Некадашњи ниво српске дипломатије

Поделите:

Некада су у српску дипломатију одлазили врхунски образовани људи, највиших господских манира и сви уједињени у мисији што бољег репрезентовања свог народа, владе и краља.
Не само што је наше краљевско дипломатско особље, састављено од највећих интелектуалаца и уметника радило врло деликатне и одговорне послове у компликованим приликама тадашњих међународних односа, него су за то, као уосталом и сви државни службеници, били одлично плаћени. Измерено у данашњим валутама, зарада у дипломатији пре Другог светског рата износила је између три и шест хиљада евра месечно у зависности од положаја (у то време су приватници посебно у индустријском сектору још боље плаћали).
На слици видимо особље посланства Краљевине Југославије у Риму 1938. године испред зграде посланства која се налазила у познатој римској вили Боргезе.
Сасвим лево у фраку и са полуцилиндром стоји једно од највећих пера српске књижевности свих времена Милош Црњански, тада аташе за штампу у Посланству Краљевине Југославије у Риму.
Милош Црњански уз Бранислава Нушића, Милана Ракића, Јована Дучића, Растка Петровића, Ива Андрића и других, служи као пример како су са зарадом, стицаном у дипломатској служби, српски писци могли сасвим мирно и без егзистенцијалних брига да се посвете свом стваралаштву у слободно време.
Пети с лева на овој слици је Павле Бељански посланик у Риму (1935-1940). На себи носи дипломатску униформу изванредног посланика и опуномоћеног министра Краљевине Југославије. Павле Бељански је био један од 1300 каплара из Првог светског рата и доктор конзуларног права са Сорбоне, који је у нашој култури остао понајвише упамћен по завештању своје изузетне колекције од 186 највреднијих дела модерног српског сликарства 36 највећих уметника свом народу. ”Ову збирку уметничких дела коју завештавам српском народу, а коју сам сакупљао са дубоком вером у његову стваралачку моћ, посвећујем сенима својих предака који су истрајали у вековној борби за његову слободу и независност” написао је Бељански у својој посвети. Данас је његова колекција доступна јавности у оквиру Спомен музеја Павла Бељанског који се налази непосредно поред Галерије Матице српске у центру Новог Сада.
До посланика Бељанског, такође у дипломатској униформи стоји саветник I класе у посланству, такође правник са Сорбоне Вукашин Шећеровић. Вукашин Шећеровић је праунук чувеног Јефта Кујунџића из Пљеваља који је током Првог српског устанка био веза између вожда Карађорђа Петровића и владике Петра I Петровића Његоша, а који му је и наденуо надимак ”Шећер” по слатким јабукама које му је једном приликом уз писмо послао Карађорђе преко Јефта. Отац Вукашина Шећеровића Лазар био је имућни трговац и земљопоседник по коме се један део града Пљеваља зове ”Шећеровића сокак”. Вукашин је оженио Милицу Милојевић, праунуку знаменитог српског либерала, министра и дипломате из 19. века Јеврема Грујића. Њихови потомци и дан данас живе у надалеко значајној кући Јеврема Грујића у Светогорској улици 17, у центру Београда, чији је део претворен у музеј и садржи уникатну колекцију уметнина и експоната од прворазредног значаја за српску историју. У подруму куће Јеврема Грујића, његов потомак, легендарни Лаза ”Шећер” је 1967. илегално отворио прву београдску дискотеку коју су посећивале све најпознатије личности из света музике, филма и моде тог времена.
Овој фотографији из Рима су се придружили још и један ђенералштабни и један ваздухопловни потпуковник, који су обављали функцију војних аташеа у југословенском краљевском посланству.
Имајући у виду какво је стање у данашњој српској дипломатији, постоји бојазан да као народ и држава још дуго нећемо успети да досегнемо овакав ниво.
Године комунистичке диктатуре током које на површину нису избијали најбољи, већ најподобнији, учиниле су и настављају да чине своје.

Озвор: ФБ страница Историја Срба

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here