Зверства у Милетићевој улици

Поделите:

Милетићева је била тесна за све лешеве

Жандармима и хонведима су 23. јануара дате одрешене руке. Придружио им се и део домаћег мађарског живља. У крвавом пиру, на најзверскији начин, убијено је преко 1.000 Новосађана

Праву „раскош“ своје садистичке природе, жандармеријски капетан Мартон Зелди, „режисер“ инсценираног сукоба „побуњеника“ и хонведа у ноћи између 22. и 23. јануара, који је био окидач за покољ, нормалном уму незамисливих размера, показаће трећег, последњег дана мађарске рације у Новом Саду.

Пошто су им, пре тога, мотивације ради, показали у том „сукобу“ тобоже рањене жандарме који ће, узгред, истог поподнева, здрави и добро расположени, шетати новосадским улицама, жандармима и хонведима су тог 23. јануара дате – одрешене руке. Као и у Шајкашкој, придружиће им се део домаћег мађарског живља. Заједнички крвави пир, истина, неће трајати дуго – рација је дефинитивно прекинута по подне у 16 часова – али ће ефекат бити више него језив: само тог последњег дана на најзверскији начин уморено је преко 1.000 Новосађана!

Злочини су вршени по целом граду, али се, по броју жртава и бестијалности егзекутора, издвојило неколико места. То су данашња Милетићева, а у то доба Кошутова улица, затим, касарна у данашњој Улици војводе Бојовића у којој је био смештен 16. батаљон пограничних ловаца, потез од краја Дунавске улице до данашњег Београдског кеја, Успенско православно гробље, фудбалско игралиште НАК-а, данашња Руменачка, а тадашња Пирошка улица и, наравно, градска плажа Штранд.

Детаљно чешљање Милетићеве улице и легитимисање њених житеља је, иначе, већ било обављено 21. и 22. јануара. Када је 23. јануара око девет часова ујутру у њу стигао са питомцима Жандармеријске школе у Сексарду, којима је командовао, Мартону Зелдију је у мислима била само реченица коју је претходног поподнева у Дому „Левенте“ чуо од генерала Ференца Фекетхалми-Цајднера.

„Овде се не ради о легитимисању него о васпостављању националне части и одмазди“, рекао му је, незадовољан „учинком“ у прва два дана, главнокомандујући рације.

Капетан Зелди је одлучио да поново крене од куће до куће. На температури од 27 степени испод нуле, електрична звона нису функционисала, па су жандари лупом кундака од престрављених житеља тражили да им отворе врата. Потом су их, уз оптужбе да су учествовали у „побуни“ од претходне ноћи, истеривали на залеђену улицу, груписали и убијали.

У поратном сведочењу које је историчар Звонимир Голубовић објавио у књизи „Рација у Јужној Бачкој 1942.“, Ђорђе Т. Кода који је становао на углу Милетићеве и Грчкошколске улице, навео је да је стравична екзекуција трајала од 9.30 до 11.30. Људи, жене и деца довођени су без престанка. Најпре би их натерали да клекну, а потом их убијали хицима у потиљак.

„Међу жртвама сам препознао адвоката Милоша Бокшана и његове две сестре, који су становали прекопута мене, инжењера Николу Драгојлова, адвоката Пају Гавриловића и брата му Милана Гавриловића, који су из друге улице били доведени овде да буду убијени. Драгојлова и браћу Гавриловић терали су да иду преко лешева који су већ целу улицу били закрчили, али су они у ходу пазили да их не газе“, испричао је Кода који је, готово одузет, језиве призоре гледао кроз балконску завесу свог стана.

На последње одредиште живота, Зелдијеви жандарми су, по Кодином сведочењу, из једне од суседних улица довели и ћурчију Пају Давидовца са супругом и два одрасла сина. И много, много других невиних људи.

