СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА: Душа на небу, тело у плитком гробу

Поделите:

Јоаникије Липовац, устоличен је за митрополита црногорског, месец дана пре него што ће почети рат у Југославији. Четири године његовог столовања на Цетињу, биће четири године окупације, издаје, подела, хаоса, убистава, пљачке, затвора, братоубистава, сваког зла… Митрополит Јоаникије, распет између хришћанске љубави, опраштања и трпљења, и потребе да се за веру, Бога и душе свога стада бори „јачим средствима“ – за сво зло окри-вио је безверје, атеизам и комунизам. Комунисти му то нису заборавили. Кад им је, на крају рата, пао шака, убили су га као пса. Проглашавајући га за свеца, Српска православна црква као да жели да нагласи континуитет свог анти комунизма
У животу су увијек била два пута: пут добра и пут зла – пут врлине и пут гријеха. Пут добра и врлине тежи је, води кроз многе кланце и урвине, води у висину, захтијева напор, умара, стога њим иде мало људи. Пут зла и гријеха знатно је лакши и удобнији, јер је широк и води постепено наниже, не захтијева труда и муке, стога њим иде већина људи…

Пише: Јован Пламенац

Портрет митрополита Јоаникија: Укљештен „између наковња комунизма и чекића нацизма“ – како се о њему изразио митрополит Амфилохије – свештеномученик Јоаникије увидео је метафизичко-демонску позадину комунизма

Први је ПУТ СВЕТОСАВЛЈА, други је ПУТ БЕЗВЈЕРЈА. Први ствара, други раствара, први лијечи, други трује, први ведри, други мрачи, први води у живот, други у смрт. Првим путем ишли су наши светитељи: Симеон Мироточиви; Св. Сава, сунцу слични свјетионик; Стеван Прововјенчани; Владислав; Арсеније; Сава Други; Милутин; Стеван Дечански, предивни у страдањима, свијетли дијамант; Урош; Анастасија; Јелена и Ангелина; Никодим; Данило, звијезда јутарња, која тјера таму незнања; први патријарх Јоаникије; великомученик кнез Лазар, који је пролио крв своју за вјеру и отаyбину; страдалник патријарх Гаврило; Стеван Пиперски; Василије, чудотворац острошки; Петар, чудотворац цетињски…

„Откуд комунизам у нас? Неправда, корупција и друга зла с високих положаја хранила су га и ширила. Били су квасац за то тесто. Да је код нас било више хришћанске врлине, комунизма би било мање. А и то мало, нестало би пред правдом, као што нестаје војска пред лицем огња… Комунизам је нашем народу нанео велико зло. А зло је дошло због грехова.“

Трудимо се свом снагом ума, срца и воље да у животу своме избјегавамо ПУТ БЕЗВЈЕРЈА, а да идемо ПУТЕМ СВЕТОСАВЉА.“

Овако је у уводном тексту календара „Острог“ за 1943. годину, писао митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац). Било је то вријеме рата, вријеме када попуштају моралне кочнице, вријеме тешког истрајавања на „путу светосавља“ и време лаког падања на „пут безвјерја“.

Било је то вријеме италијанског окупатора, националиста, четника и партизана-комуниста. Као највећу опасност за духовно биће српског на-рода у Црној Гори, митрополит Јоаникије означио је ово последње и они су га, по завршетку рата из којег су изашли као побједници, убили као пса.

О митрополиту Јоаникију остало је доста докумената, која је Велибор В. Yомић сабрао у књигу „Голгота митрополита црногорско-приморског Јоаникија“, коју је објавила „Светигора“ 1996. године.

Прича о митрополиту Јоаникију је жива, као да се данас догађа.

Ђаци-пешаци из Столива

Породица Липовац доселила се из Цуца, из Црне Горе, у Столив (Марковрт), у Боку, према породичном предању, прије око 300 година. Ова породица убиљежена је и у најстарије анаграфе которске парохије, надлежне за подручје Столива.

Спиро (Шпиро) Липовац и његова жена Марија (рођена Дамјановић) изродили су крајем прошлог вијека три сина: Јована, Милоша и Душана. Милош и Душан завршили су наутичку школу у Котору. Милош је постао професор Средње поморске школе у Котору, а потом и директор Државне поморске академије, такође у Котору. Душан је био прокуриста чувене Српске банке, у Дубровнику. Најстарији, Јован, након што је завршио гимназију у Котору, дипломирао је на познатом Богословском заводу у Задру, а потом и на Философском факултету у Београду (група за историју). Јован, Милош и Душан су рано остали без оца. У школу су ишли пјешке, 14 километара, од Столива до Котора и назад.

