Материјално уништавање Београда у Првом светском рату

Поделите:

Често се наводи да је Београд један од градова који су претрпели највећа уништавања током Првог светског рата. У случају српске престонице, то је чињено на два начина — војним разарањем и пљачкањем. Од офанзивних дејстава град је страдао у раздобљу од почетка рата до октобра 1915. године, када је освојен у заједничком нападу немачке и аустроугарске војске. Пљачкање је, пак, спровођено у време када се Београд налазио под окупацијом, што временски обухвата два периода. Први, краћи, у првој половини децембра 1914. године и други, знатно дужи, од октобра 1915. до почетка новембра 1918. године.

Војно разарање

У доба Краљевине Србије, Београд је био врло неоубичајено лоциран за једну престоницу, с обзиром на свој погранични положај. Због те околности, већ самом објавом рата од стране Аустро-Угарске 28. јула 1914. године, град се нашао на првој линији фронта. Упркос таквом положају, очекивало се да Београд неће бити разаран, јер није располагао модерним системима одбране, па је самим тим представљао неутврђени (отворени) град. Такође, његова непосредна одбрана није била предвиђена ни српским ратним планом, израђеним још 1908. године за случај рата са Аустро-Угарском. Из тог разлога, већ 25. јула издата је наредба о повлачењу трупа београдског гарнизона на положаје у залеђу града.

Према одредбама (IV) Хашке конвенције из 1907. године, којом је извршена кодификација међународних закона и обичаја ратовања на копну, постојала је не само забрана бомбардовања неутврђених („небрањених“) градова (члан 25), већ и обавеза, што је могуће веће, поштеде објеката намењених верским обредима, уметности, науци, добротворним сврхама, лечењу и сабирању рањених и болесних, као и историјских споменика (члан 27). Упркос томе, већ први аустроугарски напади на Београд били су у супротности с поменутим одредбама и, у том смислу, представљали су међународни преседан. Шире посматрано, може се, такође, рећи да су они били и својеврсни увод у специфичан начин ратовања током XX века, који се често дефинише као тотални рат.

Српска престоница је највише бомбардована у лето и јесен 1914. године, и за време Макензеновог похода на Србију, октобра наредне године. Прво гранатирање града је извршено већ у ноћним сатима 28. јула 1914. године, што је, истовремено, био и општи почетак борбених дејстава у рату. Најранија разарања Београда трајала су у континуитету више дана и ноћи, а процењује се да је само до 2. августа испаљено 1.500 граната. У првим ратним данима погођени су: Саборна црква, Академија наука (у Бранковој улици), Друга београдска гимназија, школа у Савамали, девојачки интернат, Државна штампарија, Управа монопола; зграде енглеског посланства и аустроугарског конзулата; кафана „Шаран“; хотели: „Гранд“, „Грчка краљица“, „Бристол“, „Крагујевац“ и „Српска круна“; банке: Југославија и Француско-српска банка; фабрике: дувана, шибица, Гођевчева, Столарског акционарског друштва; млин „Захарија“ и Парни акционарски млин; Сиротановићева стругара; магацини соли на Сави и магацини на железничкој станици; као и више десетина приватних кућа. Прве (три) цивилне жртве страдале су 4. августа у улици Краља Александра, а међу њима се налазио један младић од петнаест и један од осамнаест година.

Будући да су убијање цивила и неселективно рушење Београда у артиљеријским нападима представљали бруталан чин агресије, већ 9. августа у град су стигли страни дописници, у намери да светску јавност упознају с тим догађајима. Истог дана у разорном бомбардовању оштећене су зграде: Управе фондова, Прометне банке, Класне лутрије и „Српске круне“.

