На данашњи дан: Умро Данило I Петровић Његош

Поделите:

11. јануара 1735. – У манастиру Подмаине умро Данило Шћепчевић Његош, оснивач династије Петровић-Његош.

Током његове владавине је на Бадњи дан 1702. изведено истребљење потурица, које је Петар Други Петровић Његош опевао у „Горском вијенцу“. Кад га је у Печују 1696. завладичио избегли српски патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, преузео је сву духовну и световну власт у Црној Гори и право да бира насљедника из своје породице. Према том правилу, владари из династије Петровић одређивали су за наследнике неког од синоваца, јер као владике нису могли да се жене. Ослободилачки покрет у Црној Гори је под Данилом Првим ушао у фазу борбе за ослобођење од турске власти и за независност Црне Горе, при чему је била пресудна победа над Турцима у бици на Царевом Лазу 1712. Успоставио је везе с Русијом посетом цару Петру Великом 1715. и знатно је подигао углед Црне Горе, а после смрти га је наследио синовац Сава Петровић.

Данило Шћепчевић је рођен у Његушима око 1670. године. Имао је свега 13 година када је 1683. године почео разорни велики Бечки рат, посљедњи освајачки поход отоманских Турака. Тешка времена кроз која је Данило у младости прошао су оставила битан трајан печат на његово искуство, омугућујући будућем владики да објективно сагледа и проучи судбину свога народа, што је било и пресудно за његово уздизање на ранг црквенога поглавара својега краја и за његове националне успехе који су уследили. Можда најважнијег догађаја, млади Данило је био, још као петнаестогодишњак, сведок битке на Вртијељци 1685. године, подсећајући „кнезове и старјешине црногорске“ на овај болан догађај 22 године касније и писму свима:

“ …Као што вам је познато, колико је само храбрих Срба, Грка, Бугара, Мађара, Нијемаца погинуло у Бечком рату… Претпостављам да ће вас многи прекоравати, али не брините о томе и немојте никоме одговарати, као племенити и познати хајдуци који погинуше.. на Вртијељци… На Митров-дан, 25. у мјесецу, 1714 ”

Данило Шћепчевић је први пут упознао српског патријарха из Пећи 1689. године на Цетињу, када је „свети човјек“ држао ватрене говоре и подизао морал црногорском народу, подстичући Црногорце да се у Христово име прихвате оружја и с његовим благословом крену у борбу против Мухамеданаца, сви уједињени, чак запретивши „под строгом казном екскомуникације“, забрањујући борбу под зеленом заставом, посебно под командом Сулејман-паше, који је у блиској прошлости тако много напакостио тамошњем хришћанском живљу.

Будући владика Данило из Његоша је посведочио и још један страховити догађај, тешку превару Млечана из 1692. године. Пошто су Црногорци претходно прихватили повратак млетачке власти у њихове крајеве с циљем борбе против Турака, у чему су побеђени, а Венецијанци и њихов вођа Ђовани Антоније Болица се повукли, Венецијанци су тајно минирали највећу црногорску светињу и потпуно је сравнили са земљом. Цетињски манастир је био најстарији објекат Цетиња, кога је основао још средњовјековни великан Иван Црнојевић 1484. године, а и за сам пораз и црногорско страдање окривљени су Млечићи. Уништавање црногорског националног и верског симбола, место где су се окупљали не само Црногорци, већ и Брђани, па 1680 чак и Приморци који су били подређени сасвим другој држави; светиње која је претходно била претворена у млетачну касарну и центар њихових гувернадура за Црну Гору, је имало за циљ превару примирја с Турцима и елиминацију главне препреке у продору римокатоличке вере на црногорске просторе, програмом који је установљен још 1638. године од стране Конгрегације за пропаганду вере у Риму. Ово је отворило пут неповерењу не само муслиманима, већ и католицима, и отерало будућег владику Данила у стопостотну учвршћеност у искључиво православној вери.

Данило Шћепчевић се још као врло мали младић замонашио, отишавши врло рано од своје куће, и отишао на учење пута Светог Саве у монашком миру и самоћи дружећи се и дању и ноћу са Господом Богом.

