Pripreme za novosadski pokolj

Podelite:

Vešanje Srba

Feketehalmi-Cajdner je drugog dana Božića 1942. od vladike Ćirića zahtevao da potpiše pripremljen proglas kojim bi narod pozvao na mir i pokornost. Vladika je to, međutim, odbio

U Šajkaškoj se za vreme racije ponovilo ono što se već dogodilo u toku vojne akcije čišćenja u aprilu 1941. godine: precenjena je, s jedne strane, snaga onih koji su učestvovali u otporu, a sa druge, dogodili su se kolektivno pozivanje na odgovornost mesnog stanovništva i masovna odmazda.

Ovo, u delu svoje knjige „Mađari u Vojvodini 1918 – 1947“, u kojem analizira krvave događaje iz januara 1942, konstatuje poznata istoričarka dr Enike A. Šajti, profesorka Univerziteta u Segedinu i vodeći mađarski istraživač događanja na teritoriji Bačke u Drugom svetskom ratu. „Vojna akcija čišćenja u aprilu 1941“, o kojoj ona govori, zapravo je napad Mađarske na Kraljevinu Jugoslaviju aprila 1941.

Nemačku agresiju 6. aprila i formiranje Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila, mađarski regent Mikloš Horti je, naime, protumačio kao dokaz da Kraljevina Jugoslavija više ne postoji i da ga, sledstveno tome, „ugovor o stalnom miru i večitom prijateljstvu“ koji je s njom potpisao 12. decembra 1940. više ne obavezuje. Zato je mađarska vlada, već 10. aprila 1941, odobrila Hortijevu zapovest o ratnim operacijama u „južnim krajevima“, a 80.000 honveda, uz regentov poklič „Napred na hiljadugodišnje granice“, 11. aprila je prešlo mađarsko-jugoslovensku granicu.

Mađarske snage nisu naišle ni na kakav ozbiljniji otpor i kompletnu Bačku i Baranju su zaposele već 16. aprila. Svoj petodnevni put su, navodi se u zborniku dokumenata Pokrajinske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača „Ulazak mađarske vojske u Bačku i Baranju – I grupa masovnih zločina“, koji je priredio dr Drago Njegovan, uz svesrdnu pomoć dela lokalnog mađarskog življa, ipak obeležili krvlju. U Subotici, Somboru, Bačkoj Topoli, Kuli, Aleksi Šantiću, Crvenki, Srbobranu, Sirigu i, naravno, Novom Sadu, pobili su 3.500 nedužnih srpskih civila.

Najkrvavije je, precizira se u Njegovanovom zborniku, bilo u Sirigu, mestu na putu nastupanja V mađarske honvedske armije čija komanda je bila u Segedinu, a na čijem čelu je bio general-lajtnant Ferenc Feketehalmi-Cajdener. Njegovi honvedi su 13. aprila 1941. mitraljeskom vatrom pobili 360 Sirižana, među kojima i šezdesetoro dece!

Otprilike osam mesece docnije, Feketehalmi-Cajdner će, kako su čitaoci ovog feljtona već imali prilike da vide, komandovati i racijom u Šajkaškoj, u kojoj je, od 4. do 19. januara 1942, svirepo umoreno 2.345 nevinih duša. Ni time, međutim, zločin nad civilnim stanovništvom nije bio okončan. Jer, racija je, od 21. do 23. januara 1942, u Novom Sadu imala i svoj drugi, ništa manje bestijalan i krvav čin.

„Sudbina Novog Sada odlučena je 12. januara. Tog dana je Feketehalmi-Cajdner, komandant objedinjenih bezbednosnih snaga, u Budimpešti informisao ministra unutrašnjih poslova Fišera Keresteša, ministra odbrane Bartu i načelnika Generalštaba Sombatheljija o rezultatima šajkaške racije. Feketehalmi je, suprotno činjenicama, rekao da su se partizani povukli u Novi Sad i da je opravdano i potrebno raciju proširiti na grad, navodi, pozivajući se na dokumenta iz mađarskih vojnih arhiva, Enike A. Šajti u knjizi „Mađari u Vojvodini 1918 – 1947“.

Na osnovu Feketehalmi-Cajdnerovog izveštaja, Ferenc Keresteš-Fišer, Karolj Barta i Ferenc Saombathelji-Knaus doneli su odluku o proširenju racije na Novi Sad, ali i na Srbobran, Temerin i Stari Bečej, o čemu će, takođe, kasnije biti više reči. Keresteš-Fišer je o tome odmah obavestio Vladu Mađarske, na čijem čelu je tada bio Laslo Bardoši.