Артиљеријска дејства на град посебно су интензивирана 12.—24. августа, упоредо са непријатељском офанзивом на Церу. Између осталих, тада су погођене зграде: Двора, Министарства војске, Војне академије, Војне станице, Официрске задруге, руског посланства, Универзитета, Реалке, основне школе код Саборне цркве, Народног позоришта, Народног музеја, Класне лутрије, као и више хотела — „Москве“, „Српског краља“ и „Круне“. Од привредних и комуналних објеката оштећени су Бајлонијев млин, фабрика дувана, Електрична централа и водовод. Према неким проценама, само током једне недеље у августу на град је пало око 3.000 граната. Због рушења водовода није било воде за гашење пожара, што је додатно отежавало ситуацију. Такође, није било ни електричне енергије, па су, на пример, хируршке операције обављане уз помоћ свећа. Становници који су остали у граду даноноћно су се крили по подрумима и сутеренима, а са собом су носили будаке, мотике и ашове за случај да буду затрпани. Због непримерене употребе тешких, опсадних топова америчко посланство упутило је протест аустроугарским властима, који није уважен.

Значајно сведочанство о нападима изведеним на Београд до ране јесени 1914. је извештај швајцарског криминолога Арчибалда Рајса. У том документу се наводи да је град, до почетка октобра, бомбардован 36 дана и ноћи, при чему је укупно погођено 60 државних зграда и 640 приватних кућа. Испитивањем је утврђено да се гранатиране куће углавном нису налазиле у близини објеката, који би се могли сматрати војним метама. Гађане су, такође, и болнице, а Општа државна болница је дотад погођена 4 пута, при чему су највећа оштећена претрпела одељења за хирургију и душевне болести. Примери кршења ратног права били су и уништавање Београдског универзитета, за који је констатовано да је „скоро потпуно разорен“, и Народног музеја, који је био толико упропашћен да „не постоји више“. Рајс је, такође, установио да је аустроугарска војска у артиљеријским дејствима користила зрна са шрапнелима, што је, према њему, био преседан у нападима на отворене градове. Коначно, потврђена је и употреба запаљивих граната, због којих је, на пример, фабрика дувана изгорела до темеља.

Артиљеријски напади су поново интензивирани у новембру, истовремено са аустроугарском офанзивом у западној и северозападној Србији. Бомбардовања су коначно престала почетком децембра, када је Београд први пут окупиран. Према неким подацима, укупан број дотад убијених цивила износио је 30, док је рањених било 150, од којих 37 шрапнелом. Значајно је истаћи да у периоду до прве окупације, снаге задужене за одбрану престонице практично нису имале наоружање којим је било могуће супротставити се бомбардовању. То се посебно односило на гранатирање са оклопљених речних бродова — монитора, против којих су недостајали морнарички топови и специјална, панцирна зрна.

У складу с општим војним затишјем на ратишту у Србији, Београд је од краја 1914. до октобра 1915. разаран знатно мање него раније. На то је делом утицала и боља војно-техничка опремљеност трупа одбране града, које су, захваљујући наоружању добијеном од савезника, могле ефикасније да се супротставе непријатељској артиљерији. Као противмера, у случају напада на Београд, вршено је и бомбардовање суседних аустроугарских градова, Земуна и Панчева. Па ипак, до јула 1915. број жртава у престоници се повећао на 140 мртвих и 288 рањених.

Највећа ратна разарања Београд је претрпео за време заједничког напада немачких и аустроугарских снага, 5.—17. октобра 1915. године. За тај напад припремљена је страховита артиљеријска сила, са преко 300 оруђа, од којих је око 70 припадало категорији тешких топова. Међу њима су се налазила и тадашња „чуда“ војне технике, мерзери од 305 мм (10 комада) и мерзери од 420 мм (3 комада). Други тип мерзера, познатији као „Дебела Берта“, избацивао је зрно масе 930 кг, које је правило кратер пречника 16 метара. Такође, аустроугарско–немачка војска је располагала и са 9 монитора (укупно 49 топова), као и са неколико авионских ескадрила.

