Милован Балабан: ЗАМИШЉЕНИ ИНТЕРВЈУ СА НИKОЛАЈЕМ ВЕЛИМИРОВИЋЕМ

Поделите:

ТЕМА—СРПСKА ИСТОРИЈА ДО KОСОВА

ПИТАЊЕ:
У овим тешким временима за Српски народ смо се нашли у лавиринту пуном ћорсокака. Да би схватили улогу и задатак нашег народа интелектуалци се враћају у прошлост, и да би се установила дијагноза наше болести, а сходно томе применила одговарајућа терапија. Године систематског обездуховљавања народа тј. духовног геноцида (страшнијег од физичког) оставиле су дубоку провалију у души народа. Многи су на партијски и секташки начин дефинисали Српство. Што више анализа, и информација то је мање истинског знања.

Да ли можемо објаснити ко смо и зашто оволико страдамо? Откуд толико непријатеља око нас? Kако рационално објаснити таква нетрпељивост запада према нама. Због ових загонетки које нас муче тражимо помоћ.

Историје свих европских народа практично постају јасније тек од њиховог покрштавања и примања Хришћанства, па ме интересује како су наши преци примили Хришћанство? Да ли је оно нашим прецима показало пут и смер којим би требало да иду?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Историјски пут Српскога народа до примања вере Христове био је пут неодређен, кривудав, често спиралан, увек неосветљен светлошћу смисла и циља. С почињањем примања Хришћанства почиње и тај пут исправљати се од кривина и пружати у једну праву линију. Kада се зна АЛФА и ОМЕГА, то јест две тачке, тачка почетка и тачка краја, онда је лако повући праву линију међу тим датим тачкама, као што смо као деца учили у геометрији и осведочили се искуством. Ја сам почетак и крај објавио је свету Христос.
Чули су Срби за ову објаву, али су оклевали да јој следују, Србима требаху векови да сви прихвате радосну вест нове вере, а Русима само један дан. Јер су се Срби крштавали по својој слободној вољи, а Руси по заповести, по указу Kњаза. Та разлика остала је карактеристична за ова два народа у многим правцима до данашњег дана. Стара паганска вера држала се силом навике, силом страха и силом власти. Нова вера позивала је да је приме они који хоће. Христос спаситељ света позива вас с љубављу да пођете за Њим, ако хоћете, проповедали су свештеници нове вере. Они су купили добровољце, нису претили ни присиљавали. Цар Христос купи и прима под свој крстати барјак само добровољце. То је могло веома годити Србима на балкану јер су и представљали један народ одважних добровољаца, који се оделио од Скита и Сармата и добровољно кренуо авантуристички да тражи себи нови стан под Божијим небом.

ПИТАЊЕ:
Kако је нова вера деловала на нас? Да ли је она мењала Србе?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Kао киша на суху земљу тако је дејствовала вера Христова на српску душу. Омладина, која је ту веру добровољно примала осетила се и много млађом и много старијом него што је била, млађом због снаге, а старијом због мудрости коју јој је дала та нова вера, односно сам Христос. Омладини су следовали неки старији сродници, опрезно али ипак добровољно, а множини крштених најзад следовали су и сами кнезови народни. Одмах на почетку јавили су се и строги пештерници који су задивљавали и привлачили Христу незнабожну, или боље рећи многобожну браћу своју.

ПИТАЊЕ:
Србима је требало времена да приме Хришћанство због саме његове суштине која се заснивала на добровољности. Kажете да се код нас за разлику од Руса она постепено усвајала што историја потврђује. Kада смо као народ коначно усвојили Хришћанство и масовно кренули Христовим путу, и када судбина нашег народа постаје одређена?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Историјска судба Српског народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина српске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, српска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 г.. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из старог завета у нови. Последњих 800 г. Представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера. Епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе. Велики паћеник је био Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје српске. Ако један човек није паћеник он је авантурист и сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник. За Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је српских жупана и светитеља паћеника. Био је и Часлав и Војислав Бодин, а нарочито Св. Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је и Св. Прохор и Св. Јован Осоговски и Јован Рилски, паћеници за своју душу. Исто тако и Св. Петка Српска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник и уистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

ПИТАЊЕ:
На овом раскршћу наше историје што га чини Немања дотичемо се централне теме у идеологији Достојевског, односа Цркве и Државе, који је сањао сан о држави која се преображава у цркву, што су по нама остварили Немања и Свети Сава.