ЗАПРЕЖНА КОЛА И КАМИОН ПУН ЛЕШЕВА

Само минут пошто су жандарми и војници напустили кућу пензионисаног доктора Милана Ћирића, неко од укућана је провирио кроз прозор и викнуо: „Ево, спроводе их“. Улицом Николе Тесле патрола је гонила јеврејски брачни пар Хандлер и њихова три сина гимназијалца и њихове сународнике, седмочлану породицу Дајч, међу којима је била и беба у наручју своје мајке.
– Мислили смо да их воде на саслушање, а када се око три поподне прочуло да је рација завршена, понадали смо се да ће се вратити – сећа се Ћирић.
– Пред сумрак, улицом су прошла запрежна кола натоварена лешевима, а онда и камион са истим товаром. Било нам је јасно да комшије више никада нећемо видети.

„Жртве су стоички подносиле своју судбину, а пре него што су камиони дошли да однесу лешеве, видео сам да су војници са њих скидали чизме и бунде“, испричао је Кода.

О суровим убиствима невиних људи и жена, чак и мајки са одојчадима, са најдубљом тугом и саосећањем сведочили су и Сима Димитријевић, Јулије Крајачевић, др Војислав Дима и други житељи Милетићеве улице који су, тог страшног 23. јануара 1942, имали срећу да преживе. Било је, међутим, и других, још прецизнијих сведочења, али лишених било каквог људског осећања.

„Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је чинило задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камионе“, испричао је, без трунке кајања, на послератном саслушању Јожеф Кењереш, питомац Жандармеријске школе из Сексадра.

О судбинама људи, као и увек, и тада су одлучивали срећан или несрећан стицај околности и лична људска храброст и оданост. Милан Ћирић (84), пензионисани доктор физичке хемије који је годинама радио на Институту у Винчи, у јануару 1942. живео је у кући са бројем два у новосадској Улици Николе Тесле. Његов отац Милош био је угледни специјалиста за плућне болести, а мајка Татијана професорка математике и физике. Да би стигао до „Николајевске школе“, коју је похађао, сваког дана је пролазио и кроз Милетићеву. Школе су, међутим, затворене одмах на почетку рације, па је 23. јануара био у кући са родитељима.

– Дежурали смо поред прозора када су се на капији појавили један жандарм и три војника. Наше кућне помоћнице Марија и Јелена отишле су да им отворе капију – сећа се Милан. На срећу Ћирићевих, Јелена и Марија биле су деца Срба из села Помаза код Сентандреје, који су, после Првог светског рата, вођени жељом да живе међу својима, оптирали, односно променили држављанство и преселили се у Краљевину Југославију. Обе су, дабоме, мађарски говориле беспрекорно. И биле храбре и одане.

– Пошто су заједно са Јеленом и Маријом претресли подрум и таван, двојица војника су их, уверени да су Мађарице, упитали да ли је господин доктор добар према њима и има ли новаца у кући. Оне су одговориле да је доктор добар човек, што је мој отац заиста и био, али да није богат, јер је болестан и слабо зарађује. Отишли су после двадесетак минута, а ми смо најзад одахнули – сећа се Ћирић.

У његовом памћењу и данас је жив један сасвим супротан пример, трагичан за трговца Пају Ст. Јаковљевића. Становао је у Главној улици (данашња Змај Јовина) у коју се, иначе, „улива“ Милетићева, а када су Зелдијеви жандарми упали унутра, кућна помоћница, Мађарица, одмах им је показала где је Паја склонио југословенску заставу.

– Побеснели су, натерали га да се огрне заставом и уз повике „Elre zszls r“, што на српском значи „Напред, господине заставниче“, истерали га на улицу, где су га одмах убили – прича Ћирић.

Око поднева, како у студији „Новосадска рација“, објављеној у Будимпешти 1963, пише историчар Јанош Бузаши, у Милетићевој и околним улицама било је око 200 лешева. Зелди је тада о резултатима своје акције лично обавестио Ференца Фекетехалмија.

Генерал је одмах изашао на лице места. Први пут од почетка рације – био је задовољан.

Извор: НОВОСТИ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here