Major Ozne o zločinima u Beogradu 1944/45. god.

Podelite:

Milan TrešnjićMilan Trešnjić

Milan Trešnjić
major OZNE u penziji, Beograd

Odlomak iz intervjua Milana Trešnjića, majora OZNE i nekadašnjeg generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, objavljen u listu Krug, br. 8 od 9. marta 1999. i
br. 9 od 17. marta 1999. Razgovor vodila Sonja Kovačević

Oslobađanje Dedinja

“Prvih petnaest dana po ulasku u Beograd, Ozna je bila jedini sud i zakon. Za to vreme je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora
i građana. Ja se ne osećam krivim, iako sam u tome učestvovao.”
… Oktobar je 1944. godine

Ušao sam u Beograd na konju, nije bio beo, ali je bio prelep. U Mladenovcu me je opkolila jedinica Rusa i sa uperenim puškama tražila
da im predam konja. Njihovi konjići su bili komični, kržljavi, niski.
– Daj mi konja, naredi Rus.
– Šta će tebi konj, meni treba konj!

Pošto sam znao ruski, jer sam bio u VI diviziji, jedinom bataljonu oformljenom u čast vojne sovjetske misije, i ja podviknem:
– Ja sam oficir!
– Kakav oficir?
– NKVD-a!

Kad sam pomenuo NKVD, razbežali su se kao ludi. Znali su da oficiri NKVD-a streljaju bez opomene. Moja jedinica, VI lička divizija,
kretala se pravcem od Obrenovca, a mene su obaveštajni poslovi vodili pravcem Avale. U štabu jugoslovenske Ozne u Jajincima javio sam se
dežurnom oficiru, mislim da je to bio Moma Dugalić. Dobio sam zadatak da u Beograd uđem sa ruskim jedinicama i da zauzmem sedište XII
kvarta na Dedinju i da otpočnem uspostavljanje narodne vlasti prikupljanje podataka o držanju stanovništva za vreme okupacije, hapšenje
saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije.

Milan Trešnjić, Beograd -Dedinje 1945.

Ličko blato u vili Tasića

• Kako su građani Dedinja dočekali oslobodioce?
Na Dedinju su se još uvek vodile borbe po kućama. Nemci su se povlačili prema Senjaku, a od Bežanijske kose je delovala artiljerija. Rusi su postavili bateriju kaćuša na jednoj poljani pored restorana “Dedinje”, u blizini današnjeg Bulevara mira. Pucalo je sa svih strana i odjednom se u brisanom prostoru kod Železničke bolnice pojavljuje jedan biciklista s francuskom kapom. Pokazuje niz Rumunsku ulicu i viče da se Nemci povlače tim pravcem i da ih se mnogo krije po vilama. Bio je to princ Đorđe Karađorđević.

• A kakav je bio doček dedinjskih buržuja?
Većina ih je pobegla s okupatorom ili se krila u podrumima. Jedini stanovnik Dedinja bio je čuveni pesnik Lazarević, inače diplomata u vreme Kraljevine. Pomogao mi je kao novom upravniku Dedinjskog kvarta.

• Kako?
Govorio mi je ko je bio saradnik okupatora na Dedinju, šta bi mi kao Ozna, trebalo da činimo, koga da hvatamo, a koga da ne diramo. To je bio jedan fini gospodin, sećam se, izašao je pred nas u kućnom kaputu, kakao boje. Odveo me je u svoju kuću, počastio me, pokazao mi je svoju ogromnu biblioteku i pozvao da dođem, kad budem imao vremena da razgovaramo.

• Da li su drugi građani sarađivali sa Oznom?
Naravno, pa na osnovu čega smo pohapsili tolike ljude. Ja sam tada prvi put video Beograd. Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju.

