Први српски устанак (1804-1813)

Поделите:

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године.
Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања модерне Србије.

Неке од значајних личности устанка су: Карађорђе Петровић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Станоје Главаш, Вељко Петровић, поп Лука Лазаревић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, прота Матеја Ненадовић.

Први српски устанак је као своје циљеве имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.

За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у целу Орашац, на мсету познатом као Марићевића јаруга 2. Фебруара 1804. по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару.


На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије.
Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чиниле народне старешине и виђенији људи, а око њих се потом окупила народна војска, хајдуци, војници из Кочине крајине као и велики број добровољаца из Аустрије.
Сматра се да је у априлу 1804. број устаника био 25.000.
Прва устничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства.
Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Баеоградском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Победа на Иванковцу је прва велика победа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана.
Суочен са поразима у Србији, султан је устанике схватио озбиљно и 1806. предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку. Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда Србија је била одбрањена.


Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију која је од краја 1806. Била у рату са Отоманском империјом. Од тада, акције устаника су биле усмерене на координацију операција са руским трупама.

Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године од велике цасрке војске коју је од Ниша предводио Хуршид-паша. Порази на Чегру 31. маја и пад  Делиграда 23. августа су уздрмали самопоуздање устаника, поготово у комбинацији са колебањем Русије да покрене веће операције.

Оставши без савезника, устаници су се јула 1813. суочили са турском офанзивом од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра ушли у Београд.
Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.

После битке код Чегра и херојског чина војводе Синђелића, Турци су од посечених српских глава сазидали Ћеле кулу.

Келе на турском значи глава. Ћеле кула је кула од глава.

Јединствен у свету споменик српским устаницима с почетка XIX века, начињен од њихових лобања. Налази се у Нишу, на некадашњем Цариградском друму према Софији. Кула је подигнута од глава Срба убијених 1809. у борби на Чегру – по наређењу султана Махмуда Другог, у циљу обесхрабривања Срба за даљи отпор против Турака. Последњег дана маја 1809. на брду Чегар код Ниша српски војници су поднели најтежи пораз у Првом српском устанку. Ту је заустављено њихово напредовање ка Нишу. Битку је окончао војвода Стеван Синђелић тако што је запалио барутану жртвујући себе и своје људе, али и убијајући далеко бројније Турке.Турски заповедник града Ниша, Хуршид-паша, надгледао је посао зидања куле која је требало да стоји као упозорење свима који су се противили Отоманском царству.

Споменик је стајао под ведрим небом све до ослобођења Ниша, 1878. године. У то време велики део лобања је нестао што због лошег времена, што због мештана, који су узимали и сахрањивали главе својих ближњих. Од почетне девет стотина педесет две, данас се у Ћеле-кули налази тек нешто више од педесет лобања.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here