Владика

Још док су Млечани били на Цетињу, 1692. године, пре протеривања гувернадура Ђ. А. Болице и његове војске, изненада је умро владика Висарион Бориловић Бајица, њихов велики савезник који је у свом народу уживао огроман углед. Још 1690. године у време велике сеобе Срба је српски пећки патријарх избегао далеко на север, а Пећку Патријаршију заузео један фанариот, Грк по имену Калиник, који је спроводио турску државну политику у Српској Цркви. Венеција је имала више кандидата, све са своје територије (Боке которске, тј. тзв. „Млетачке Албаније“), али ниједан није био довољно добар, јер није у црногорском народу уживао велики углед. Једно време се разматрала и могућност да се остави место упражњено, како би лакше Венеција контролисала Црну Гору, или чак да се католички пропагандист постави на место Црногорске митрополије, што је брзо напуштено као тешко опција тешко прихватљива за Црногорце. Последњи и најозбиљнији кандидат им је био бивши београдски митрополит Хаџи-Симеон, али је и он напуштен због своје превртљивости (био је у служби Хабсбурговаца, потом Дубровачке републике, а на крају и пришао к Венецијанцима након великих поклона). Турски човек кога је предложио пећки патријарх Калиник није прошао на избору, већ је на Црногорском збору 1694. године изабран нико други до кандидат српског одбеглог патријарха Арсенија III Чарнојевића, Саватије-Сава Калуђеровић из Очинића. Но, владиковао је само непуне три године, и умро, што је поновно отворило питање цетињског владике.

Данило Шћепчевић из Његуша, нови кандидат Патријарха српскога, је као двадесетседмогодишњак изабран 1697. године на Црногорском збору за новог верског поглавара српске православне Цетињске митрополије, што је било битна прекретница у српској националној историји и један од неколико битних догађаја ових крајева који су означили турбулентни период великога Бечкога рата у јеку сукоба између Османлија и Венецијанаца. 1700. године се запутио у далеки Сечуј у хабзбуршкој Угарској, где га је хиротонисао српски пећки патријарх у избеглиштву Арсеније III Црнојевић за канонског Цетињског владику и Митрополита Скандарије и Приморја.

Следи црквени опис завладичења:

“ Патријарх је прије овог објавио својој пастви да ће се тога дана владичити млади црногорски господар, па зато су се стекла била у Сечују многа српска властела [..] Ово није био збор обичног владичења, те да су се стекли били људи из љубопитства, већ је то био збор најодабранији Срба, који имаду осећање за свој народ и за његову будућност, да учествују из топле љубави и усрдности при владичењу младог црногорског господара, да виде српску узданицу, да виде оног, који ће да оживи српски дух, српску слогу и узоритост, да створи српску државу; да се нагледају твораца нове српске врлине. ”

Владика Данило је изградио врло близак однос са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који му је био земљак и сусед, однос према свом надлежном у црквеној хијерархији се види и у писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским“ из 1714. године, где за њега Данило тврди:

“ …да није био рђав, већ свети човјек.., али је отишао напуствишви своје сједиште због страха од турске силе, а то није урадио из било којег другог разлога, јер је био вољен и од Бога и од владара, и волио га је ћесар и руски цар који му је послао (на дар) једну одежду и једну митру, као брату или сину.. ”

Године 1707, владика Данило Шћепчевић је разговарао са млетачким провидуром за Далмацију и Албанију Густавом да Ривом, из Херцег Новога, који је намеравао да у Боки окупи Грбљане, Мајине, Поборе, Бјелопавлиће, Никшиће, Куче, Озриниће, Цетињане и све преостале „народе“ Горњих Брда, али раније искуство и подозривост владике Данила није довела до обнове онога што је било крајем XVII века. Праву искреност је Данило показао према једноверној, словенској и православној Русији, оживљавањем историјских крвних и црквених српско-руских веза и преусмеравањем Црне Горе ка новој директиви, здружавања свих православних, конкретно словенских народа, на балканском полуострву, што је усмерило Црну Гору ка руском култу стољећима који су уследили потом.