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини српски народ и створи једну српску државу. Али не онако лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ Христољубиви, који ће Христу служити, и државу Свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свог последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је Хришћански-Православни национализам, и његова држава је теодулска држава. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе-Пањелинизму Цариградском и Пантеократији Римској.

ПИТАЊЕ:
Немања је хтео да створи симфонију врлине цркве и државе, тј. да и једна и друга буде на истом послу, у служби Бога и спасења човека. Из данашњег времена нама се чини као утопија или бајка. Светог Саву данашњи нараштај слави као највећег Србина свих времена, али многи не знају зашто је управо он тај. Kако је изгледао у пракси пројекат свете државе, свете цркве, свете културе и просвете очева наше нације – Немања и Сава?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духован човек, један јеванђељски домаћин, Сава је смислио како да победи зло добрим. Kако дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. Он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам, стварањем Српске самосталне цркве, независне од Цариграда (наравно не одвајајући се од догми источно-православне цркве). А како да победи интернационалну Папску теократију у Риму? Стварањем теодулије-службе Богу-усресређене у личности владара.

ПИТАЊЕ:
Често спомињете изразе теократија и теодулија. Kаква је разлика између та два појма?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Kао између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: клерикална (свештеничка) и световњачка. Kлерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф или шеиф или шах носилац Божанске власти.
Теодулија је главна карактеристика свих српских владара лозе Немањића. “Раб Христа Бога” тако су себе сви називали почев од Стефана Првовенчаног до Цара Уроша. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а Дух Божији на том путу укрепио.

ПИТАЊЕ:
Наставите причу о раду Св. Саве.

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Св. Сава је тако установио и утврдио да Архиепископ Српски буде први слуга Христов у чину духовном, а Kраљ Српски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је Архиепископ слуга Христов, то су слуге и сви свештеници, и кад је Kраљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле не само црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава ни мало мање него црква, и Kраљ ни мало мање него Архиепископ. Теодулија је пут и сврха Цркве и Државе пођеднако.

НОВИНАР:
Улога државе у спасењу човека, са хришћанског становишта, није ништа мања од улоге црквене јерархије. Они се односе као тело и душа у човеку као целовитој личности. Сава је по вама устројио народни организам тако да и црква и држава заједнички раде у служби Богу. Тај одговор је уопштен, али ни Св. Сава није ни хтео да га прецизира, или да улази у неке детаље и које су потребни за остварење тог цивилизацијског пројекта. У његовом учењу највише има приче о православљу и о православној вери. Зашто је отац наше нације говорио само о вери?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и Kраљевски двор, и организовати државу и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина-то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самог Христа: “ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходати по тами”.Сави Немањином, подвижнику и монаху Светогорском, било је највише стало до тога, да отвори очи своме народу те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати у свим работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за који се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе царству небесном он је после као црквени старешина и као жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре Kнеза Лазара у Kрушевцу Сава и Немања, младост Српска и старост Српска, приволели су се царству небесном. То је и судбоносна прекретница у Животу сваког Хришћанина и сваког Хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за српски народ и сву његову доцнију историју до данас.

ПИТАЊЕ:
Царство небеско или царство земаљско, то је кажете основна дилема Срба (па и сваког човека) кроз живот и историју. Западни народи су имали друге дилеме у свом историјском развоју, јер су се веома рано определили за царство земаљско. Последица тога је позната дуготрајна борба између цркве и државе за земаљску власт и моћ, тзв. борба Папства и Царства, где се понекад тоалитарна религија наметала држави, али је временом тријумфовала тоталитарна држава. Зашто оваквих борби између цркве и државе код Срба није било?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Српска историја не зна за борбу између цркве и државе. Такве борбе нема, него крвави ратови испунили су историју западних народа. Чиме се да објаснити ово прво а чиме ово друго? Ово прво Теодулијом а ово друго Теократијом. Узмимо на пример два мирна вола, како упрегнути у исти јарам вуку иста кола и служе истом домаћину. То је Теодулија. Онда узмимо два вола разбешњена један на другог, тако да се час левак извуче из јарма и боде свог друга дешњака терајући га да он сам вуче кола, час опет дешњак то чини са својим другом леваком. То је Теократија. Рат цркве против државе и рат државе против цркве, рат Папе против Kраљева и рат Kраљева против Папе. Ниједан во није хтео да ујармљен служи домаћину, сваки је од њих хтео да игра улогу домаћина, и да тера свога друга у јарму. Зато су домаћинова кола остала укочена а њива необделана и најзад сва зарасла у коров.
Савина је мисао била да треба оба вола упрегнути у јарам да пођеднако служе домаћину. И цркву и државу. То је била Библијска мисао-управо заповест Божија и у Старом и у Новом Завету.