• Kako ste se Vi, kao mladi Ličanin, osećali na Dedinju?
Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima – leći i prespavati. Tako se i desilo. Upao sam te prve noći u vilu Tasića, preko puta čuvene restauracije “Dedinje”. A u toj vili su stanovali nemački pukovnici, koji su bezglavo pobegli. U rerni su još cvrčale, nedopečene, ćurke i guske. E tu smo prenoćili, uz obilatu večeru, dobro vino, escajg, ma svašta. Promenim svoj partizanski veš, obučem čistu košulju, čarape, nisam naravno promenio svoju uniformu, koja je bila nezamenljiva, ali sve što sam mogao promeniti, ja sam promenio. Nismo mi u partizanima patili od suvišnog pribora. Meni je bila dovoljna kašika, viljuška, naravno nož i to je bilo sve; malo soli da imaš i eventualno da nosiš sa sobom rezervnu košulju i gaće. To je meni i mojoj grupi oficira bila najbolja večera u životu. I ja ispunih sebi obećanje i u čizmama legoh u krevet sa baldahinom. To je bila divna stvar.

• Kako se Dedinje dopalo Rusima?
Rusi su oslobodili Dedinje, moja grupa je samo išla u njihovom sastavu s ciljem da oformi vlast na zauzetoj teritoriji. Sa mnom u kući je bio neki Saša. Ne znam ni kako se prilepio za mene. Bio je jedan od onih Rusa koji je pravio neke prekršaje, a takvi su onda išli sa redovnim jedinicama Crvene armije da traže svoju matičnu jedinicu. Bili su u stvari neka vrsta lutalica. Dve večeri je spavao u vili Tasića. Napolju straža, mi u baldahinskim krevetima, jedemo srebrnim escajgom. Druge večeri Rus je preturao po kući i budi mene iza ponoći da vidim šta je našao. Pokazuje mi zlatni lančić, i neki zlatan nakit, vrednosti, koje ne znam kako je našao.
“Pa jesi li došao da tražiš neprijatelja ili da kradeš nečiji nakit?”, pitam ja, a on mi kaže: “Mi smo oslobodioci i sve to nama pripada!”

• Da li ste Vi uzimali ratni plen?
Samo jedno sedlo iz belog dvora. Pripadalo je knezu Pavlu i na njemu je pisalo da je poklon francuske vlade. Lepo sedlo sa srebrnim uzengijama, intarzijom, lako. Sada bih mogao da projašem na njemu po beogradskom hipodromu, i svi bi se okrenuli za mnom. To sedlo sam poklonio mom komandantu na Sremskom frontu a posle su ga ukrali Rusi.

• Kako je izgledao Beli dvor po oslobođenju?
Nisam ulazio u kompleks dvorova, ali sam čuo da Nemci nisu ništa odneli. Sve je stajalo u besprekornom redu, kako su ostavili Karađorđevići.

• U čemu se sastojao vaš posao komandanta XII kvarta?
U pravljenju evidencije. Građani prijavljuju određene ljude, jedinica Ozne ih privodi, ja ih saslušavam i pravim njihov karton. Zatim sami su se prijavljivali pripadnici Nedićeve straže, saobraćajni policajci, rečna straža, žandarmi – svi u uniformama. Mislili su da se nisu ogrešili i da sad treba da se prijave novoj vlasti. Njih sam takođe saslušavao, uzimao podatke, pravio karton. Sa svim kartonima odlazim jednom, nekad i dva puta dnevno do štaba Ozne u Maglajskoj ulici. Tamo su šefovi bili oficiri: Đuro Stanković iz VI ličke, koji je bio advokat sa Jakovom Blaževićem pre rata, zatim Sreten Vulić, takođe pravnik iz Like, Srđan Brujić, jedan isto tako poznati revolucionar, koji je u Lici radio na organizovanju ustanka, bio je komesar brigade, tu je bio još Pavle Pekić, Crnogorac, Moma Dugonjić (treba Dugalić – nap. priređivača), Srbijanac, i Dragoslav, kako se zvaše, iz Belog Potoka. E to su bili ljudi Ozne zaduženi da pregledaju spiskove. Njihova olovka je išla pored imena i uglavnom ispisivala dve reči: ‘Banjica’ ili ‘streljati’. Uglavnom ovo drugo. Ako je neko bio označen kao izraziti neprijatelj, ili ako je nađen u uniformi – streljati.

• Znači svi koji su nađeni u uniformi su streljani?
Svi! Tragedija je nas oznovaca što nismo razlikovali ljude u uniformi od ljudi u civilu. Od tih ljudi koji su zatečeni u uniformi, kasnije sam uvideo, nijedan nije bio zlikovac, nijedan nije bio takav da je zasluživao metak u čelo. Sve je te ljude trebalo preobući i poslati na Sremski front ili negde da se bore, jer su svi oni bili voljni da to čine, svi bi rado otišli. Ali nesrećnici su smatrani saradnicima okupatora i zadesila ih je zla sudbina.