Пре пешадијског напада град је веома жестоко бомбардован, како би се његова одбрана онеспособила у што већој мери. Гранатирање је почело 5. октобра, а само током следећег дана на Београд је испаљено чак 25.000-30.000 топовских зрна. У тим дејствима су, од граната или пожара, страдали готово сви делови града, од Карабурме до Чукарице. На пример, Калемегдан, који је гађан и зрнима калибра 420 мм, претрпео је велика уништења, при чему су руинирани и Војни музеј и црква Ружица. На дунавској страни града, међу првима су се запалиле фабрика калупа и стругара Прометне банке, као и бројне куће у Јеврејској малој. На Чукарици је страдала фабрика шећера, где се налазило седиште команде Аде Циганлије. Нажалост, због окупације која је уследила, није било могуће саставити попис свих тада уништених јавних и приватних објеката у престоници. Као илустрација о причињеној штети може да послужи напис извештача Тхе Неw Yорк Тимес-а, који је посетио Београд после бомбардовања. У њему се, између осталог, наводи како ниједна зграда у околини Калемегдана није остала неоштећена.

Душанова после бомбардовања – Фото: Архив Београда

Пљачкање

Као и у случају војног разарања, заплена јавне и приватне својине на тлу Београда за време прве и друге окупације чињена је противно међународном праву и обичајима ратовања. Према поменутој Хашкој конвенцији било је забрањено пленити и уништавати имовину непријатеља (члан 23), пљачкати градове и места (члан 28), као и узимати добра из установа намењених верским обредима, просвети, науци, уметности и сл. (члан 56). Конвенција је, такође, штитила и приватну имовину становништва на окупираној територији (члан 46), а у случају њеног узимања (реквизиција) постојала је обавеза издавања признаница (члан 52), које су касније могле бити наплаћене. У пракси, ниједно од ових правила непријатељ није поштовао, иако је, још током прве окупације, аустроугарски генерал Либеријус фон Франк јавно обећао да град неће бити пљачкан. С тим у вези, упечатљив је запис једног аустроугарског војника, који је описао понашање освајача по уласку у престоницу октобра 1915. године: “Вањско лице Београда послије те провале давало је срамотну свједоџбу аустро-швапском дивљаштву, јер је све вриједније, што није било бомбардовањем или ватром уништено, покрадено од војске, којима су часници примјером предњачили“.

Подаци о почињеним пљачкама за време прве окупације Београда у децембру 1914. знатно су прецизнији, јер их је, због краткотрајности непријатељске управе, било лакше евидентирати. Тако је за тринаест дана извршено укупно око 1300 обијања и крађа, или у просеку око 100 дневно. То је посебно чињено ноћу, када становништво није смело да напушта домове. На масован карактер отимачине указује је и напис дописника Тхе Неw Yорк Тимес-а, Прајса Крафорда, у ком се наводи да је иза аустроугарске војске остало 440 кола, углавном пуних заплењеним стварима. Према детаљном извештају о пљачки, објављеном у листу Политика децембра 1914. године, само у Кнез Михајловој и Васиној улици страдало је око 45 радњи. Похаране су и многе јавне установе: Београдска општина, Железничка дирекција, Управа фондова, Државна штампарија, Народна банка, Митрополија, Дом за сирочад, Академија наука, Народно позориште, основна школа код Саборне цркве и др. Из Етнографског музеја је однет већи део оружја и велики број свилених пешкира. Обијено је и више страних посланстава – белгијско, енглеско и црногорско. Од хотела и кафана су страдали: „Грчка краљица“, „Европа“, „Женева“, „Империјал“, „Позоришна кафана“, „Српски краљ“ и др. Такође, покраден је и огроман број приватних станова из којих су узети разноврсни предмети: старо оружје, уметничка дела, драгоцености, гардероба, намештај, теписи, ћилими, душеци, свилени јоргани, јастуци, разне врсте алата, бурад и др. Кад је реч о појединачним примерима нечасног понашања освајача можда је најиндикативнији случај бившег аустроугарског војног аташеа у Београду, потпуковника Ота Гелинека. Као познавалац града, Гелинек је, товарним колима и уз пратњу војника, обилазио одабране локације и односио ствари по властитом нахођењу. Између осталог, из фотографског атељеа брата Паје Јовановића је узео радове познатог сликара, које раније није хтео да откупи јер му цена била висока. Од оваквих и других злоупотреба становништво је било без икакве заштите, а на притужбе да се и реквизиције врше без издавања признаница, аустроугарске власти су одговарале да је реч о „контрибуцијама у натури на које победилац има право“. Захваљујући само брзом ослобођењу, Београд није тада опљачкан у још већој мери.