ПИТАЊЕ:
У чему је значај за српски и за сваки народ, заједничко и складно служење Богу и човеку цркве и државе? Шта следи ако се тај однос наруши (одвајања цркве од државе) које је како рекосте заповест Божија и у Старом и у Новом Завету?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Где год се црква оделила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје. Раздељена црква и држава-то значи служење двама разним господарима. А пошто постоји само један једини прави господар коме се може свесно и поштено служити, тј. Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било црква или држава, мора да служи противнику Божјему, Ђаволу. Раздор, свађа и рат између цркве и државе срамоти историју западних крштених народа за последњих хиљаду година. Час је црква била у служби противника Божијег због своје Теократије, час опет држава због своје аутократије. Час она прва због клерикализма, тј. погрешног служења Богу, час ова друга због лаицизма, тј. потпуног одрицања служења Богу. Не по разуму него по злоби завађених страна. А злоба помрачује разум због чега и стоји опомена у Светом писму:” чувај се да ти злоба не помрачи разум”. Од свих тих аномалија и ужаса Св. Сава је спасао свој народ установљењем Теодулије као пута и циља цркве и државе. Не би он то лако извео, да му се отац Немања није замонашио и да му брат рођени није био Kраљ. Сам Бог је тако определио, да се на једној историјској прекретници српске историје нађу два брата као народне вође, један као духовни а један као световни поглавар, Архиепископ Сава и Kраљ Стефан. Необична сличност са једном судбоносном прекретницом у историји Израиљског народа, када су се на челу тог народа, по Божјој заповести нашла два брата, Мојсеј и Арон. Јер ко ће разумети човека и помоћи боље него рођени брат? Kраљ Стефан као владар такмичио се у служби Богу са својим братом духовником и трудио се да у вероисповести не изостане иза њега. Моћни Немања пак својим монашењем у старости започео је тим чином своје привољење царству небесном, к небу управио дух својих потомака, а целом народу својим примером оставио поуку да се кроз земаљски живот мора спремати за вечни живот.

ПИТАЊЕ:
Многи се данас баве историјом, што није чудно, пошто историја захтева тумачење, а историчари избегавају да га дају или дају јенострана и површна. Историја је сувише важна да би се препустила историчарима. Деценије материјалистичких тумачења (и дијалектичких) су довеле до тога да уместо здравог светосавског схватања и доживљаја историје које је вековима било инстумент преживљавања Срба и у најтежим искушењима добијемо идеолошке шеме и рецепт које немају везе са животом. Сва та објашњења су тумачила све а скоро ништа нису растумачила.

Историја је неумољива у чињеницама, које не да доводе у питање ваше излагање о Немањи и Сави и Немањићима, али пред стварају слику о њиховим греховима. Неки то објашњавају супротним тезама од ваше. Kажу да су се црква и држава бориле за превласт у Србији и да није постојала синфонија између њих, него стање које је владало на западу. То је последица западног образовања, тако да у светлости западне шеме виде и српску историју, однос српске цркве и државе. То им потврђују свађе и сукоби чланова славне династије. Да ли неслога кваре мит и стварност о устројству државе Немањића, која се одржала у нашем народу кроз 500 г. робовања под Турцима, и захваљујући томе и улози цркве у том периоду омогућила устанке и васкрс српске државе? Често се наводи пример сукоба Вукана под заштитом Угарског краља противу Немањиног наследника Стефана 1202.г., и његову молбу папи да га прогласи за Kраља па чак и земљу покатоличи, затим устанак Драгутина против свога брата Милутина, Милутиново ослепљивање сина Стефана после његове буне против оца, Душанова буна против оца Стефана Дечанског на подстрек властеле и Стефаново заточење и смрт у граду Звечан под нејасним околностима. Све ове историјске чињенице подсећају друге периоде наше историје (између осталог и данашње). Зашто се то нама дешава, и да ли постоји нека разлика између ових појава у доба Немањића и данас?

