Приче из Великог рата: Нека само Бог поштеди наше синове

Поделите:
Затим је дошло отступање. Прокупље, па Лебане, где нам пресекоше отступницу. Одређен сам као нишанџија у Дванаесту пољску батерију. Пред нама је био Десети прекобројни пук.

То је било 29 октобра. У 6 сати изјутра требало је да кренемо у напад. Али, на несрећу, Бугари ударише пола сата раније. Тукли они, тукли ми, било је страшно и крваво. Ту нам би рањен командир Миленко Аћимовић. Њега однесоше на превијалиште, а замени га капетан друге класе Миодраг Дамјановић. Бије њина артиљерија, а звижде пешачка зрна, не можеш, брате, главу исправити ни око отворити. Око дванаест сати наша пешадија поче да отступа. Ми смо тада наше топове на рукама изнели, али их живи нисмо хтели да оставимо. Шрапнел сипа, а Бугари бију све брзом паљбом на осам стотина метара.

Појави се из резерве наш Трећи пук, врати оне који су отступали и, као ветар, пројури мимо топове. Ми одмах обрнусмо цеви и засусмо Бугаре ватром. Све повећавамо даљину и бијемо по шумарку. Тако их стерасмо у Пусту Реку. Командир тада нареди да сваки топ највећом брзином одјури у свом правцу.

Појурисмо и ми. Коњи су трчали у галопу. Ех, брате, страшно беше. Точкови од топа газе све преко лешева који су лежали као оборено снопље свуда унаоколо. Али човек стегне срце, огрезне у крви, па само гази. Човеково срце тврђе је од камена. Тако сјурисмо до Пусте Реке. Откопчали смо топове, а нема где да сместиш лафет. Тукли смо по шумарку лево и десно, сву смо шуму спржили силним огњем. Али, богами, истерасмо их до гребена. Ту се многи подавише у реци, а многи су изгинули по оној падини. Њина артиљерија престала. Али видимо како још бије једна наша хаубица, а ми не знамо шта бије. Било шта било, ударисмо и ми да бијемо.

Ту нас је захватила ноћ и онда се све стишало. Кад смо сутрадан прешли гребен, нашли смо њихову батерију сву искршену. Пропало им је преко двадесет топова.

Нама се деси квар на топу, а резервних делова нисмо ни имали. После смо изгубили вољу за све, јер није лако отступати. Остављаш земљу, кућу, породицу, све остављаш и Бог зна хоћеш ли се икада више вратити, хоћеш ли икада више видети своје село. Гледао сам војнике како плачу као деца. Прво наиђосмо на Приштину, па онда долази Косовска Митровица, па прелаз преко Лаба и Пећ. . . Ту смо уништили топове. Тежи час нисам никада доживео. Ископали смо јаму мом топу и сахранили га баш као мртваца. А служио нас је толико, па се човек навикао као на живо чељаде. Сад смо остали голих шака… И тице из ваздуха могле су нас напасти. Ми више нисмо војска, ми смо разбијене луталице. Ех, не ваља се ни спомињати тога.

Пребацисмо се некако до Љеша, па одатле у Сан Ђовани.

После долази Крф, Солун и опет фронт. Ту сам додељен у Први дивизион Шумадиске дивизије првог позива. Сада ми је био командир Светомир Мишовић, у чијој сам батерији био још за време турског рата. Тако, у рату се људи мењају и сретају стари знанци. На Солунском фронту ступио сам у борбу тринаестог јуна, код села Ступинова. Из ње више нисам ни изишао. Из дана у дан чекао сам када ћу погинути, јер ту није ни било места скровитог ни лаког.

Другог августа изјутра, таман ми добили дуван. Ја хоћу да запалим цигару, кад поред мене сукну шрапнел. Засу челик са свих страна. Као да пуче гром небески. Не знадох шта би са мном. Тек у неко доба дрма ме један друг и каже:

— Ти погибе?…

— Нисам погинуо, још дишем, али бих рекао да сам тешко рањен. Задобио сам седам рана од шрапнела. Везаше ме са два завоја и са мном у Вертекоп, у болницу. Ту су ми извадили свих седам зрна. Лежао сам неколико месеци, не умем вам сада казати колико, па после опет на положај. Борбу више нисам напуштао све до повратка у отаџбину.