• Nije bilo nikakvog suda?
Mi smo bili sud, sve je obavljala Ozna. Tek će posle mesec dana Ranković tražiti da se uvedu redovni sudovi. Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. To je obavljeno uspešno. Ko god da je tada zatečen u Beogradu, bio je streljan.

• Kako je obavljana presuda?

Sa spiskovima se iz Maglajske vraćam u XII kvart i spiskove sada predajem komandi pratećeg voda. On predveče poveze određene ljude na streljanje i povede ih na Lisičiji potok ili Banjičku livadu.

Mesto egzekucije, Kraljeva česma Lisičiji potok

Lički vukovi u Lisičijem potoku
Gospodin Trešnjić mi ovo priča dok se vozimo ka Lisičijem potoku. Parkirali smo na uzbrdici i posmatramo snegom pokrivenu uvalu zaraslu u šiblje. Ograda Belog dvora je s leve strane, nekih stotinak metara iznad, sa desne se grade kuće novih bogataša. Većina ih je nedovršena. Između šiblja se probijamo ka sredini Lisičijeg potoka. Po skorelom snegu ocrtavaju se samo mekani krugovi pasijih šapa. Dolazimo do odseka gde je nekad bio majdan za vađenje granita. Sasvim u podnožju je česma.
– Pa evo, to je bilo negde ovde. Ne znam tačno gde, jer je sav posao egzekucije obavljao prateći vod.
• Da li je postojala neka posebna procedura?
Ne, streljani su iz šmajsera.
• Ko je zakopavao?
Ni to ne znam, verovatno neko iz okolnih kuća, koje je prateći vod izvodio u pomoć. Bilo je tu strašnih scena. Dolazio je neki vodnik da mi kaže: “Jao druže kapetane, pogrešili smo, ima ovde nevinih ljudi. Mi ih odvedemo tamo na streljanje, a oni viču: ‘Živela Komunistička partija, živeo Josip Broz Tito, živeli oslobodioci Beograda’, a mi ih streljamo. Stravično je slušati te jauke, krik ljudi koji su padali pred puščanim mecima.”
Znam samo da je komandir tog streljačkog voda bio uvek stravično potresen, ali naređenje se moralo izvršiti. U tim streljačkim vodovima bilo je i boraca iz izviđačkih četa. Sa mojim drugom Jankom Dinićem je došla izviđačka četa, koja je izvršavala likvidaciju, odnosno izvršavala presude. Sećam se jednog čoveka krupnog, vrlo viđenog intelektualca, zvao se Milan Komadina, bio je pripadnik Građanske stranke i došli su neki ljudi iz pozadinskih foruma Beograda, koji su znali te bivše političare, saslušavali ga, odveli u Maglajsku i tamo je osuđen na streljanje. Sećam se da je komandir streljačkog voda u Lisičijem potoku za tog čoveka rekao da je uzvikivao: “Živela oslobodilačka vojska”. Ja
tvrdim životom da niko od njih ne bi bio osuđen na duže od dve godine robije da je sačekao da prođe taj prvi talas likvidacija. Primera radi, onaj ko je umeo da proceni situaciju, da se skloni i da sačeka neko normalno vreme, a ono je ubrzo došlo, već krajem novembra 1944. posle Ranković evog govora, ostao bi živ. Kad sam se vratio sa Sremskog fronta, decembra 1944, godine i postao šef drugog odeljenja Ozne za Beograd sa kancelarijom u Čika Ljubinoj, ja sam pronašao čoveka po imenu Milivoje Jovanović, koji je bio načelnik odeljenja specijalne policije u okupiranom Beogradu i istovremeno predsednik komisije za kategorisanje političkih krivaca u logoru na Banjici. Taj čovek je oktobra 1944. godine mogao da izgubi milijardu glava da se prijavio. E on je ostao živ. Kasnije je osuđen i razume se, pošto je imao solidno vladanje, zaposlio se i mi smo ostali dobri poznanici. Kao policajci smo jedno drugom prenosili iskustva.