Јован Липовац рођен је 16. фебруара 1890. године. У чин ђакона рукоположио га је епископ бококоторски и дубровачки Владимир, на Митровдан 1912. године. Два дана касније, у храму Светог Николе у Котору, рукоположен је за свештеника. Постављен је за протског капелана у Котору. Касније је био резервни војни свештеник (у првом рату), парох у Петровцу, суплент цетињске гимназије, професор у Нижој женској гимназији и Женској учитељској школи на Цетињу, професор на цетињској Богословији, а од 1925. године био је професор Прве мушке гимназије у Београду.

„И мало им је што су извели читаву моралну пустош, већ су 13. јула дигли крвави устанак, који је нашем народу нанио ране које деценијама неће зацелити. Они су из заседе напали благе италијанске војнике, а онда су, има већ неко вријеме, почели пљачкати крваво стечену имовину народну, она наша мала сиротињска имања, поштено стечена знојем и жуљевима. Последњих седмица почели су и убијати све оне који нису хтели да се упишу у комунистичку странку. Окрвавили су руке братском крвљу…“

О царству земаљском и царству небеском

На сједници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 8. децембра 1939. године, свештеник Јован Липовац изабран је за викарног епископа патријарха српског Гаврила у Црној Гори, са почасном титулом епископа будимњанског. Непуна два мјесеца касније, у манастиру Раковица, замонашио га је митрополит скопски Јосиф. На монашењу је добио име – Јоаникије. Након десет дана, 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви хиротонисан је у епископа. Европом је већ бјеснио рат, а куцао је и на наша врата.

„Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот: материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и небеско. Коме ћемо се ми привољети царству? Косовски мученик, Свети Кнез Лазар, показао нам је пут…“, казао је у бесједи након хиротоније преосвећени владика Јоаникије.
„Као код других народа, и код нас већ од неког времена, нарочито у последње доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичког правца. То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не смије ићи тим путем.“

Тако је, одмах након што је хиротонисан, владика Јоаникије, јавно трасирао свој животни пут. Као и Свети Кнез Лазар, изабрао је Царство небеско, што га је, као и Светог Кнеза, коштало главе, и што му је, као и њему, донијело вијенац мучеништва.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ од 11. децембра 1941. године викарни епископ будимљански Јоаникије изабран је за митрополита црногорско-приморског. Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф, 23. фебруара 1941. године, мјесец и по дана прије него је почео рат у Југославији.

Долазак митрополита Јоаникија у Црну Гору у „Гласнику СПЦ“ описао је свештеник Петар Ускоковић, којег су комунисти такође убили 1945. године. Митрополит је из Београда, преко Мостара, дошао прво у свој родни крај, „класичну српску Боку“, прво у Херцег-Нови, па у Котор, и тек онда на Цетиње. Бокељи и Црногорци приредили су му величанствен дочек. Било му је то последње лијепо у животу. Четири ратне године његовог столовања на Цетињу биле су распеће на крсту братоубилаштва.

„Шта комуниста тражи од нашег народа? Ни мање ни више него да се одрече националности и православља, да се одрече онога што му је најмилије, што сачињава срж његовог живота и смисао постојања. За њих не постоји ни Бог, ни душа. За њих су обична глупост гусле, народна песма, тропари и друге црквене песме. НЈих вређа кад им неко каже: Помаже Бог!“

Распет на крсту братоубилаштва

Италијанске окупаторске власти у Црној Гори издале су наредбу да се сви војници који су се 17. априла 1941. године затекли на војној дужности сматрају ратним заробљеницима и да се интернирају. Митрополит Јоаникије је издејствовао код Италијана да ове људе не воде у интернацију, већ да их пусте на слободу. У то вријеме у Црну Гору је стигао велики број избјеглица и Митрополит је, у условима велике материјалне биједе у својој епархији, кренуо у акцију прикупљања помоћи за њих. Убрзо је окупатор покушао да придобије црногорски народ за стварање самосталне Црне Горе, па када у томе није успио, отпочео је са терором. Митрополит је протествовао против тог терора код команданта окупаторских трупа… Ето, тако је отпочело митрополитовање Високопреосвећеног Јоаникија.

Почетком маја 1941. године, Митрополиту је на Цетињу стигао извјештај јеромонаха Василија (Драговића) из манастира Острога да је 25. априла 20 њемачких војника опљачкало манастир (ћебад, кафу, месо, веш , намјештај…), 15 yакова краљевског новца у папиру и седам сандука злата и да су одвели патријарха Гаврила и архимандрита Леонтија. НЈемци су се у пљачку манастира вратили 1. маја, а неколико дана касније дошли су и Италијани…

Италијани су опљачкали и манастир Ждребаоник, код Даниловграда.

Тих дана на Цетиње је стигао и извјештај архимандрита Никодима (Јањушевића) о притиску локалних сељака на имовину и имање манастира Жупа код Никшића. Тамошњи народ је био потпуно подивљао, међусобно се пљачкао и убијао.

