Југословенска обавештајна служба у Паризу добила је 9. октобра пре подне обавештење из Италије да ће атентат на краља бити извршен у Марсељу, да су тамо већ упућени терористи, а једна њихова група остала је у Паризу за случај да атентат тамо не успе. Из овог документа се види да је ту поруку краљу пренео генерални конзул у Марсељу Светислав Лазаревић, непосредно пре искрцавања:

– Величанство, не треба да се искрцавате у Марсељу. Добио сам алармантна обавештења. Намеравају да вас убију – рекао је Лазаревић.

Краљу је саветовано да одложи искрцавање у марсељској луци, како би се добило у времену за предузимање потребних мера за његову личну безбедност. Као изговор, саветовано је да се наведе краљева болест. „Дубровник“ би онда продужио према ратној луци Тулон, где би се краљ искрцао и одмах наставио пут за Париз, а то време искористило би се да се пронађу и похапсе терористи.

Краљ је то одбио, није хтео да разочара Луја Барту, који га је чекао. „Уосталом“, рекао је, „више нема времена за повлачење“, а затим је одлучно додао: „Не боји се ваљда један краљ двојице пробисвета и мангупа.“

Иван Миладиновић

Новости.рс

Поделите:

2 Коментари

  1. Culi ga samostalna politika, a on bio najblizi saveznik Francuza i Engleza. Kakve sve nebuloze nece smisliti nasi sizofreni rusofili. Sta je sledeci: Srbi nisu Srbi nego su mesavina Rusa, Kazakstanaca i Kineza, i shodno tome moramo da gradimo dobre odnose sa nasom kosookom bracom.

  2. У ствари, завера је убила српског краља. Али, наши плаћеници данашњи мудраци смислили су „топлу воду“ која само за Србе важи: „Не постоје завере“, него се све Србима „спонтано дешава само због наших грешака“, јер су сви други „безгрешни“.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here