Уметност интервјуисања Адолфа Хитлера: Kукавичко новинарство

, Image: 318368591, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy
Поделите:

Историја медија има сопствене митове. Посебно пожељно место заузима онај о великом репортеру увек спремном да се супротстави моћницима. Стварност је често не баш тако романтична, посебно ако говоримо о тридесетим годинама 20. века. Услови под којима су француски специјални дописници у неколико наврата интервјуисали Адолфа Хитлера пред избијање рата откривају нам домете сервилности извесне струје у новинарству

„Г. Хитлер до даљег не жели да даје интервјуе у присуству француских новинара, што се објашњава ставом Француске према Немачкој.“ Та изјава о неприхватљивости, коју је у марту 1932. секретаријат нацистичког вође послао непријатељском правном заступнику, не позива на одговор. Иако је искључивање француске штампе попустило након што је Адолф Хитлер 30. јануара 1933. ступио на власт, непријатељство самог канцелара није ишчезло ни одмах, нити икад у потпуности.

Одбијени кандидати испоставили су се, међутим, као издржљиви и понекад веома упорни. Новинарка Пола Ерфор покушала је двапут, 1933. и потом 1935, да добије интервју за Л’Интрансигеант; узалуд. Хиљаду деветсто тридесет седме године поново је написала писмо амбасади Немачке:

„Желела бих да вас обавестим да би интервју који тражим, након што га напишем, био достављен канцелару на одобрење, а потом без одлагања и објављен. Питања би била онаква каква канцелар жели, другим речима желим да објавим само оно што би могло да се тиче његове политике… Желим да истакнем да гајим велике симпатије према новој Немачкој, као и према младој Италији, и да ћете у мени пронаћи странца пуног саосећајног разумевања. До данас сам писала искључиво у прилог расизму, будући да сам и сама антисемита од рођења.“ Kао да овај ЦВ није био довољан. Ерфорова је за крај још једном понизно замолила аташеа за штампу амбасаде: „Ви знате да ја доносим добру срећу и да су ме због тога италијански војници у Етиопији прозвали маскотом јужних армија!“ Хитлер је, међутим, остао неприступачан.

Улизивање није било довољно да би се добила прилика за његов интервју. Малобројни француски новинари који су у томе успели били су пажљиво пробрани. Првог међу њима, Фернона де Бринона, с Хитлером 1933. упознаје пријатељ из редова нациста, Јоахим фон Рибентроп.

Интервју је објављен 22. новембра у Ле Матину, након што је прошао инспекцију немачке службе за штампу, и био је догађај сам по себи. Француски амбасадор је већ два месеца безуспешно покушавао да добије пријем! У свом чланку (разговори нису смели да се снимају, па самим тим ни транскрибују), Бринон не крије симпатије према човеку који ређа умирујуће изјаве и потврђује приврженост новом приближавању Француске и Немачке, док ће потоња већ у октобру напустити Друштво народа и Kонференцију о разоружавању.

Бринон нас уверава да Мајн кампф, објављен десет година раније, не треба да нас брине, будући да је дух његовог аутора „у сталном кретању“, након чега отворено закључује: „Верујем у искреност Адолфа Хитлера.“ Kао суоснивач Француско-немачког комитета 1935, који је радио на приближавању двеју земаља, а потом и као жестоки колаборациониста током окупације, Бринон је 1947 погубљен.

Посве специјални дописници

Иако германофилија новинара које је Хитлер примао није увек била у тој мери очигледна, готово сви интервјуи који су били предмет извештавања француске штампе (изузев једног) одавали су му, мање или више искрено, признање. С немачке стране, ништа се није занемаривало да би се тај циљ постигао, будући да интервјуи служе првенствено како би се промовисала спољна политика Рајха. Хитлер је 1933. и 1934. одобрио пет интервјуа, којима су доминирала питања о Друштву народа, разоружавању и Сарској области, чији статус и даље није био решен.