Два мјесеца касније Митрополиту је из Никшића стигао телеграм да је убијен архимандрит Никодим, настојатељ манастира Жупа…

Био је хаос. А Бог значи љубав, смирење…

Крајем 1941. године митрополит Јоаникије је морао да се заложи код италијанских власти на Цетињу да му пусте свештенике које су интернирали у Албанију, а за Васкрс наредне године од Александра Пирциа Биролија, гувернера Црне Горе, тражио је да амнестира све затворенике и интернисте чија кривица није доказана. Подсјетио га је на славне Италијане који су без кривице, из политичких разлога, потпадали тамнице: Фрању Асишког, Дантеа Алигиерија, Силвиа Пелива, Гарибалдија…

У то вријеме посланице и расписи, и други натписи митрополита Јоаникија били су мирни, указивали су на јеванђељске вриједности без директног указивања на актуелну богоборну реалност. Тако је било све до Васкрса 1942. године. Онда је, у васкршњој посланици, Митрополит јавно изнио чемер и јад који су му се таложили на души већ годину дана:

У мутним комунистичким водама

„… Ах, срце ми се испуњава јадом и чемером, душа ми плаче када помислим како је већ више година један дио нашега народа, нарочито омла-дина и мушка и женска отишла путем гријеха, запливала мутним комунистичким водама… Откуда комунизам код нас? Који су му узроци? Шта га је хранило и пирило? Да ли су се надлежни борили с тим злом? Да ли у довољној мјери, мудро и енергично?

(…) Неправда, корупција и друга зла с високих положаја хранила су га и ширила. Били су квасац за тијесто. Да је код нас било више хришћанске врлине, комунизма би код нас било врло мало, а и то мало би нестало пред правдом, као што нестаје војска ‘пред лицем огња’. Већина наших бивших управљача жељели су много земаљских блага и злата. И такве њихове жеље су све више расле. Мрави у свом мравињаку спреме хране само за једну зиму, пчеле у свом улишту, јазавци у својој јазбини исто тако, а незаситим људима никада доста.

(…) Комунизам, је, дакле, има више година почео код нас своју разорну акцију. Вођи комуниста су секташи, заљубљени у своје идеје, некритични и себични као сви секташи. Шта комунисти траже од нашега народа? Ни мање ни више него да се одрече народности и православља, дакле, да се одрече онога што му је најсветије и најмилије, што сачињава срж његовог живота и смисао његовог постојања. За њих не постоји Бог ни душа. Они руше све чим се је наш народ поносио кроз вјекове и што га је одржало у тамној ноћи пет вјековног ропства…

За њих су обична глупост гусле, народна пјесма, тропари, стихире и друге црквене пјесме. НЈих вријеђа кад им неко каже: Помаже Бог!, или: ‘Христос се роди!’ или: ‘Христос воскресе!’ Они кажу да све старо треба срушити, а ново зидати. Заборављају да је лако рушити, а тешко зидати.

Комунизам је нашему народу донио велико зло. А зло је дошло због гријехова.

И мало им је што су извели моралну пустош, већ су 13. јула 1941. године дигли крвави устанак који је нашему народу нанио такве ране да их ни деценије неће излијечити. Ту су стријељања, паљевине, интернирања, затварања по тамницама, пустошења, свађе и друга зла. Комунисти су узрочници свега тога. Они су не само из засједе напали на благе италијанске војнике, већ су има неко вријеме почели пљачкати крваво стечену имовину народну, она наша мала сиротињска имања, поштено стечена знојем и жуљевима. Последњих седмица почели су и убијати све оне који нијесу хтјели да се упишу у комунистичку странку, и убијали су и убијају не само људе, већ и жене, старце и дјецу. Окрвавили су, дакле, руке братском крвљу.

(…) Нашу Цркву боли такво стање. Она је била увијек и сада је народна црква. Она је дијелила и дијели са својим народом и добро и зло. НЈене материнске груди испуњене су жалошћу због мука и страдања њеног народа. Она своју заблудјелу дјецу позива да се покају и врате Господу Богу, врате њој у материнско крило.“

Вирус комунизма, који је још прије рата добро захватио црногорску омладину, током рата је захватио и само ткиво Цркве. До митрополита Јоаникији стизали су прво гласови, а онда и докази о учешћу неких свештеника из његове епархије у комунистичким акцијама. Били су то: протојереј-ставрофор Јагош Симеоновић, парох први колашински и архијерејски намјесник у Колашину; Радован К. Радуловић, секретар Црквеног суда на Цетињу; свештеник Симо Поповић, парох которски; свештеник Блажо С. Марковић, судски тужилац Црквеног суда на Цетињу; свештеник Видак Дракић, парох брскутски; свештеник Благота Ђуровић, парох шобаићки; покојни свештеник Новак Кољеншић, парох јеленачки (погинуо у партиза-нима) и свештеник Ђорђије Калезић, парох слатинско-гостиљски.

Младеж отргнута испод контроле старијих

Митрополит Јоаникије је 16. априла 1942. године донио рјешење којим је неким од ових свештеника престала служба у Цркви, другим је престала служба у Цркви без права на пензију, а свештеник Радуле Шћепановић стављен је под забрану свештенодјејства.

