ЗАШТО ЈЕ РУСИЈА ТРИ ПУТА пропустила прилику да заузме Цариград

Поделите:

Русија је много пута покушавала да заузме стару престоницу Византије, а у неколико наврата је чак заиста била на прагу остварења тог сна. Међутим, сваки пут је одустала.

Руски владари су вековима сањали о томе да успоставе контролу над мореузима древног Константинопоља. Престоница Византијске империје, данашњи Истамбул, спајала је Европу и Азију. Тај град је био кључ за доминацију на Блиском истоку и најкраћи пут из Европе у Индију.

Катарина II је толико била обузета Константинопољем да је чак своме унуку дала име Константин (тако се звао први и последњи император Византије). Њему је желела да преда власт у обновљеној империји. „Шта ће се догодити са нама и нашим правилима ако једна жена буде владала парчетом света од Сибира до Египта? Спасавај се ко може“, писао је 1770. године италијански филозоф Алесандро Вери.

Ти многобројни покушаји нису били подстакнути само стратешким разлозима. У Русији се овај град звао и Цариград. Сматрало се да је он центар православља (у њему се налази Црква Свете Софије – једна од највећих православних светиња коју су Турци претворили у џамију), а ратови су третирани као мисионарски поход за ослобођење словенског света од муслиманског јарма.

Па ипак, Русији ниједном није пошло за руком да припоји Константинопољ, иако су два пута у историји Руси то могли да учине готово без икаквих препрека.

Довољна је и бесцаринска зона

Према руским хроникама први је успешно дошао до Константинопоља кнез Олег, прозвани Мудри. Било је то 907. године. Надимак је добио због своје промућурности. Олег је био добар војсковођа. Он је својим походима поставио темеље староруске државе и њених граница.

Хронике пишу да је он до Цариграда стигао са пешадијом и флотом од 2.000 бродова (историчари сматрају да их је било знатно мање). Грци су затворили град тако да су се крваве битке водиле у његовој околини. „И много Грка беше побијено у околини града, и многе куће беху срушене и цркве попаљене. А оне што заробише – једне посекоше, друге мучаху до смрти, неке усмртише стрелама и копљима, а неке бацише у море… и много другог зла Руси учинише Грцима као што обично чине непријатељи“, наводи се у летопису.

Међутим, када је заузео Константинопољ, Олег је дошао до закључка да је мир по условима који одговарају Русији повољнији од експанзије. Због тога је, како гласи легенда, прикуцао свој штит за градску капију и склопио са Констатинопољем повољан трговачки споразум, а уз њега добио и велики откуп. Од тада су Руси по пола године могли бесплатно живети у предграђу Константинопоља. Стекли су право да тргују без царине, а такође и право на бесплатне намирнице и поправку бродова на рачун Византије.

Скупља дара него мера

Катарина II је планове везане за васпостављање древне Грчке монархије назвала „Грчки пројекат“. Тај пројекат није подразумевао непосредну руску експанзију, него стварање нове државе са античним називом Дакија и ширење, руског утицаја. Програм је обухватао протеривање Турака из Европе, ослобађање свих хришћана на Балкану од муслиманског јарма и, разуме се, заузимање Константинопоља. Међутим, „Грчки пројекат“ није заживео јер императорка није нашла довољно подршке у Европи, а интересовање за Константинопољ је спласнуло када је почео нови руско-турски рат (и када је Крим припојен Русији 1783. године).

Остварењу Катарининог сна највише се приближио њен трећи унук, император Николај I. Руска армија је 1829. године ушла у Адријанопољ (данас је то град Једрене), 240 км од Истамбула. Војска је могла то растојање прећи за два дана и велика је вероватноћа да би град пао, јер је турска армија у том тренутку била исцрпљена. Уместо тога, Николај I је постигао договор са турским султаном Махмудом II. Уз увишене речи пријатељства (које су заборављене само 12 година касније) Турска је затворила мореузе за друге земље.

Истини за вољу, великодушни гест Русије имао је другу врло важну позадину. Није било тешко заузети Константинопољ, али није било ни довољно средстава за издржавање нових територија. Поред тога, не би било паметно оставити победничку армију да живи сиротињски у заузетом граду, јер је могао избити бунт. Поврх свега, заузимање Константинопоља би прекројило целу Југоисточну Европу и изазвало светски рат, јер се Енглеска и Француска се не би помириле са тим. Много је лакше било уопште не претендовати на град, и једноставно затворити то питање повољним мировним споразумом.

Касније су Николају I многи замерали што је пропустио прилику да заузме Константинопољ, а он је одговарао да му је драго што је његов профил једина сличност са Катарином II. Цару Николају I се нису допадали методи које је у својој владавини користила његова баба. Штавише, слична ситуација се поновила 1878. године, за време следећег руског императора Александра II. Опет је турска армија била разбијена, и отворен је пут за Константинопољ. И опет је руски цар изабрао мир под повољним условима не желећи да изазове светски рат.

У зиму 1877. године, у току Руско-турског рата 1877-1878. године, руска армија на челу са генералом Гурком прешла је преко Балкана, што је запрепастило Турке. Они су се озбиљно уплашили за судбину Константинопоља и зато су на подручју Адријанопоља концентрисали армију од 120.000 војника са циљем да бар покушају да задрже Русе. Тврђава се, међутим, предала без борбе. Руси су кренули даље и зауставили се близу Константинопоља. Имали су могућност да без нарочитог напора заузму град и рејон Дарданели. Али пошто је такав корак могао проузроковати прекид односа са Аустријом коју је подстрекивала Енглеска, и у будућности отежати преговоре са Турском, руски цар Александар II се најпре колебао, а затим потпуно одустао од те идеје. Русији и није био потребан сам град. Њој је било потребно да има неколико база на Босфору и Дарданелима како би могла контролисати мореузе.

Востик

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here