Један од њих, који је 21. септембра 1934. доспео на насловну страну Л’Интрансигеанта исувише подсећа на нешто што би организовало немачко министарство спољних послова. Тај чланак, у ком нацистички шеф државе инсистира на својим мирнодопским намерама, потписао је један готово непознати новинар, Лусјен Лема (Лемас), који тврди да је са Фирером имао прилику да разговара у Нирнбершкој тврђави. Та прича звучи тако невероватно (шеф службе за штампу Рајха је без натезања одговорио на његов захтев и својевољно га упознао са Хитлером) да то није промакло ни самом часопису. Упркос томе што су уз чланак одштампали и руком писану белешку с Рибентроповим потписом, која потврђује да је „овај интервју аутентичан“, чланак је опрезно приписан „једном специјалном дописнику“, уместо уобичајеном „нашем специјалном дописнику“. Овај ортографски детаљ мами посебну пажњу: фотографију искоришћену за илустрацију Хитлер је посветио „Лусјену Лемау“ (Леумас). Социјалистички часопис Ле Популаире убрзо је открио да се аутор заправо зове Лусјен Самјуел и да је смер слова његовог презимена промењен како би се прикрила јеврејска консонанца, након чега ће „у“ нестати из финалног потписа. Ексклузивност Л’Интрансигеанта последично ће у новинским и дипломатским круговима постати предмет исмевања…

Пропаганда коју су интервјуи с немачким диктатором ширили, ипак, није увек била до те мере сирова. У већини случајева Хитлер би једноставно одабрао благонаклоног саговорника, с којим би га упознао високопозиционирани посредник. Ото Абец, уз Бринона други суоснивач Француско-немачког комитета и немачки амбасадор у Паризу током окупације, позвао је 1934. у Берлин Жана Гоја, посланика Сенске области и припадника Националног удружења ратника (једне од главних ветеранских организација) и Робера Монијера, независног републиканског градског посланика и домаћина Недеље ратника. „Kанцелар Хитлер нас је примио у својој огромној канцеларији у Вилхелмштрасеу!“, записује Гој пун ентузијазма у чланку који је Ле Матин објавио 18. новембра 1934. и који је сам потписао. „По нашем доласку“, наставља, „прилази нам да се упознамо и говори нам колико му задовољство причињава посета француских ветерана.“

Будући да је први покушај Аншлуса (анексије Аустрије) пропао након атентата на аустријског канцелара у јулу 1934, можемо да замислимо праве разлоге Хитлеровог „задовољства“ што му се указала прилика да пред француским јавним мњењем поново из све снаге инсистира на свом пацифизму. Тим пре што и Гој томе доприноси, сматрајући да не би било добро „олако сејати сваколику деморалишућу панику“. Уследила је жустра полемика. Независни радикални посланик Анри Френклин-Бујон је у Већу позвао изабраног представника Сенске области да прочита Мајн кампф. Председник Већа, Пјер-Етјен Флондан чак је позвао немачког амбасадора како се овакве изјаве француској штампи не би понављале. Гој је, ипак, остао при своме, што га је одвело пут придруживања Бринону и Абецу у Француско-немачком комитету.

Вероватно су исте француско-немачке везе 1936. уредиле и састанак Хитлера с Елизабет Сови, алијас Титајна, међународном дописницом Парис-Соира. Улог је био посве другачији. Током претходне године, Немачка је након јануарског плебисцита анектирала Сарску област, а Фирер је поново увео обавезно служење војног рока и озваничио нови круг наоружавања Рајха. Сама Француска је у мају 1935. године потписала пакт о узајамној помоћи са Совјетским Савезом, који у време Титајнине посете Берлину и даље није био ратификован.