Свештеника у епархији црногорско-приморској ионако је било недовољно. Сада их је било још мање. На Велики петак, 3. априла, комунисти су у Шавнику убили свештеника Нова Ђ. Делића и са још 13 људи убацили га у један бунар.

У то вријеме у интернацији, што у Албанији што у Италији, било је девет свештеника, међу њима и чувени игуман Борис Каженегра, тада настојатељ манастира Мораче.

Митрополит Јоаникије опет је молио Италијане да их пусте.

Из Црмнице су стизале алармантне информације:

„Комунистичка акција почела се је свом жестином спроводити од половине мјесеца новембра. Тада су се појавили безбројни комунистички агитатори, управо читав комунистички апарат: војска, одбори, политичка управа и агитатори. Ово је било толико опасније што су се народу представљали као борци за слободу и социјалну правду. Кад су се комунисти осјетили сигурним, завели су праву диктатуру: ограничили слободу, младеж отргли испод родитељске контроле и подвргли је свом утицају, а свакога онога ко им се је противио или кога су сматрали за свог противника огласили петоколонашем, изродом и издајником. Под таквим жигом су и убили неколико поштених људи из подручне ми парохије, док је много других морало, из бојазни да ће их постићи иста судбина, избјећи на Вирпазар гдје су нашли заштиту код окупатора…“, писао је у свом извјештају митрополиту од 7. маја 1942. године парох сотонићко-буковачки, иначе избјеглица из епархије захумско-херцеговачке, Станко М. Радуновић.

Болест коју су ширили пропали студенти

„Комунистичка организација почела је овдје у Црмници још од уједињења Југославије, а у већем обиму појавила се прије 10 година“, писао је у свом извјештају Архијерејском намјесништву Бар парох бољевићко-лимњански Мило Пламенац. „Овом болешћу заразили су народ пропали ђаци и студенти, којих је Црмница имала доста, а у доцније вријеме скоро сви ђаци. Сваке неђеље и празника, а када им је захтијевала потреба и радним данима (пошто њима је више било стало до пропаганде, а камоли до рада) одржавали су ‘тајне’ скупове и договоре. Једном рјечју, поробили су били прости народ… На освит 13. јула прошле године (н.к.) припремили су мучки и кукавички устанак на талијанске војнике у Виру, који су били на спавању, осјећајући се слободни и не слутећи што ће се с њима збити те ноћи од оних људи са којима су истог дана јели и пили. У овом мрском подухвату неке ранише, неке убише, а неке и живе у кући изгорјеше. Тога су дана приграбили сву власт у Црмници, што је трајало 10-15 дана, док се поново нијесу талијанске трупе појавиле међу нама. Овим поступком навукоше Божји гњев и суд над нашим невиним народом, те наша китњаста села претворише у згаришта и опустјеше. А они – ‘борци’ сакрише се по шумама и ладовима, хранећи се обилно прикупљеном храном.“

Икона светог Јоаникија, митрополита и свештеномученика, рад иконописца Славољуба Радојковића: Осамдесет свештеника његове митрополије оставили су кости код Марибора, Камника, Зиданог Моста… а Јоаникију се не зна ни гроб

Комунисти су, пише даље у свом извјештају свештеник Мило Пламенац, по Црмници убијали виђеније људе, да би их посмртно оптужили да су били шпијуни, што им је прост народ у почетку и вјеровао.

У фебруару те године партизани су у Бољевићима сазвали скуп села.

„Свако се морао одазвати позиву и посјетити скуп, јер је казна за недолазак свакоме била јасна.“

Заказано је да се скуп одржи у црквеној кући, на сеоском гробљу, непосредно поред саборне цркве Светог Јована и Светог Николе. Када се народ искупио, комунисти су констатовали да је кућа мала, и да састанак морају да одрже – у цркви.

„Црква је морала послужити те ноћи за незнабожачки циркус. Дим од цигарета испуњаваше црквени свод, а маса говорника се ређаше са свете солеје, доказујући народу велику корист од партизанског покрета. (…) Ова богомоља од те ноћи па до 29. (10.) марта – Цвијети и није отварана, нити се у њој служила служба Божија, јер је овај парох (2.) марта (н.к.) напустио село са већином својих парохијана и пошао код италијанских власти у Виру, затраживши од њих оружје да се боре против ових народних убица. На Цвијети, послије ослобођења, црква је отворена и послије малог водоосвећења отслужена служба Божија уз весело брујање звона, мада готово сва Црмница бјеше у рукама партизана…“

Овај допис митрополиту Јоаникију доставио је архијерејски намјесник барски Павле Радуновић, са пропратним писмом у коме каже да извјештај пароха бољевићко-лимњанског „јасно илуструје проклети и више нигда неповратни комунистички режим у Црмници, од ког се мора згрозити и гнушати сваки словесни створ који и најмање има моралних скрупула код себе.“