За време друге, трогодишње окупације, претходна стихијска и масовна пљачка, претворена је у системску. Увод је било пустошење које је освајачка војска починила непосредно по уласку у освојени град. Сведочанство о томе оставио је један аустроугарски војник: „…кренуше читаве руље пијаних војника кроз горући град проваљујући и јавне зграде и музеје, приватне куће и станове грађана, који из страха пред бомбардовањем оставише град и своје домове. Вриједније ствари, које би могле понети са собом, однијеше, док су покућство и остале ствари једноставно поразбијали и запалили… Многа творничка предузећа читава су уништена, трговине опљачкане, а ни добротворна друштва и друге јавне институције нису биле поштеђене“.

Због свог дугог трајања, друга окупација била је обележена различитим облицима пљачкања. Поред финансијских малверзација (вештачко смањење курса динара или принудне, ниске откупне цене), један од званичних видова биле су злоупотребе чињене око реквизиција — на пример, вишеструко умањивање новчане вредности заплењеним стварима или неисплаћивање надокнада. Прво масовно узимање имовине спроведено је непосредно по освајању града, а то је повремено чињено и касније. Највише су прикупљани предмети од метала и њихових легура (нарочито од месинга и бакра), кожа, вуна, памучне тканине, храна, пољопривредни производи и стока (у селима око Београда). Колико је то материјално исцрпљивало становништво може се видети и на основу списка ствари које је непријатељ захтевао за једну од заплена (март 1916): „бакарну жицу, кухињско посуђе (тада углавном бакарно — прим. А.Г.), лаворе, закачке и вешалице за одело, прибор за пушење, вазе за цвеће, звона, прапорце, тасове, табле са грбова, све врсте украса (дугмета, ланчићи…), табле и таблице за рекламе и обавештења, грбове, натписе за врата и собе, плочице за имена, плехове за облагање углова на кућама, прибор за ложење ватре, све врсте штангли и дршки за чивилуке, завесе и убрусе, прстење чак и ако је од легуре, и све што је од месинга, бронзе, новог сребра, никелина, алпака, аргентана, киносребра, пакфона, и тако даље…“. Од реквизиција нису били поштеђене чак ни установе заштићене ратним правом, па је, тако, децембра 1915. са Вазнесенске цркве скинуто звоно, као и бакарни кров са звонаре. Без бакарног крова остала је и Саборна црква, због чега је касније дошло до прокишњавања објекта и оштећења живописа на сводовима.

У организацији или уз дозволу власти вршене су, такође, и разне друге бесправне пленидбе, које су, између осталог, обухватале и одношење културног блага. Тако је универзитет Хале-Витенберг од свог бившег студента, фелдмаршала Аугуста фон Макензена тражио комплете више српских дневних листова, како би попунио своју библиотеку. Занимљиво је да је у том захтеву стајало да се поменути комплети „нађу или одузму“. Окупаторска управа у Београду одобрила је захтев, уз напомену да се сличне заплене чине, и без посебне молбе, сваког месеца. Због овакве праксе похарани су музеји, библиотеке и позоришта, не само у Београду, већ и по другим местима у земљи. Поред установа културе, пљачкани су и разни други јавни објекти, а један од примера било је немачко пустошење Болнице на Западном Врачару. Иза војске која се селила остали су само зидови, из којих су били повађени чак и ексери.