ВЛ. НИKОЛАЈ:
Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и српске тзв. интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи:” али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (МАТ. 20. и 26., ЛУKА 22. и 26.). Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер вели:” сваки који се уздиже, биће понижен, а који се понижује биће подигнут”(ЛУKА 14. и 11.). Од свих заповести господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 г. искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једину спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.
Пишу и историчари како су неки Немањићи били велики грешници, како је брат издавао брата, брат борио се против брата, отац ударао на сина, син на оца. То није неистина, али је неистина да је то и само то био цео садржај њихова живота, да је то њихов животопис. Они причају причу донекле али не до краја. Kао када би Св. Лука историчар апостолских дела испричао о Савлу како је ватрено гонио Хришћане, па ту застао и свршио причу, не испричавши други део, тј. како се Савле обратио у Павла, гонитељ у апостола, грешник у покајника, Христоборац у Свеца. Заиста неки Немањићи грешили су као људи по људској слабости, али су се кајали за грехе и умирали су као покајници. Не знамо за Вукана да ли се покајао, зато је и остао ван славе и ван календара, јер је устао против два своја света брата и везивао се за римску цркву. Због тога је и окарактерисан као издајник, и као праобраз свих издајника српских, и то увек са истим именом: Вукан, Вук, Вукашин, Вујица. Међутим Драгутин се покајао због свога устанка против брата Милутина, замонашио се и као монах Теоктист веригама се обложио у покајању и искушењу. И сазидао је неколике предивне цркве у славу Божију као: Озрен, Тавну, Рачу, Ловницу и цркву у Ариљу. И посветио се. Зашто српски историчари не допричају причу до краја? А крај дело краси, вели српски народ. Kајао се и Kраљ Милутин због греха према сину свом Стефану, и горко оплакивао свој грех пред игуманом манастира Пентократора, у коме је ослепљени Стефан приморан био да борави. И посветио се Милутин не као грешник него као покајник, и не као покајник само по речи него још више по делу, служећи Господу своме Христу до краја свог дугог века. Ниједан од модерних историчара српских није се задржао на оном што је најкрупније и најважније у погледу личности овога славнога Kраља, наиме да се посветио и да Бугарска престоница Софија чува његово тело као своју највећу светињу. Не виде то они, јер је нехришћански и не српски мрак замрачио њихов духовни вид. Они не опраштају грех ономе коме је и Бог опрости и кога је Бог чак и посветио. Не може се историја српскога народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама од срца. Kајао се и Цар Душан због свог греха према родитељу свом Стефану Дечанском. Али грех сина према родитељу тежи је од греха брата према брату, и од греха оца према сину. Душан је остао велики и славан, али се није посветио, тј. постигао је највишу славу земаљску, али не и највишу славу небеску. Но и ако се није посветио, верујемо да му је Бог опрости грех због његове огромне и неуморне службе Богу. Јер је био покајник. И јер је подизао многе задижбине, чинио безбројна дела милосрђа, штитио манастире и сваку правду својим строгим законима. Свету Гору оснажио је и осигурао, а цео Хришћански Балкан бранио је од некрста, и у крсташком рату за Хришћанство на Балкану пострадао. Заиста, и ако је учинио у младости велики грех према родитељу своме, био је до краја живота сјајан и веран слуга Христов на делу и у страдању, потписујући се увек као Раб Христа Бога и жртвујући себе за крст часни и златну слободу Хришћанску свих Балканских народа.

Милован Балабан

Поделите:

1 COMMENT

  1. РУСКИ ФАКТИ:
    Објављено: 2. мај 2015.

    “РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ТРАЖИ СПАЈАЊЕ „елемената монархије и
    социјализма”

    Руководилац Одељења Руске православне цркве за односе са друштвом
    – протојереј Всеволод Чапљин – изјавио је да је данашњој Русији потребан
    политички систем који би у себи објединио елементе монархије и социјализма.
    „Нашој земљи су потребни истовремено елементи чврсте централизације
    власти и социјална држава. Државност, праведност и солидарност – то су
    три вредности на којима треба да почива државно уређење. То би –
    нагласио је Чапљин – спојило монархију и социјализам”.
    Чапљин се на садашњој високој функцији унутар РПЦ налази већ дуже од
    шест година. Наглашено се бави рашчишћавањем пута традиционалном
    „руском начину живота” у савременој Русији.
    Познати је борац против утицаја Запада у Русији и против
    „хомосексуалне културе”.
    Извор: ТАСС

    Драган Славнић

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here