Владимир Радоичић, херој са Кошара

Поделите:

Рођен је 23. марта 1979. године у Београду. По завршетку основне школе уписао је занат за аутомеханичара. Заволео је моторе и они су постали његова прeoкупација и страст. Поред школе велику пажњу је поклањао и породици. Посебно је волео сестру Јелену која је била 5 година млађа. Она је рођена као треће дете, захваљујући Владимиру, који је поред, млађег брата, желео да има и сестру са којом се слагао као да су једно. Владимирови родитељи су децу очували и ишколовали како су знали и умели. Мајка је радила у фабрици мотора, а отац у трговини.

Тако је било све док Владимир није завршио школу и стасао за војску. У војску је отишао 23. јуна 1998. године, са 19 година. У међувремену је добио позив од стрица, који живи у Америци, да оде код њега. Владимир је то упорно одбијао, а главна одлука је била да неће да бежи из Србије. За њега Србија је била једина земља где је он могао да живи.
У војску ја отишао у Ниш ВП 1410/3 род извиђачко – диверзантски, и крајем јуна цела јунска класа ради спровођења првог дела обуке, преместила се у Ваљево.

Заклетву је положио у Ваљеву 11. јула 1998. године и наставио са обуком која је трајала до 15. септембра када се његова јединица вратила опет у матичну јединицу у Нишу.

По доласку у Ниш саопштено им је да 28. септембра, заједно са целом јединицом, одлазе на Кошаре. Остатак јединице чинило је 13 војника по уговору. Обуку је скратио генерал Момчило Перишић, начелник ГШ ВЈ у мају 1998. године, само што нико није смео да то и јавно саопшти. Ова одлука врло је неразумљива. Да ли је неко од војника јавио да иде на Кошаре не знамо, али Владимир није обавестио своје најдраже. Рекао је да иде на неко брдо поред Ниша, а то брдо је било Кошаре, караула на југословенско – албанској граници. Тог 30. септембра заједно са Владимиром погинули су и Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић и Милош Павловић.
„1. октобра ујутру дошли су да нам јаве да је Владимир погинуо, а 8. октобра почела је моја борба за истину, за правну правду, за Владимира, за све погинуле на Кошарама…
Та борба траје и данас…“ – речи су Владимирове мајке Лозанке.

Поделите:

2 Коментари

  1. Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.
    Оживе караула.

    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“

    Вечна слава и помен палим херојима Кошара!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Драган Славнић

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here