Гледајући Луцифера око себе

Митрополиту Јоаникију стизали су овакви извјештаји и из других крајева Црне Горе. Све то се уклапало у његово виђење комунизма. Он је знао да је Карл Маркс, утемељивач комунистичке материјалистичке идеологије, у својим пјесмама величао Луцифера (Сатану), да се Јосиф Висарионович Стаљин, свршени богослов, једно вријеме потписивао псеудонимом Демоношвили (изведено од ријечи „демон“), да је Лењин, који је у Русију дошао у оклопном возу из Швајцарске, преко НЈемачке, имао задатак да буде руски духовни гробар и да је сасвим нормално што је он након револуције 1917. године и убиства царске породице у сатанском обреду подигао споменик човјеку који је издао Господа Исуса Христа Јуди Искариотском. Гледајући самог Луцифера око себе, митрополит Јоаникије, и даље чврсто стојећи на путу за Царство небеско, 27. маја 1942. године, очајан, написао је окружницу архијеријским намјесништвима своје епархије:

„Разорна комунистичка акција оставила је страховиту пустош у моралном, као и материјалном погледу. Скрнављење цркава и манастира, небројени злочини и пљачке имовине учињени од комуниста-партизана то јасно илуструју. Разумије се да се тако морално стање, управо неморално и ненормално мора лијечити, поправљати. Најглавнија дужност у томе припада свештеницима. Поправљати душу да би се отклонила физичка зла. Зато свештеници морају удвостручити сада своје напоре у вршењу своје узвишене пастирске службе. У свако доба: у цркви, на скуповима и при појединачном додиру свештеници морају поучавати вјерне, савјетовати, тјешити и помоћи. Заблудјело исправити, болесно лијечити, посрнуло и пало подићи и укријепити јеванђелском силом.“

Мобилизација свештеника у националистичке трупе

Митрополит је од архијерејских намјесника затражио озбиљан надзор над парохијским свештеницима, да стално буду међу парохијанима и да без одобрења не напуштају своју дужност.

„Од овога се изузимају они који по позиву националних одбора имају поћи у националне трупе. Они су се дужни тамо одмах јавити, пошто претходно о томе обавијесте свога намјесника, и вршити искључиво свештенопастирске дужности за духовне потребе националистичких трупа. Јер, хвала Богу, престала је потреба да свештеници учествују с пушком у руци у борби против партизана, а животна је народна потреба, као и црквена, да се цјелокупним својим бићем посвете вршењу своје свештеничке службе за олакшање народних тешкоћа и његов бољитак.“

У исто вријеме Митрополит је водио рачуна и о Пећкој патријаршији. У рату, област у којој је Пећка патријаршија припојена Албанији, и овај манастир остао је без иједног свештеномонаха, тако да у њему није било могуће вршити службу Божију. Митрополит Јоаникије писао је митрополиту албанском Христифору молећи га да код албанских власти издјејствује одобрење да „ми одовуд једног од наших свештеномонаха можемо послати у тај манастир, како ради вршења богослужења, тако и ради његовог одржавања и чувања његових светиња и имовине“.

Такође, другим дописом, митрополит Јоаникије молио је митрополита Христифора да „благоизволите својим високим ауторитетом подјејствовати на надлежном мјесту, да се православни Срби из Метохије, који се као интернирани налазе на тери-торији Албаније, ослободе интернације како би њиховим повратком кућама утрли сузе и онако заплаканим фамилијама и ублажили њихове тешкоће и биједе“.

Женске у крволочном раду

А онда, опет, тих дана, нова окружница архијерејским намјесништвима:

„Комунисти су најавили борбу и непоштедно је повели противу свих духовних и моралних тековина нашега народа. Они су објавили рат: Богу, Светој Цркви, Светосавским традицијама, породици, моралу и свему оном чиме смо се до сада поносили.

У тој по злу познатој, а по недужно и невино проливеној крви за дуго и дуго помињаној и проклињаној комунистичкој акцији, наша омла-дина, заведена од политичких и друштвених пустолова, одрођених и затрованих међународним и превратничким идејама, узела је и узима најактивнијег учешћа. По информацијама које имамо, физичке убице многих и премногих националних људи и првака, били су баш млађи људи, средњошколци, студенти и пропали ђаци. У томе добар дио одговорности имају и женске, које су се у крволочном раду такмичиле са својим ‘друговима’…“

У овој окружници Митрополит тражи од свештеника да посебну пажњу у свом раду посвете васпитању омладине, да би колико-толико парирали комунистима.

Управа манастира Косијерева извијестила је митрополита Јоаникија у јуну 1942. године да су комунисти опљач-кали овај манастир.

Митрополит једину узданицу види у националним снагама и у другој половини 1942. године шаље официјелна писма ко-манданту Народне војске Црне Горе и Херцеговине, пу-ковнику Бају Станишићу, команданту Лимског четничког одреда, војводи Павлу Ђуришићу и предсједнику Главног националног одбора, ђенералу Блажу Ђука-новићу.

