Побегао из Јасеновца па право у шуму

Поделите:

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича.

Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком.

Златко Вајлер је поред тога био још нешто: Јеврејин. Премда се крајем тридесетих година већ суочио са нарастајућим антисемитизмом и повицима „Убиј Жидова!“ по спортским дворанама, није томе придавао претерану пажњу. Kако је сам касније причао, живео је у уверењу да пошто никога није повредио, пошто је био поштен и добар према другима, да га никакво зло неће задесити.

Онда је дошао 21. јун 1941. године и почетак осам стотина дана дугог пута кроз пакао. Тада су по њега дошла два усташка агента; по њега и, испоставиће се, по многе друге Јевреје из Загреба и околине.

Прошао је кроз многе сабирне центре и логоре, а на крају је завршио у систему Јасеновца. Шта је све проживео, какве страхоте, мучења, шта је све видео (каже да је Србима било горе него њима), већ можете и да замислите. Брат му је заклан у Звонари, а више од двадесет рођака убијено на овај или онај начин.

О бегу је са групом пријатеља почео да размишља већ почетком 1942. године, али је коначна одлука о покушају да утекну пала јуна 1943. када су усташе одлучиле да све Хрвате из Јасеновца пребаце у Стару Градишку, а све Јевреје из Старе Градишке у Јасеновац, што је сугерисало да ће их побити и да више немају шта да изгубе.

(Да, огроман број заточеника у јасеновачком систему логора су били Хрвати, нормални Хрвати. Ево још једне информације: око 10.000 Хрвата из околине Сиска спасило је српску дечицу из усташких логора усвајањем, иако су касније усташе знале да их убијају и кажњавају због те хуманости. Помињемо ово због глупе предрасуде да су „сви Хрвати били усташе“.)

Златко Вајлер је са два друга (Павелом Лерковићем и Антом Ђурашиновићем) побегао 4. септембра око 23 часа, али се Ђурашиновић вратио назад јер је схватио да неће моћи да преплива Саву. Око 5 часова ујутру стигли су до ивице шуме на Просари и угледали усамљену кућицу. Одлучили су да окушају срећу. У њој је живела старица, Хрватица, која је одмах постала сумњичава.

— Да нисте ви, ђецо, побјегли из Јасеновца? — упитала их је.

Шта ће, куд ће, признали су. А она је, на њихово велико изненађење, одмах изнела пред њих топло млеко, хлеб и мед, и почела да их запиткује шта ће даље. Они јој кажу: хоће у партизане.

Случај је хтео да њена снаја буде партизански курир; понудила им је помоћ, они су пристали, бака је нестала и после пола сата се вратила са девојком која их је истог дана одвела до штаба одреда. Само дванаест сати након бега били су у партизанима и јели свој први партизански ручак.

Сутрадан је почела попуна бораца за легендарну Прву пролетерску бригаду, а њих двојица су се пријавили и кренули на пут преко Босне и Далмације да се придруже тој формацији, и да у њој остану до краја рата.

Тако је Златко Вајлер, државни стонотениски првак, ушао у редове Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ), и тако је настала она фотографија на врху текста, негде у средишњој Босни, вероватно 1944. године. Kасније је догурао до чина пуковника Југословенске народне армије.

 

 

 

Телеграф

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here