Е, то беху најсрећнији дани. Када смо пробили Солунски фронт није више било силе која нас је могла задржати. Борили би се ми голим шакама само да што пре стигнемо у Србију. Није било умора ни одмора. Само напред, напред, што брже, што пре.

Догурали смо до Чачка. Ту стиже наређење, да се војници који су близу кућа пусте на отсуство да виде своје. Са још двојицом другова, неким Аранђелом Недељковићем и Миливојем Стефановићем из Страгара, кренем кући. Понесем аустријски карабин. Велим, нека се нађе за сваки случај. У Милановцу нас ухвати ноћ. Ту смо вечерали, напунили чутурице ракијом; а у торбама смо имали неког пекмеза и хлеба још са Солуна. Преко планине дођосмо у Мајдан, а не знамо пута… Стефановић поче да заостаје. Хајде да га сачекамо. . . Хладно, киша, несрећа… Кад ето га он, једва иде. Каже, смркло му се нешто пред очима. Шта да радимо?

Наложисмо ватру под једном буквом, мало ракијице, хлеба и пекмеза и — Бог те веселио. Одморисмо се једно два сата док он дође к себи. Ишли смо још мало заједно, а онда код једног старог буковог пања, тога смо се сећали, растадосмо се. Сам наставим пут. А стаза зарасла, изгубила се, јер нико годинама није пролазио и газио. Залутам, па се опет вратим до оног буковог пања. Једва сам се снашао. Кад сам стигао горе до манастира — почнем да дозивам. Ниоткуд гласа. Манастир глув и пуст као пећина, нигде живе душе… Ударих онда преко неких винограда, а затим кроз општинску шуму. Наједном, иза мојих леђа неко опали четири метка. Види зла, помислих у себи, прођох толике фронтове и хоћу сад, на домаку своје куће, да погинем. С пушком на готовс наставио сам пут.

Код куће сам био оставио мајку, жену, двоје деце и брата, који је због болести враћен. Примакох се кући. Глува ноћ и прохладна новембарска киша, па ме све језа подилази. Станем под онај прозор, а из куће неко кука… Има још читав сат до зоре. Закуцам на врата, али нико се не одазва. Утиша се и она кукњава.

— Отворите, поновим два-три пута. Али јок. Би ми тешко око срца и проби ме хладан зној. Шта ћу, где ћу, те ја одем до стричеве куће. Али и они се поплашили, па нико неће да отвори.

— Ко си? — најзад се јави један женски глас.

— Ја сам, војник — одговорим.

Стрина ми познаде глас:

— Је си ли ти, писару? (Тако ме је она звала).

— Ја сам. Шта је ово код моје куће? Ко кука?

— Уђи, сине, па ћу ти све казати, отварајући врата и грлећи ме додаде стрина. То ти кука снаја Милосија, јер ти је скоро брат умро. И поче да ми прича муке и невоље које су преживели за време окупације.

Кад је зора забелела и мало се разданило, кренуо сам своме дому. Тамо сам нашао само снају Милосију и млађег брата, који ме није познао. Мајка умрла, жена умрла, помрло и обоје деце, и брат, и све, све се изменило, кука се затрла. Ето, тако ти је било.

Из благих и племенитих очију старог ратника у том часу скотрљале су се две крупне сузе и задржале у дубини бразда које секу његово опаљено и мршаво лице. Тражећи нешто погледом на питомим шумадиским пропланцима, где је лак поветарац лелујао зарудело класје пшенице, Сима Марковић је тихо додао:

— Тако сам ја платио рат и стекао Карађорђеву звезду. Али, хвала Богу, земљи је то требало. Нека само Бог поштеди наше синове да они не осете и преживе оно што смо ми морали. Нека судбина њима буде боље наклоњена…

(Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.)

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here