SINONIM ZA MASOVNU ODMAZDU

Baveći se zbivanjima u Južnoj Bačkoj u januaru 1942. godine, Enike A. Šajti osvrnula se i na značenje pojma „racija“. „Racija u policijskom i bezbednosnom smislu znači akciju pod kojom se podrazumeva zatvaranje određene teritorije,odnosno obezbeđivanje određene teritorije kako bi se uhvatio krivac. Pojam racije dobio je sasvim drugi smisao u razmatranom periodu mađarske istorije: kao akcija protiv partizana, racija je postala sinonim za masovnu odmazdu, odnosno ubijanje Srba i Jevreja“, konstatuje ona u knjizi „Mađari u Vojvodini 1918 – 1947“.

Opširnu naredbu za izvršenje racije u Novom Sadu, Feketehalmi-Cajdner je izdao 18. januara, a za njenog operativnog rukovodioca imenovao je pukovnika Jožefa Grašija, dotadašnjeg komandanta 13. honvedske brigade, locirane u Somboru. Prethodno je sa sadržajem naredbe upoznao Sombathelji-Knausa, a potom je otputovao u Srbobran, gde će 19. januara održati savetovanje sa Grašijem i drugim komandantima neposredno angažovanim u novosadskoj raciji.

Pre nego što se pozabavimo detaljima tog savetovanja i novosadskog pokolja, u kojem će, prema podacima koje u knjizi „Racija u Južnoj Bačkoj 1942“ iznosi Zvonimir Golubović, za samo tri dana biti pobijeno 1.246 nevinih Srba i Jevreja, neophodno je da na trenutak obratimo pažnju na neke od ranijih aktivnosti Feketehalmi-Cajdnera koje govore da su pokolji u Šajkaškoj i Novom Sadu planirani znatno ranije nego što su počeli.

Feketehalmi-Cajdner je, navodi Golubović u svojoj knjizi, još 28. ili 29. decembra 1941, nenajavljeno, došao u Vladičanski dvor u Novom Sadu, u posetu episkopu bačkom Irineju Ćiriću. Ćirić nije bio u dvoru, pa su motivi posete ostali nepoznati. U drugu, najavljenu posetu došao je drugog dana Božića, 8. januara 1942.

Masovna ubistva u Šajkaškoj koja su se odvijala pod njegovom komandom bila su u toku, a do Ćirića su stigle prve informacije o tome. Zato je Feketehalmi-Cajdnera upitao za uznemirjuće vesti iz Čuruga, Žablja i drugih mesta, navodeći kao konkretan primer ubistvo mošorinskog prote Svetozara Vlaškalića i vešanje 19 žabaljskih Srba.

„Nakon prvobitnog reagovanja koje je ličilo na neuverljivu odbranu, na navodno neznanje da se tako nešto dešava, usledio je dosta odlučan odgovor Feketehalmija da se tamo vode borbe u kojima su i oni imali gubitke“, piše Golubović u knjizi „Racija u Južno Bačkoj 1942“.

Odmah posle toga, mađarski general je od Ćirića zahtevao da se javnosti obrati proglasom u kojem će osuditi komunizam, a narod pozvati na mir i pokornost. Štaviše, dao mu je već pripremljen tekst, tražeći da ga samo potpiše. Vladika je to, međutim, odbio.

Kako je na dan posete Ćiriću, racija u Šajkaškoj bila u punom jeku, njegov eventualni proglas na ono što se tamo dešavalo realno ne bi imao mnogo efekta, Golubović se, logično, pita nije li Feketehalmi-Cajdner još tog 8. januara, dakle četiri dana pre nego što je o njoj doneta zvanična odluka, znao da će se racija u Novom Sadu dogoditi. Ili, da nije proglas za koji je od episkopa tražio samo potpis imao spreman još prilikom nerealizovanog susreta krajem 1941. godine? To bi, praktično, značilo da se ni pokolj u Šajkaškoj nije desio spontano, posle slučajnog sukoba mađarske žandarmerije sa šajkaškim partizanskim odredom 4. januara 1942, već da je, takođe, bio ranije planiran.

Kakvi god odgovori bili, oni nisu mogli da zaustave užas koji se približavao Novom Sadu, i zato je vladika Irinej Ćirić odlučio da ode u Budimpeštu i pokuša da razgovara sa samim Miklošem Hortijem.

Izvor: NOVOSTI

Podelite:

1 komentar

  1. Baveći se zbivanjima u Južnoj Bačkoj u januaru 1942. godine, Enike A. Šajti osvrnula se i na značenje pojma „racija“.
    NO, ona laže, jer Srbe Ugari ili Madžari zove Raci, te je Racija po tome Srbija, ponimaete, dumajte. To Raci je sa starih karata gde je Serbsko Voevodstvo i Tamišvar i Banat nazvan jednim imenom RASSIA ili Russija.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here