Racija OZNe u Knez Miloševoj Beograd, oktobar 1944.

Prostitutke su samo OZNI davale džabe
• Jasno mi je, Vi ste pravili kartone osumnjičenih na osnovu njihove samoprijave ili dojave građana. A da li je vođena neka detaljna istraga?
Mi smo verovali građanima.
• Dakle, bilo je dovoljno samo da neko uperi prstom?
Da, pripadnici policijskog aparata, rezervnih policajaca, pa policajaca za čuvanje reda i morala, pripadnici političkih stranaka od pre rata, simpatizeri, ljotićevci, dražinovci itd. Dakle, ako je neki građanin došao i rekao: taj i taj je ljotićevac, njemu se verovalo.
• Da li su prostitutke streljane?
Zašto! One su nastavile da služe novoj vlasti. Na ceni su naročito bile one koje su imale žutu knjižicu, to je značilo Min njet, provereno čiste. Najpoznatija javna kuća po oslobođenju Beograda nalazila se u Pop Lukinoj 19. Povede nas jedno veče Srba Vuković (treba Luburić – nap. priređivača), pripadnik tzv. pozadinskih radnika, žena. U Beogradu je još uvek vladao policijski čas i odjednom, na Obilićevom vencu, kod Tanjuga, neko viknu stoj. Vidimo siluete u parku Vojvode Vuka, a park u rovovima i džakovima. Mi odmah zalegnemo, mislimo zaostali Nemci i ljotićevci, kad ono Rusi. Priđemo, izgrlimo se i pitamo šta rade u parku. Oni kažu: “Tražimo Pop Lukinu 19.” Onda ih Srba tamo povede,
a mi produžimo u Dositejevu 3, tamo je bilo još bolje.
• Koliko ste platili za tu uslugu?
Šta da platimo! Mi smo oslobodioci. One su davale za slobodu za narodnooslobodilački pokret. Prave gospođe u svilenim haljinama, okupaju te, srede, izađeš kao nov, pa valjda smo toliko zaslužili za četiri godine u borbi.
• Nemci su uredno plaćali!?
Nemci su okupatori, a mi smo oslobodioci.
• Koje ste vi još privilegije imali kao oslobodioci?
Hranili smo se u restoranu “Dedinje”, koji su držali čuveni hotelijeri gospodin i gospođa Mišić. Taj gospodin Mišić je negde sakrio vrlo skupocena pića: konjake, šampanjce, dobra stara vina, a pored toga je voleo slike golih žena – i dok je gospođa Mišić njemu spremala hranu, mi bismo njemu davali te pornografske slike, jer smo do njih lako dolazili. Beograd je uvek bio pun pornografije. Elem, zahvaljujući tim slikama, mi smo pili najbolji francuski konjak i jeli sve bolja i bolja jela. Odakle su sve nabavljali, pojma nemam. Tek jednog dana, dolazimo mi na ručak, a gospodin i gospođa Mišić stoje na vratima i plaču. Kažu napali ih Rusi. Mi unutra, kad ono Rusi se izbezobrazili, pa doveli kurve iz Pop Lukine i piju li i jedu sve ono što je bilo nama namenjeno. Jedva smo nekako oslobodili restauraciju “Dedinja” od tih nasrtljivih Rusa.

Streljanje na Koštunjaku, oktobar 1944.