Осим званичне, постојала је и незванична пљачка коју је, за сопствен интерес, спроводила окупаторска војска и чиновништво, као и њихове породице. И у овом случају постојали су различити начини материјалног упропаштавања, а примери таквих поступака су изузетно бројни. Један од карактеристичних, по испољеној дрскости, је крађа више уметничких слика из Двора коју су почетком 1916. починили непознати официри, због чега је расписана наредба о враћању украдених предмета. Бесправне заплене по радњама и кућама биле су редовна појава, а илустративан је случај официра који је после присвајања ствари из једног дућана оставио признаницу на којој је, наводно, писало: „Суму од 287 круна на узету робу платиће краљ Петар“. Било је, такође, сасвим уобичајено и да, при одласку, окупатори узимају предмете из кућа у којима су становали. Велике отимачине су вршене и у време када су официрима и чиновницима стизале породичне посете, што је сметало и самим аустроугарским властима, које су тој категорији посетилаца ограничавале рок боравка, најчешће на 4 месеца. У поверљивим извештајима, окупаторска управа је сама оцењивала како ове визите „грдно нарушавају културну мисију“ освајача. Врло заступљен облик економског упропашћавања становништва биле су и малверзације са храном, које су највише чинили официри и људство менажа, најпре откупљујући храну по ниским (принудним) ценама, а касније је продавајући вишеструко скупље. Према исказу Швајцарца Пола Штола: „Сви аустроугарски чиновници и војници су се обогатили кријумчарењем и отимачином. Сви су бавили трговином“. Напослетку, отимање је вршено и путем изнуђивања, уз претњу интернацијом. Према изјавама сведока, по томе је нарочито била позната нећака генералног гувернера Адолфа фон Ремена, Мици Шпецлер, која је од богатих Београђана захтевала огромне суме, наводно и по 10.000 круна.

Крај друге окупације је, као и почетак, био праћен интензивним материјалним пустошењем престонице. По својим размерама, пљачка извршена у последњих месец дана окупаторске власти била је једна је од већих коју је Београд претрпео током Првог светског рата. Припреме за то обављене су још почетком 1918. године, када су пописана преостала покретна добра у граду (као и у читавој Србији). После пробоја Солунског фронта септембра 1918. године, када је постало јасно да ће рат ускоро бити завршен, почело је убрзано и организовано одношење имовине из Београда. Према тврдњи Луке Лазаревића, на основу тадашњег изгледа града могао се „добити појам о сеоби народа“. Све врсте превозних средстава, укључујући и трамваје, коришћене су за транспорт заплењених ствари: робе из дућана, канцеларијског и кућног намештаја, клавира, ћилима, огледала, као и свог другог покућства, па чак и ноћних лонаца. Од гужви које су се због тога стварале, улице су биле непроходне, док се тротоарима једва пролазило. Званичне пленидбе једнако су пратиле и приватне, а у њима су учествовале све категорије освајача, па и представници највиших власти. Само је гувернеру фон Ремену, наводно, требало 5 железничких вагона, како би сместио свој нови иметак. После одласка аустроугарске окупацијске управе (до средине октобра), пљачкање су наставиле немачке трупе, које су се, са Солунског фронта, повлачиле преко Београда. Војска у транзиту пленила је све оно што је заостало иза Аустроугара, а о безобзирном карактеру њене отимачине говори и податак да је од становништва наплаћивано осветљење и порез за наредну, 1919. годину. Непосредно пред свој дефинитиван одлазак, немачке јединице дигле су у ваздух железничке комуникације у граду и мост на Сави, онеспособиле водовод и електричну централу, и још једном похарале све радње од Славије до Теразија. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године, а тиме је, истовремено, окончано и свако даље његово материјално уништавање у Првом светском рату.

Аутор – Горан Антонић

ЛИТЕРАТУРА

-(уред.) Васа Чубриловић , Историја Београда, III, Београд, 1974.
-Арчибалд Рајс, О злочинима Аустроугара-Бугара-Немаца у Србији 1914-1918: изабрани радови, Београд, 1997.
-група аутора, Агонија Београда у светском рату, Београд, 1931.
-Михајловић Славка, Облаци над градом 1914-1918, Београд, 2008.
-Лука Лазаревић, Белешке из окупираног Београда (1915-1918), Београд, 2010.
-Предраг Марковић, Разарања Београда у Првом светском рату, Научни скуп Србија 1918. године и стварање југословенске државе, Београд, 1989, 43-52.
-Душан Миликић, Београд под окупацијом у Првом светском рату, Годишњак града Београда, В, 1958, 263-316.

Преузето Princip info

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here