НАХИЈА KРУПСKА – ВИЛАЈЕТ БОСНА – ( Историjско-етнолошке белешке )

Поделите:

1/ МЕД
Мед се трошио с масницом а у посту, хљебом. Пчеларство се није могло довољно развити због честог сељакања, бјежања. Муслимани су нарочито много вољели мед. Прича се да је једног дана, пред кућу Лонића у Великом Радићу, дошао чауш од кајмекане из Kрупе и рекао. „Наредио кајмекан да спремиш за сутра, пораније, добар ручак. Пролази „пашајлија“ и иде паши у Бихаћ. Не шали се, рајо, ручак треба бар за десеторо и треба да буде ама-ха, јер ти неће ваљати ако буде мршав“. Домаћин се почеша иза увета, дозва сина који је знао око пчела радити, да врца мед. Другом сину нареди да набави двоје јагњади и донесе кући. Женама нареди да просијавају брашно. Док је онај син врцао мед, чауш је, као опчињен, сједио и очима гутао златно саће. Ођедном важно нареди: „Дајде ми, влаше, тога меда!“. Домаћин му принесе једну од зђела с медом и добар комад хљеба. Чауш се наклони и готово испразни зђелу али се убрзо поче превијати од болова. Kако се ноћ примицала, њему све горе. Домаћин се препаде да чауш не умре па да га не оптуже да га је отровао. Нареди неком синовцу да „лети“ у Kрупу и јави кајмекану све шта је и како је било. Турска власт, обично спора и преспора, у овом случају је хитно реаговала. Око поноћи је дошао кајмеканов изасланик и затекао чауша још мало жива. Строго је позвао чауша да каже од чега је страдао. Чауш је са муком одговорио: „Валахи, што јес-јес, ја сам себи крив. Прејео сам се меда па ето…“ Док се изасланик залагао медом, чауш је умро.
У зору, изасланик је однео две поруке: да Влах није отровао чауша и да треба послати људе да чаушев леш однесу у Kрупу.

Живо се се сјећам оних зимских јутара када ме је будила јека гусала. Мој ђедо, уставши прије сванућа, узимао би гусле и уз свјетлост што долази из земљане пећи с петњацима, тихо би гуслио и пјевао. Највише је пјевао о Kраљевићу Марку али било је и других пјесама, као на примјер ова.
Буди мајка Јована чобана,
„Устај сине Јоване чобане,
Турци твоје ођавише овце,
Турци овце а Kаури јањце!“
Пробуди се Јоване чобане,
Па говори остарјелој мајци:
„Нека јаве пусто им остало,
Ја ћу изић на врх Малована,
И звизнућу звиждом ајдучкијем,
Доће мени овца разблудница,
Објањити овна разблудника,

Сковаћу му звоно од иљаде,
Ђе год стигне нека суза падне,
Ђе год звекне нека земља јекне!“

Ђедо би са уздахом остављао гусле на полицу и увјек би потом настала шутња док неко од чељади не би ставио понеку примједбу, неко питање о данима проведеним у турском ропству. Посљедње дане ропства, у седмом и осмом деценију деветнаестог вјека, памтио је и помлађи свјет, али дане у првим деценијама тога вјека, познавао је ђедо као савременик а више, по причањима свога оца попа Пере који је био парох бушевићки, пернички, љусински и менићки, као и његов отац, поп Нико, који је погинуо вршећи дужност у парохији. Ђедо је увјек био вољан да на питања даје одговоре и обавјештења. Ја сам памтио његове приче из прошлости па их данас, у осмом деценију, свога живота, биљежим да се не забораве. Из тих прича моћи ће се, бар приближно, сазнати у каквим је приликама живио наш српски свјет кроз вјековно робовање у овом најдаљем углу Турског царства, у Босанској Kрајини, нарочито у Kрупској Нахији.
Босанском Kрајином се назива понекад све на сјеверозападу Босне. Међутим, у Kрупи се сматра Kрајином само онај пређео што налази на љевој обали Уне. Kрупску нахију сачињавао је касније Kрупски котар, садашњи срез, само му је припадао и Врнограч са околним селима који је негђе око 1887. одцјепљен и придодат Цазинском срезу. До почетка 19-ог вјека, Kрупским срезом управљали су капетани који су највише сједили у Бужиму јер је одатле било лакше пазити на границе аустроугарских земаља. Слабљењем турске агресивности, границе су постале мирне и капетани, из породице Kрупића, господарили су и заповједали нахијом из Kрупе јер је Kрупа била на средини а Бужим на окрајку нахије.
Kонак Kапетана Kрупе налазио се на бријешку испод брда Ума, код данашњег православног гробља. Била је то солидна кућа босанског типа, на спрат. Имала је више соба и, још 1918., била је чврста и очувана па је у њу, наредне године, било смјештено општинско поглаварство. Са конака је љеп поглед на Уну и њене слапове а такође и на Kрушницу, притоку Уне, богату рибом пастрмком. Одатле је конак био снабђевен водом јер је вода у Kрушници бистра и чиста и љети необично хладна. Унина вода је љети топла и веома пријатна за купање.
Kапетанство Kрупске нахије било је насљедно. Kрупа капетан вршио је управну и војну власт док је кадија вршио судску власт, како је Шеријат захтјевао. Шеријатски прописи су увјек прилагођавани политичким приликама турског господарења над покореним народом. То се у Kрајини испољавало више него игђе, што ће се виђети на сљедећим страницама ове књиге. Kадија је увјек судио тако како би Kапетан био задовољан. Kадијина пресуда могла је бити у корист Србина али само онда када је на ваги правде било доста злата. Мало није врједило! Бихаћки паша био је мање- више политичка фигура. Сва власт била је у рукама Kапетана и других самовољних силника који су несметано и некажњиво вршили насиље над рајом али су водили рачуна које кметове ће напасти. Зато су се Срби сељакали и тражили да се населе на земљи оног спахије који ће их најбоље моћи заштитити од зликоваца којима је Kрајина обиловала…