Radilo se u tri smene
• Gospodine Trešnjiću, koliko je ljudi streljano u Lisičijem potoku?
Pa za tih petnaest dana, koliko sam ja bio tamo, pre nego sam poslat na Sremski front, mislim da je ubijeno nekoliko stotina ljudi. Odvedeni su noću do Lisičijeg potoka i tamo su streljani. Janko Dinić mi je pričao o nekom čoveku koji je pobegao sa streljanja, jer je bio u vodu koji nije bio uvezan. Sutradan se prijavio, i kleo se u sve, da je za NOB, da je nevin uhvaćen, međutim, sutradan su ga opet poslali na streljanje, ali Janko Dinić mi je rekao da ga je pustio. I verujte mi mnogi ljudi, među mojim kolegama, bili su svesni da čine zločin. To bi im samo puklo onog časa kada su gledale te ljude na strelištu. Nikada niko nije opsovao komunističku partiju. Nikada niko nije uzviknuo: “Živeo kralj!” Vikali
su: “Ubijate pravedne!” Bezbroj nevinih ljudi je oterano u smrt. Taj deo Dedinja i taj Lisičiji Potok je bio pust, sve je to bila pustinja. Čuli su se pucnji noću iz šmajsera.
• Na kojim su još mestima obavljane egzekucije narodnih neprijatelja?
Skoro svuda – Banjička šuma, Braće Jerković, Žarkovo, stadion Grafičara… Nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće. Radi se o desetak hiljada života. Uostalom, u Beogradu se više ginulo nego živelo. Kada sam se vratio sa fronta i počeo da radim u Čika Ljubinoj 16, sneg je počeo da kopni i ja dobijem podatke da su kod zidina Kalemegdana neke glave počele da vire. To su bile glave pobijenih ljudi, a ko je pobio te ljude, Nemci, policija, Ozna, ko to zna. Oni su bili toliko plitko zakopani da su počeli da izviruju. Onda sam ja dao naređenje da se ti ljudi pristojno zakopaju i da se poseje neka trava. Kada bi se danas to zemljiš te oko zidina Kalemegdana otkopalo, tu bi se našlo kostiju i kostiju.
• Da li ste, sa mesta na kojem ste bili, mogli nekoga da spasite?
Naravno da sam mogao. Ja sam, evo čovek je danas živ, prepoznao svog komšiju iz mog sela, pripadnika srpske državne straže. Savo Pučnik, zvani Badža. I ja kažem jednom vojniku da dovede onog tamo. Dolazi on i ne znajući ko sam ja, onako vojnički izraportira svoje ime i prezime, odakle dolazi… Ja ga gledam, a bio sam komandujući oficir, pa ga upitam: “Je li Savo, otkud ti tu?” Njemu su se noge odsekle. Kad sam mu rekao ko sam, laknulo mu. Pitam ga ja bi li išao na front. Kaže da bi. Pitam ga ima li još takvih kao on i da mi ih pokaže. Sakupi on 5-6 i svi su otišli na Sremski front. Nekoliko je izginulo, a ostali su se vratili i video sam ih posle po Beogradu.
• Jesu li oni određeni u Maglajskoj za streljanje?
Ma nisu. Teško je neko mogao biti skinut sa spiska, neko ko je u Maglajskoj određen za streljanje. Moji drugovi su gledali svoje komšije kako ih vode i samo kažu: “Vodite ga, pizda mu materina on je državni neprijatelj, služio si okupatoru” – pravac streljanje. Sve to što se predalo, što je pohvatano, što nije pobeglo sa okupatorom, što nije otišlo preko Save, što se nije sklonilo sa Dragim Jovanovićem, sa Bećarevićem, sa Nedićem, sve je to bio čovek što nije kriv ništa, radio je ono što mu je bilo naređeno.
• Kako su se Rusi ponašali u oslobođenom Beogradu?
Kada su ruski obaveštajci upali u Beograd, oni s krenuli da hvataju vrhove, najvažnije ličnosti u okupatorskoj i obaveštajnoj službi, ili obaveš tajnoj službi Draže Mihailovića. Oni su uhvatili šefa obaveštajne službe 1-A, tzv. Avalskog korpusa, Sašu Mihajlovića. A ja idem okolo po ulicama i pitam narod šta znaju da mi kažu o tom i tom saradniku okupatora. Oni su imali svoju mrežu. Tačno su znali koga treba da uhvate.
Sve su radili nezavisno od nas i ništa nas nisu obaveštavali. Glavna bitka, vrlo nečasna protiv nas i protiv Ozne bila je u tome što su grabili sve do čega su došli o agentima i odmah ih vrbovali za sebe po kratkom postupku. Dosada si radio za njih, od sada ćeš raditi za nas, ako nećeš, streljaću te. Mnoge vile u kojima su Rusi živeli, posle se to saznalo, 1948. kada su proterani iz Beograda, mnoge od tih vila su bile grobnice nesrećnika, koji nisu hteli da rade onako kako su Rusi hteli.
• Kada govorimo o Beogradu, u njemu su delovale tri najjače službe: OZNA, NKVD i GESTAPO. Možete li da uporedite te tri službe?
Teško je uporediti to, jer surovost NKVD-a, pa i Ozne koja je bila motivisana mržnjom protiv tzv. klasnog neprijatelja i saradnika okupatora, bila je jednaka. Samo je svak radio za svoj interes, za svoj cilj. Ali ta surovost svih tih tajnih, policijskih, obaveštajnih službi je proizvodila strah kod ljudi, kod stanovništva, umirali su od straha, da ne dođu pod nož takvih operativaca.