Писма пуковнику Бају, војводи Павлу и генералу Блажу

„За вријеме страшне комунистичке владавине усађен је у народну душу антирелигиозни коров, који још није уништен. Потребно је народ вратити са пута заблуде на пут истине, родољубља, правде, вјере у Бога и хришћанског морала, светиње дома, породичног морала и етичких особина, којима се кроз вјекове одликовао наш народ. Зато Вас молимо да издате наређење подручним архијерејским намјесницима, односно парохијским свештеницима, да се сваке недјеље и празника врше богослужења и проповиједи по парохијским црквама…“, писао је ђенерал Ђукановић митрополиту Јоаникију.

„Прошле године муж ми је погинуо од зликоваца-комуниста, на правду великога Бога. Сигурно је негдје бачен у јаму, пошто нијесам још успјела да му нађем леш, иако за њим трагам ево три пуна мјесеца. Од погибије мога мужа Лазара живим од милостиње добрих људи, пошто немам никакве имовине. Стога молим Ваше Високопре-освештенство да ми изволи удијелити извјесну новчану помоћ, и тиме ме спасити од глади“, тих дана је митрополиту писала и удовица Велика Војводић из Цетиња.

По налогу митрополитовом, свештеник Радуле Шћепановић, писар Црквеног суда митрополије, обишао је парохије: граховску, вилушку, косијеревску, вучедолску и туманску. Свештеник Шћепановић је у овим парохијама боравио два мјесеца, служио је службу Божију и разговарао са народом. Када се вратио, поднио је Јоаникију извјештај у којем каже да је огромна штета што у овим парохијама нема пароха, јер и поред дуге и константне комунистичке акције народ је, углавном, духовно добро учуван.

Извјештај митрополиту, са подручја Граховам поднио је и свештеник др Лука Вукмановић:

„… У Грахову па и у свим мјестима која су поменута опажају се страшне духовне и материјалне посљедице комунистичке владе. У овим мјестима је годинама слободно ширена комунистичка пропаганда. Страшне посљедице комунистичког режима су ипак имале и једну позитивну страну. Народне масе су увидјеле да је то једна злочиначка доктрина те се сада поново враћају Цркви…“

Прељуба и блуд у винограду Господњем

У августу ’42. митрополит Јоаникије шаље извјештај Светом архијерејском синоду СПЦ:

„… Комунисти су убили 13 свештеника, многи свештеници и свјетовњаци налазе се у интернацији и у затворима. Пошто се је посљедњих мјесеци јавио и ојачао Национални покрет, те су наши Националисти заједно са Италијанском војском разбили партизане и ослободили Црну Гору од комунистичког терора, прилике су кренуле знатно на боље…“

Комунсити су из Црне Горе збрисали за Босну, али посљедице су остале.

„Национално, српско и пробуђено Грахово, даваће у недјељу, 20. септембра т.г. у 11 часова прије подне, парастос стријељаним жртвама од стране комунистичког режима у Грахову“, обавијестио је надлежни Одбор Србе Црне Горе, Херцеговине и Боке.

„Комунистичка страховлада и њен шесто-мјесечни крвави режим у борби за ‘нови поредак’ сијали су свуда смрт, пустош и анархију, уништавали су све оне који су мислили српски и национално, часно и поштено. Продужујући тим путем да стварају ‘ново друштво и нове људе’ убијали су немилице све што је од вриједности и угледа, мислећи да ће на тај начин осигурати и учврстити своју, на братској крви и недјелима, засновану крваву власт“, писало је у овом обавјештењу, након подужег списка убијених.

„Поред многих тешких порока које су комунисти унијели у народ убрајају се: прељуба и блуд“, писао је Јоаникије нову окружницу архијерејским намјесништвима. „У вези са жалосним чињеницама прељубе и блуда, који се гријеси на нашу срамоту и несрећу у потоње вријеме страшно умножише у народу нашем овим позивамо христољубиво свештенство наше, драге наше сараднике у винограду Господњем да одмах уложе све своје снаге да се овоме великом злу чим прије стане на пут.“

Митрополитове муке с Италијанима

Митрополит Јоаникије у октобру 1942. године дочекао је у манастиру Острог, гувернера Црне Горе, армијског ђенерала Парциа Биролија. Поздравио га је бираним ријечима. Посљедица тог дочека била је пуштање из заточеништва 400 Црногораца.

Митрополит Јоаникије више пута је слао дописе италијанским властима у Црној Гори. Неколико пута је са њима, као ово у манастиру Острогу, имао и сусрете.