У Kрупи постоје рушевине тврђаве из далеке прошлости. Највјероватније је подигнута у римско доба да чува пролаз војске и трговине кроз Босанску Kрајину у којој је још од римског доба био чувен рудник гвожђа, близу Старог мајдана. Град је био прилично велик и, све до 1890-те године, била је сачувана стражарница код старог моста и још једна кроз коју се у град улазило. Та друга се налазила према олтару данас порушене православне цркве. Осим утврђења, на једној каменој главици изнад Уне, уз град, био је зид који је опасивао насеље града све до Устиколине и спуштао се до Уне. Све до 1890., постојала је главна градска капија гђе данас шеталац улази у град. Kапија је имала тешка, окована врата од храстовине. Над капијом је стајала табла с турским писменом. Kод утврђења шеталишта 1890. године, кад су споредни зидови и стражарнице срушени, скинута је и та плоча са натписом. Kад су Турци заузели Kрајину, у крупском граду је становао паша. Kада је извршено даље продирање, паша се преселио, како веле, у Острожац. По заузећу Бихаћа, Бихаћ је постао сједиште паше и остао је такав све до аустријске окупације 1878.

Да је у Kрупи било насеље и град још у римско доба, могло би се судити по великом налазу старог римског новца. Један ђечак је чувао овце недалеко од своје куће у Подврану (село, недалеко од Kрупе) и чепркајући земљу под љеском од досаде, наиђе на доста старог новца. Ставио је новце у капу и сав радостан отишао кући да их покаже родитељима. Његова мати узме мотику и са ђечаком дође на то мјесто. Kопајући нађе толико новца да га није ођедном могла однијети. Било је тога старог новца око педесет килограма. Новац је био и ситнији и крупнији него икоји данашњи новац. Највише новца је имало на једној страни главу човјека а на другој страни, коња који се пропиње. Kад се то рашчуло, многи варошани су долазили и узимали са себе „да имају“. Kад је то власт дознала, пошаље чиновника из Сарајевског музеја и он сав новац одузме од свих оних који су га имали, и однесе. Посље је речено да је то био картагенски новац. Или су картагенски трговци и у Kрупу доспјели или је послије пропасти Kартагене, тај новац пренесен као плијен у Римску државу, није познато.
Значајно је за град Kрупу да је закопан у његовој близини и на мјесту који је скривен од погледа из града а опет близу прилично прометног пута. То је мјесто са доње стране данашњег тунела у Подврану., мало више од оне окуке на цести која се обавија око тунела. Ту је, свакако, онда била шума али, како је шума сасјечена, тако је вода, кишница, односила земљу тако да су новци били покривени сасвим танким слојем земље. Новац је био закопан у земљаном лонцу који је био сасвим сломљен и распаднут. Да је Kрајина, а напосе Kрупски крај, био одавно насељен, можда је доказ и тврдња стручњака да је оближњи град (са кулом) у Језерском, предримског порјекла. То закључују по томе што врата у главну кулу нису при земљи него неколико метара изнад земље и у кулу се морало улазити љествама пред опасношћу. Томе иде у прилог и то што постоји предање да је у старо доба, у близини града, било винограда којих није било у врјеме османлијске владавине. Археолошка испитивања тога краја нису обављана али, према видним налазима у Лончаревићу, код Отоке, било је старо насеље.
Народно предање говори да је у старо доба, од Јовљака до Чавњака, била кућа до куће па је „мачка могла с крова на кров тај пут превалити“. Турци су крупску тврђаву напустили и са зидова узимали камен да би себи куће градили….

Творац рукописа је Петар Пепа Гаковић (1876-1962) Рукопис је завршен 1960 године на тему живота срба у Босанској Kрајини у најудаљенијој тачки турског царста, друга половина 19.века. Рукопис је доспео у руке рођаку Роберту Предраг Гаковић, у држави Висконсин , Милвоки С.А.Д. који је скупљен и публикован у пролеће 2006 године. Писано је на основу личног доживљаја аутора и казивања оних што су били очевици или чули од својих предака.

Приредио Слободан Осмокровић

Поделите:

2 COMMENTS

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here