REAGOVANJE MILANA TREŠNJIĆA NA OBJAVLJENI INTERVJU, KRUG br. 9, 17. mart 1999.

Pri skidanju mog razgovora s novinarem Sonjom Kovačević s trake, pogrešno su navedena imena od velikog značaja za istraživanje o tim strašnim, krvavim i sudbonosnim događajima prilikom likvidacije saradnika okupatora i saradnika NOB-a. Rukovodioci u II korpusu NOV i POJ, kojim su komandovali general Peko Dapčević i Mijalko Todorović, u Odeljenju Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda) bili su Momčilo Dugalić i Dragoslav Pešić. Ovaj drugi mene je aprila 1944. na sektoru kod Drvara, pre čuvenog desanta nemačkih padobranaca na Vrhovni štab NOV i POJ i maršala Tita, ustoličio za oficira Ozne u Prvoj brigadi Šeste ličke divizije. On me je i rasporedio u Jajincima, gde se tada nalazio štab korpusa, pa i odeljenje Ozne, da zauzmem zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda. A ona je bila na Dedinju. U štabu Ozne koji se tada nalazio pri Vrhovnom štabu Drugog korpusa smeštenom u Maglajskoj ulici, radili su visoki oficiri te službe: Đuro Stanković, Srđan Brujić, oba Ličani iz Šeste ličke, Zatim Pavle Pekić, Crnogorac, i Dragoslav Pešić, Šumadinac. Oni su primali oficire Ozne- iz 16 kvartova, koji su dolazili na referisanje i sa spiskovima zarobljenih i pronađenih pripadnika kvislinškog aparata, policije svih vrsta, zatim pripadnika Srpske državne straže pod vladom Milana Nedića i ostalih kolaboracionista koje su građani patrioti prijavljivali organima nove narodne vlasti.

Ako Šestu ličku bije loš glas da su njeni pripadnici prilikom oslobođenja Beograda prolili potoke nevine krvi građana toga grada, onda bi to moglo da se odnosi na pomenutu dvojicu, Stankovića i Brujića, ali ne na sve borce te partizanske divizije koja je učestvovala u oslobađanju glavnog grada naše zemlje. Slamala je otpor nemačkih jedinica od Rakovice, preko Čukarice, Dedinja jednim delom, na desnoj obali Save, ispod ulice Kneza Miloša, pa Terazijama, i onda u delu samog grada od Zelenog venca, Brankove ulice i dalje. Njeni delovi su prvi prešli na levu obalu Save nesrušenim mostom, goneći Nemce prema Zemunu, u Srem. Pozadinski radnik NOP-a zvao se Srba Luburić, a ne Vuković. To je onaj momak koji je crvenoarmejce i nas, u vreme policijskog časa i ograničenog kretanja noću, vodio u Pop Lukinu damama sa žutim knjižicama i Dositejevu. Ispovedajući se o onom što sam činio kao oficir Ozne prilikom oslobađanja Beograda i posle, ne činim to da spasem svoju dušu (dixi et salvavi animam, što bi rekli stari Latini), već radi istine. Zločin i greh i sam nosim na odgovornosti i u duši, učinjen u ime i za račun oslobađanja čovečanstva, od svih zala koje mu nameću nenarodni režimi i zlotvori svih vrsta. Tako je to propovedala ideologija kojom smo bili zadojeni. A ona je, makar da je komunistička, isto tako i toliko zločinačka kao i nacionalsocijalistička, odnosno fašistička. Neki među njima, tu sam i ja, nadživeli su te tragične zablude, u kojima smo živeli, a neki još misle da smo radili poštenu stvar. Ostali su dosledni svojim uverenjima.