У ту сврху, 1711. године је руски цар Петар Велики из династије Романова дао грамату Црногорцима и послао једнородне Србе, пуковника Михаила Милорадовича из Херцеговине и Ивана Лукачевића Подгоричанина да му донесу грамату на Цетиње, којом се упућује позив на општенародни устанак против Османског царства. Владика Данило је тада позвао све Црногорце и одржао један Општенародни сабор испред своје митрополитске резиденције, где је одржао један говор надахњивања:

“Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ. ”

Данило Шћепчевић је направио заокрет од претходних владика, који су се бавили малтене искључиво црквеним питањима, и направио конкретне покрете ка уљуђивању и просветљивању својих поданичких верника, њиховом уједињавању, како би беспотребно проливање братске крви било за свагда прекинуто, конкретно борбом против крвне освете, и сви се сјединили у својој борби против знатно опаснијег заједничког непријатеља, уједињавањем свих племена под претњом Страшног суда који би их чекао после смрти за сва нечастива дела која су учинили током свог живота, односно отпочињању процеса ослобођења Црне Горе и зачетака стварања државе из митрополије.

Култ Косова

Моћно наслеђе средњовековне српске државе у црногорским крајевима се никако није заборављало, међу њима кнез Лазар, Милош Обилић и поготово косовски култ пропасти српског царства. Владика Данило Шћепчевић је био врло много заокупљен косовском трагедијом српскога народа и оним што се десило на Косову пољу 1389. године те и освети и обнови српске државности, што показује и у већ цитираном писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским“ из 1714. године:

“Само да знате да смо још живи и здрави и да, иако смућени великом несрећом, непрестано мислимо на вас. Требало је да вас одвојим, али не по својој вољи, већ због отоманске силе која вас напада. Ова, пошто вас је подјармила, задавши вам лажну вјеру, потпуно вас је смутила, уништила и учинила је да изгубите вјечну славу и поштовање које вам је додијелио Господ Бог, а што је изазвало дивљење и царева и краљева с обзиром на храброст и смјелост што сте показали за пресвету вјеру, те због тога сам много ожалошћен и кунем се Богом и Мајком Божјом да ми није било жао умријети са вама. Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије смрти вјечну славу; и потребно је, као што је сам цар Петар (руски цар) наредио, с обзиром на љубав показану према вјери.

Сигуран сам да ове моје ријечи неће бити баш драге многима пошто сте узнемирени од нападаја и пожара који вас уништише. Ако је још неко жив, нека не клоне, већ нек слави Бога и нека каже да нам је Господ Бог послао зло по свом праведном суду због наших гријехова, а они који нису више у животу нека се пред Богом кају и плачу и нека кажу: ‘Господе, смилујте се на нашу биједу и опростите нам гријехове’.

Не будите тако бездушни да се тјешите туђим злом, већ као хришћани живите у љубави и миру, пошто ће вам можда благи Бог помоћи да повратите своје земље и да увећате своје насљедство. Ја вам се кунем да ћу, ако убрзо не умрем или ако ми се не деси нека несрећа на путу, ускоро бити међу вама, ако Бог и Мајка Божја ми буду удијелили ову милост. Нећемо остати у животу по одлуци сатане, а ако ме благи Бог сретно доведе до цара (руског Петра Великог), па да бих пред њим изгубио и главу, заиста ћу се заузети за вас. Благи Бог зна, а исто тако и читави свијет, да код нас нема лажи док смо беспрекорном вјерношћу служили и цару Петру и Богу…”

Династија Петровић-Његош

Данило Шћепчевић Његош је основао династију Петровић-Његоша, која је Црном Гором управљала више од два века и дала подстрек целокупном организовању и националној борби српскога народа који је живео под Турцима, те која је успела у скоро немогућој мисији изградње, подизања и развијања самосталне црногорске државности.

Његов знатно каснији наследник, владика песничкога духа Петар II Петровић Његош, је опевао владику Данила – „сирак тужни без нигђе никога“, у свом врхунском дјелу „Горски вијенац“, који представља врхунац црногорске и српске народне књижевности. Петар илустровано приказује Данилове ставове кроз речи:

Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!

Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунце грије?

Удри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима,
хуљитеље имена Христова
да крстимо водома ли крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвати

 Прокле Мара свог сина Станишу,
прогризе јој сису у посање,
рајско пиће просу у њедрима,
Стиже ђецу родитељска клетва!
Станиша је образ оцрнио,
похулио на вјеру Христову,
на јуначко племе Црнојево,
обука се у вјеру крвничку
и братске је крви ожеднио.

ИЗВОР: Википедија, Порекло

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here