Титајна је пријатељица Жана Лушера, новинара који је уз Абеца један од ангажованијих на зближавању с Немачком. Њена жеља за пријемом у канцеларији Рајха није неповезана с њеном наклоношћу према ауторитарним режимима. Њен приказ интервјуа, објављен 26. јануара 1936. године на насловници Парис-Соир Диманцхеа као сензационална згода, побија сваку сумњу у ауторкину хитлерофилију: „Палата у Вилхелмштрасеу, у којој Фирер ради и спава, одише трезвеношћу стила и намештаја, у складу с демократском јасноћом нове Немачке… Хитлер ми прилази испружене руке, док ме обузима плаветнило његових очију, које на фотографијама делују браон. Размишљам и о томе како се доста разликује од имиџа који га прати, а такав ми се и више допада, с ликом који одаје интелигенцију и енергијом која се разбукти чим проговори. У том сам часу разумела заводљивост овог диригента људима и моћ коју има над масама.“

„Његове нежно плаве очи“

Идућег месеца је и мислилац Бертран де Жувенел профитирао од Абецове интервенције да Хитлеру омогући пласирање идеје о приближавању са Француском, у тренутку у ком се сваког часа очекује ратификација француско-совјетског пакта. Парис-Соир је овај интервју потиснуо у своје подневно издање, штампано у драстично мањем тиражу, 28. фебруара 1936, дан након што је Доњи дом ратификовао пакт. Иако је немачка страна осудила овај маневар француске владе, који је за циљ имао да предупреди објављивање Фирерових изјава пре гласања у Већу, сам текст био је неизмењено благонаклон према Хитлеру. До те мере да га Жувенел у својим мемоарима карактерише као „погрешан потез“.

Последња три интервјуа, која се у много већој мери тичу међународних питања, привукла су мање пажње, вероватно услед њиховог хетерогенијег карактера и одсуства изјава с непосредним дипломатским последицама. Па ипак, они су посебно благонаклони. Ле Јоурнал од 22. маја 1937. преноси ентузијазам писца Абела Бонара – будућег вишијевског министра образовања – поводом „великих напора националсоцијалистичког режима у одржавању друштвеног реда и мира“. Он саговорника пушта да говори о широком спектру тема, од предратног света, преко жеље да радницима врати „радост живљења“, до демократизације савременог транспорта.

Домаћини су били одушевљени Бонаром. Један од њих писао је немачкој амбасади у Паризу: „Утиска сам да је веома озбиљно размотрио немачку ситуацију, те да ју је јасно идентификовао. Поред тога нема сумње да је довољно паметан и талентован да своја открића француској публици пренесе на пригодан начин и да их учини приступачнима. Да није тога, не би ни био академик!… Морам да признам да нам је његово друштво причинило право задовољство.“ Kада је реч о Алфонсу де Шатобријану, националсоцијалистичком аутору који је и сам писао за Ле Јоурнал, он и није имао шта друго него да се сагласи са Хитлером када га је овај августа 1938. примио у својој резиденцији Бергхоф на баварским Алпима. Чак се ни Робер Шенвије, ког је Л’Иллустратион послао да испита Фирера о пројектима из области архитектуре и урбанизма, није суздржао од слављења „опште културне климе“ коју је Хитлер успоставио, у издању од 10. децембра 1938. Највише су га, међутим, дотакле „његове нежно плаве очи, плаве као да су спране с планинских врхова и с небеса након снажног пљуска, плавичасто невине попут погледа малог детета“…

Ово су примери извесне струје у новинарству која је након пораза 1940. већином потонула у колаборацију. Национални савет отпора покушао је да 1944. томе стане на крај, гарантујући „слободу штампе, њену част и њену независност од државе, моћи новца и страних утицаја“. Међутим, иако ови примери делују као да припадају неком другом времену, било би погубно посматрати их искључиво као једно срамно и заувек затворено поглавље историје штампе.

ДОМИНИK ПАНСОЛ је историчар. Kоаутор је дела Цонфронтатионс ау натионал-социалисме данс л’Еуропе францопхоне ет германопхоне (1919-1949), том И, у уредништву Оливјеа Дара, Мишела Грунвалда и Увеа Пушнера, и издању Петера Ланга (предстоји), у ком развија тезе изнете у овом чланку.

 

 

 

Недељник

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here