Sve takozvane revolucije, u ime neke i nečije pravde, prolivaju nevinu krv, kao vino. Kad je francuski revolucionar, čuveni pariski advokat Danton, po volji Robespjera 1794. kao tobožnji rojalista stavljen pod giljotinu, uzvknuo je: Slobodo, koliko li je u tvoje ime krvi proliveno! To se tačno može staviti kao naslov mog kazivanja, ispovesti novinarki Sonji Kovačević. Tada će moja ispovest dobiti svoj pravi kvalifikativ.

Sekretar Crvenog krsta Srbije Petar Zec, streljan novembra 1944. na Lisičijem potoku

O likvidaciji dr Petra Zeca, TV dokumenat, Crveno doba, RTS 2, 2003.
… Meni je konkretno jako žao tog Petra Zeca, on je bio senator Kraljevine i kraljevske krune, bio je šef hirurškog odeljenja u gospićoj bolnici, inače je završio škole medicine u Gracu i za vreme rata nalazio se tu. Hteo je da pomogne izbegličkim vlastima da učine sve što je moguć e i olakša položaj tom svetu izbeglica iz Hrvatske i Krajine. Tu su njegove velike zasluge. Ali su \ura Stanković, gospićki advokat, i Srđan Brujić, gospićki nezavršeni student-komunista, našavši se u Beogradu u tzv. Štabu Ozne, naišli verovatno na najsađi zalogaj, da ubiju jednog klasnog neprijatelja, a jedna od prvih žrtava bio je taj Petar Zec…


priredio: dr Srđan Cvetković
Institut za savremenu istoriju,
Beograd

Izvornik: http://www.uimenaroda.net/cr/articles/clanci/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-1944-45..html

Podelite:

9 Komentari

    • Pričao je o tome u Zagrebu pre 40 godina partizan Opačić iz Knina, koji je bio u prvom vodu koji je izbio pred zagrebačku katedralu: „Pred katedralom stoje dva gospodina u odijelu i sa šeširom, odbor za doček iz Intelidžens servisa, da slučajno ne bi šta dotakli“.
      Inače, Ličani su se spremali da naplate račune, zato su ih poslali na Prečko, pored Zagreba.

  1. Da li je u toku komunistička cenzura ili je u pitanju autocenzura Vidovdana. Zašto ste sklonili moj komentar. Valjda se ne plašite Ozne i Udbe i danas.

  2. auf jeste budale….
    pa zar ne vidite da je ovo site sa otvorenim post modom…..
    ne treba da se logujete,ne traži nikakvu autentifikaciju,čak možeš pod bilo kojim imenom da postuješ.
    zar ne vidite da vam browser baguje ili preusmerava postove negde….
    proverite dali je firewall uključen i IP liste adresa koje su ukucane ako su ukucane..

  3. a izgleda i da imaju uključene i antivirus programe na kompjuteru pa su izgleda developeri upisali **vidivdan** kao virus koji se automatski tretira kao nepoželjna IP adresa pa zbog toga baguju postovanje ovde..
    svega ima samo treba videti..

  4. Za sve ovo što je ispričao, trebalo ga je odmah strijeljati.
    Pravio je spiskove, zapisnike nakon što je saslušavao nesrećne ljude i nosio ih naredbodavcima, koji su uglavnom donosili odluku – strijeljati. I mala djeca znaju da OZNA sve dozna, da je strijeljala i nevine ljude, ali da jedan učesnik u svemu tome bude nagrađen i upućen za generalnog konzula je ludilo. Čak sebe smatra nevinim, a svi drugi su krivi, to je dodatno ludilo. U Zagrebu to niko nije smio da radi, iako je bio ustaški grad, nisu dali Broz, Bakarić, Krleža, Blažević, Krajačić i druga bratija. Tito se osvetio srbima, dogovorio je sa Staljinom da Rusi (uzeli su sa sobom sve bugarske fašističke brigade) jedino prođu preko Srbije. Ličani i ovaj samohvalisavac major, tzrebalo je da čiste Zagreb. Da su ga tada očistili ne bi danas cvjetalo ustaštvo, a Ličani su našli spas u majci Srbiji nakon ustaškog divljanja, posebno u „Oluji“, a šta su ostavili iza sebe kada su ušli u Beograd 1944. ispričao je ovaj nesrećnik. Srbinu je vuk.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here