Штаб прве армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. Митрополији црногорско-приморској: „Шаљемо Вам панагију и крст, који су пронађени код разбојника, бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму-слобода народу!“

Али Митрополит је имао и проблема са Италијанима. НЈихова казнена експедиција, изведена након тринаестојулског устанка, није поштедјела ни цркве. Италијани су, тако, опљачкали ма-настир Дуљево, више Будве, спалили конак и библиотеку манстира Режевићи, оштетили цркву Светог Саве у манастиру Градиште, опљачкали манастир Прасквицу и настојатеља одвели у интернацију, опљачкали конак и црквицу манастира на Превлаци код Тивта, запалили конак манастира Бијела код Шавника и убили мајку јеромонаха која је ту живјела, демолирали су Саборну цркву у Мишићима, у Спичу, цркву на тврђави Хај-Нехај код Сутомора претворили су у касарну, демолирали су Епархијски дом на Цетињу… Много свештеника су интернирали. Италијани су и друге цркве користили у војне сврхе.

Врхунац је, ипак, био кад су комунисти 13. октобра 1943. године у манастиру Острог напали групу националних бораца у којој су били и Блажо Ђукановић и Бајо Станишић. Након пето-дневне борбе успјели су да убију њих 23. Оружје су им дали – Италијани.

У знаку крста и Црвеног крста

Митрополит је и даље молио окупатора… Тих молби је требало заиста пуно, јер кад год би комунисти напали окупаторске војнике – а то су увијек радили по систему: нападни из засједе па бјежи – страдали су невини цивили над којима је окупатор вршио одмазду.

„Као посљедица комунистичког напада, који је услиједио прије неколико дана, стријељано је у Цетињу 11 лица из Црнојевића Ријеке, који су прије овог напада били затворени у Цетињу. Плач и лелек мајки, супруга и незаштићене дјеце стријељаних разлијеже се улицама Ријеке, и тај плач пара срца преосталих. Још у затвору на Цетињу има Ријечана, који до 18 овог мјесеца имају бити ликвидирани, ако се и најмањи напад комуниста појави на нашој територији“, писали су Ријечани митрополиту Јоаникију 15. децембра 1943. године. Слиједи и списак заточеника и – молба Митрополиту да се залоложи за њих.

Црна Гора је била пуна избјеглица. Гладнима је ваљало нахранити гладне. Митрополит Јоаникије био је предсједник Друштва Црвеног крста. НЈегов труд на збрињавању избјеглица је безмје-ран. Личним обиласцима и расписима настојао је да распири човјекољубље код свештеника и монаха своје епархије, да би га они распиривали у народу. Једном окружницом, новембра 1942. године, тражио је од свих пароха да оснују одборе за социјалну помоћ. У априлу наредне године тражиоје од Светог архијерејског синода СПЦ да „у сагласности са Патријаршијским управним одбором даде ми одобрење да по потреби и улоге на штедњу и црквено-манастирске капитале могу употријебити за спасавање нашега народа од глади, болести, голотиње и босотиње“. Неколико дана касније архијерејским намјесницима је ставио у дужност да од подручних пароха приберу чланарину за текућу 1943. годиину и да је уплате Друштву Црвеног крста Цетиње…У службу је примио 33 свештеника и свештеномонаха избјегла из разних крајева Југославије.

Бринући за душе свих људи своје епархије, посебно се залагао да поново редовно врши служба Божија у затвору на Цетињу. Богослужење у затвору је било обустављено због епидемије међу затвореницима.

Свештеници обријане браде

Преосвећени Јоаникије на путу ка својој Голготи: снимљен марта 1945. на Вучјаку. Успео је да пређе у Аустрију, где су га Енглези заробили и предали комунистима, који су га заточили у Аранђеловцу, и убили негде на Букуљи

У исто вријеме, морао је архијерејским намјесницима да шаље чак овакав распис:“За чинообразно ношење свештенства постоји толико Саборских, Синодских и Архијерејских наредаба. Узалуд! Многи свештеници и сада долазе у варош без мантија, брију браду и бркове што им даје веома недоличну слику. У варошима, нажалост, има свештеника-катихета који вјеронауку предају дјеци у цивилу. Иду и даље: долазе и у цркву без мантија? То се даље не смије толерисати…“

Сличан допис послао је и управама свих манастира у епархији, јер и тамо примјетио опуштање у духовности, у врлинама, што неминовно води распусништву.

Сусрет Јоаникија са Пеком Дапчевићем

Пеко Дапчевић: „Јеси ли ти Јоаникије Липовац?“Митрополит Јоаникије: „Ја сам Јоаникије митрополит црногорско-приморски…“Пеко Дапчевић: „Немаш права да се тако представљаш! На тој столици седели су велики и заслужни људи, а не издајници као што си ти!“Митрополит Јоаникије: „Немате право овако да говорите са мном, јер сам из италијанског логора у Албанији ослободио Вашу мајку!“Пеко Дапчевић: „И то је доказ да си служио окупатору!“

Митрополит Јоаникије одлучио је да не чека „народноослободилачку“ војску на Цетињу. Цетиње је напустио уочи уласка партизана у овај град, дакле уочи 13. новембра 1944. године. Са повећим збјегом Срба, као некада патријарх Арсеније Чарнојевић, упутио се у туђину, у непознато. Са њим је пошло и шездесетак свештеника. Пошли су преко Подгорице, Санyака и Босне, преко Словеније ка Аустрији. По свој прилици партизани су их заробили код Зиданог Моста.

Последњи живи свештеник којег је рукоположио митрополит Јоаникије (августа 1942. године у манастирима Режевићи и Прасквица) Бранко Марковић, из Црмнице, а у то вријеме је живио у Винчи, у васкршњем броју „Светигоре“ 1992. године написао је:

„Негдје 1951. г. или 1952. ја сам заједно са о. Милом Пламенцом, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Каженегре, чини ми се посљедњег из оне велике плејаде великих црно-горских калуђера, добрих духовника и још бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којег сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији… Тај младић је пошао са Мирополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је, заједно са групом свештеника, ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића чији се штаб налазио у Загребу. Тај је младић пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита:

– Јеси ли ти Јоаникије Липовац?!!!

На то му је он одговорио да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски.

На то је Пеко грубо, повишеним тоном, узвратио да он нема право да се тако представља, јер су на тој столици увијек сједјели велики и заслужни људи а не издајници какав је био он.

На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема право да тако са њим поступа јер је он успио да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био преузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић по чину био ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт.

На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском, јер је тај крст био својина проте Илије…“

О кончини митрополита Јоаникија постоји неколико посредних свједочења. Једно од њих објавио је професор Светозар Душанић у календару „Црква“ за 1991. годину.

Његов отац је 1941. године, са осталим српским свештеницима и њиховим породицама пребачен из усташког логора у Цапрагу, у Србију. Убрзо се обрео у Аранђеловцу. Додијељен му је стан у вили „Малер“ у коју су 1944. године, када су ушли у Аранђеловац, партизани смјестили једно одјељење ОЗНЕ. У собе на мансарди те виле повремено су доводили групе углавном млађих људи које су ноћу ликвидирали у једном потоку под Букуљом.

О кончини митрополита црногорског

„Једног празничног дана, била је недјеља, када се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле ‘Малер’ групу затвореника који су били ‘изведени на ваздух’. Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са бијело шиљастом брадом, у грађанском одијелу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски“, писао је проф. Душанић.

Када му је о том сусрету испричао отац, Светозар је обавијестио митрополита Јосифа.

„Митрополит Јосиф је послије ових обавјештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.“

Митрополит Јосиф је преко Светозара и њего-вог оца митрополиту Јоаникију послао једно мало ђебе, два пута му је слао и новац. Свештеник Стева, Светозаров отац, свакодневно је слао митрополиту Јоаникију козије млијеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну. У томе су му помагала двојица партизана, који су били заробљени као четници: један наставник из Ниша и други берберин из Босне.

Касније је митрополит Јоаникије премјештен у подрум виле „Савић“ одакле су га једне ноћи одвели у поток под Букуљом и убили.

Са овим свједочанством поклапа се и свједочанство свештеника Бранка Марковића:

„Када сам 1958. године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. ЛЈуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са посљедњим предсједником владе црногорске чијега имена се сада не сјећам, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. ЛЈуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живио у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митропо-лит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота ЛЈуба ми је још причао да су неке дрвосјече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разнијеле.“

Гроб у Букуљи, овлаш затрпан

Свједочанство о митрополиту Јоаникију објавио је у „Светигори“ и др Александар Недок. Њему је прота Јован Липовац, потоњи митрополит Јоаникије, био професор у Првој мушкој гимназији у Београду. Средином јуна мјесеца 1945. године, као војник са фронта се вратио у Аранђеловац. Ту му је С. М, дактилограф о армијској ОЗНИ, када је чуо коју је гимназију учио, рекао да је у овдашњем затвору професор Липовац:

„Упитао сам га да ли бих могао да га посјетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не спомињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видјео и да је у ужасном стању, запуштен, прљав, исцијепан, вашљив и пун гнојавих рана. Послије неколико дана, када сам га поново видио, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити гдје је сахрањен.“

Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио је Митрополији црногорско-приморској сљедећи допис:

„Шаљемо Вам Панагију и крст, који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму – Слобода народу.“

Тако је свој овоземаљски живот завршио Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац). Њему, који је многим људима спасио животе, није се нашло човјека који ће помоћи.

Материјалистичким очима гледано, он је пострадао. Осветили су му се они против којих се све вријеме рата борио.

Међутим, он је на живот гледао идеалистичким очима. Опредијеливши се за царство небеско, а не царство земаљско, он није мрзио комунисте. Свим срцем се борио против њихове богоборне доктрине. А они су му, нехотице, учинили највећу услугу: окитили су га вјенцем мучеништва за Христа.

ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ

СРПСКО НАСЛЕЂЕ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here