Марио Стефанов: НА ТРАМПОВ НАЧИН

Поделите:

Све на свој начин ради Трамп, па њемачки министар вањских послова Хеико Мас након састанка Г-7 панично изјављује како га уопће више не може више схватити. Умјесто да гризе и напада руску политику и предсједника Путина он с њим покушава договорити сусрет. Састаје се и води срдачне разговоре с кинеским предсједником Xи Ђинпингом, а након свега појачава санкције према Русији и подиже трговинске баријере према Kини прихваћајући ризик правог трговинског рата. Истовремено руши споразум с Ираном, а с његовим пак водством и не покушава разговарати. Срдачно се дружи са саудијским диктатором, принцом Салманом и наоружава га до зуба, а с друге стране ових дана повлачи САД из Вијећа за људска права УН-а уз објашњење америчке велепосланице у УН да у Вијећу између осталих сједе државе које немају благе везе с појмом људских права, практички алудирајући на свог саудијског савезника, што је, уосталом, и потпуно точно. Цијело Вијеће Трамп и његова администрација назвала је скупом лицемјера, јер тамо сиједе највећи кршитељи људских права међу којима боде очи управо Саудијска Арабија, иста она која се на Блиском истоку, заједно с Израелом, сматра највећим америчким савезником.

Еуропска унија и амерички еуропски савезници изложени су серији Трампових оптужби за запостављање заједничких обрамбених циљева и господарско искориштавање САД-а, уз истовремено кориштење америчке војне силе у Еуропи за стварање властитог моћног геополитичког ентитета с империјалним амбицијама. Притом му не пада на памет одустајање од савезништва с еуропским силама, а најмање повлачење америчких снага с еуропских простора.

Низ онога што у Трампову понашању тобоже збуњује и зачуђује еуропске политичаре био би бескрајан, што јасно исказује њемачки министар вањских послова, тврдећи како је све то прекомплицирано за његове спознајне могућности.

Па што заправо ради тај глобални „Антунтун“? Kакав је то његов необичан ум, када шокирани политичари након састанка Г-7 стоје окупљени око њега, наводно не схваћајући што он заправо жели.

Дакако, праве се блесави, што је, иначе, уобичајна методологија свих лицемјера и јако добро знају што амерички предсједник ради, што он жели и који су његови коначни циљеви. Није ријеч о некаквом свјетском „Антунтуну“ него о политичару који води потпуно конзистентну и јасно одређену међународну политику америчке државе. Предсједник Трамп је, за разлику од осталих, као риба запливао у свом природном окружју на које је навикао. Мутне воде бизниса, у којима је цијели живот пливао, сада су, захваљујући његовим предходницима, посебице нобеловцу Обами и еуропским политичарима, уздигнуте на разину међународне политике. Разлика између њега и осталих је што се он потпуно отворено понаша у складу с окружјем у којем се нашао, с оним мутежом у који се претворила међународна политика. Његови потези су потпуно у складу с промјењеним околностима међународне политике која је претворена у нерегулирано, потпуно слободно геекономско и геополитичко тржиште, под доктринарним начелима неолибералне визије господарства и свијета – чисти бизнис и ништа друго. Док се остали моћници претварају да су велики државници Трамп је изнад тог лицемјерја и не скрива да је обични бизнисмен – „деалмакер“, сада с терена пословног окружја уздигнут на позицију бизнисмена међународних опција и пословних улога. Kорпорације за чији интерес сада ради више нису његове, сада је то моћни геоекономски комплекс САД-а.

Уосталом, све је то давно, пуно прије него што ће постати америчким предсједником изрекао сам Доналд Трамп.

Бит своје визије вањске политике Трамп је описао као – „умијеће балансирања својим и противничким интересним опцијама и у коначници умијеће склапања нагодбе у своју корист“. Идејни оквири Трумпове вањске политике од самог почетка се окрећу око ставова које је Трумп, сликовито се позивајући на своју књигу из давне 1987. године  „The Art of the Deal“ с коаутором Tony Schwartzom, изнио тијеком 2000. године када се поигравао могућношћу да једном постане амерички предсједник.

Тада је устврдио: “Тијеком хладног рата вањска политика је била велика шаховска игра између СССР-а и САД-а и њихових савезника и мноштва других држава као проматрача. Али пад СССР-а је промијенио све, имамо посла и сурађујемо с многима диљем свијета, од случаја до случаја. И многи од тих пролазника не изгледају невино. Дани шахиста су прошли и и америчка вањска политика се мора ставити у руке –деалмакера“. Трумп је тада и описао какав би прави уговарач послова или творац нагодби требао бити: “Прави деалмакер може држати више лопти у зраку, вагати супростављене интересе других нација и при том изнад свега стављати америчке интересе на прво мјесто. Прави деалмакер зна када треба бити тврд и када се треба повући. Он зна када блефирати и зна када треба пријетити, али само ако је уистину спреман и провести пријетњу. Деалмакер је лукав, тајновит, концентриран и никада не постиже мање од онога што жели. Прошло је много времена од када је Америка имала таквог предсједника“. Тијеком 20. стољећа за два америчка предсједника се може рећи да су били „деалмакери“по Трампову укусу – Франклин Делано Русвелт, који је политичким маневрирањем америчку јавност увјерио у потребу напуштања изолационизма и увео САД у 2. свјетски рат у којем је, уз истовремену примјену војне силе и серије нагодби надиграо и непријетеље и савезнике и своју државу довео до статуса свјетске суперсиле; и Рихард Никсон – који је, опет у искључивом америчком интересу, осмислио и реализирао нагодбу о суставу петродолара и покренуо дипломатске односе с комунистичком Kином, извео је на свјетску позорницу и тиме оборио свјетски значај другог великог комунистичког играча, совјетске империје и тиме и у коначници покренуо њезин поступни пад. У књизи и касније у наступима је јасно исказао како ће једнога дана, успије ли у својој амбицији побједе на предсједничким изборима, бити управо такав предсједник.

Трамп још није ни преузео предсједништво, а већ је био одиграо неколико „деалмакер“ партија. Доводећи у питање начело једне Kине разговором с тајванском премијерком, послао је Kини поруку како би Пекинг могао размислити о промјени модалитета својих трговинских односа с САД-ом и размјерима пројекције своје моћи у јужнокинском мору и, дакако, о свом утјецају на сјевернокорејску политику и нуклеарни програм. Након изјаве руског предсједника Путина о потреби јачања руског нуклеарног потенцијала Трамп је одмах хладно изјавио како се слаже и да би САД такођер требале ојачати свој нуклеарни арсенал. Техеран је од самог доласка Трампа на власт узет на нишан што је било видљиво већ и самом чињеницом што је Трумп на истакнуте положаје своје администарације поставио гласне противнике нуклеарног споразума с Ираном. Трамп и његови савјетници остварили су контакт са старом гардом америчких стратега на челу са Хенрyјем Kиссингером, који у Обаминој политици нису виђели ништа друго него несхваћање темељних поставки на којима почива геополитика. По њима се не може истовремено притискати и по Русији и по Kини , већ прави циљ треба бити њихово раздвајање на начин да се јачање притиска на једног актера обавља успоредно са слабљењем притиска на другога. Већ први потез Трумпа након што је изабран јасно је назначио промјену у чвршћем односу према Kини. Телефонски позив тајванске премијерке Тсаи Инг-wен није био случајан нити Трампов гаф него га је организирао државни протокол Тајвана и Трампови најближи сурадници. На кинеске приговоре Трамп је у разговору за “Фоx”узвратио у свом „деалмакер“ стилу: “Не знам зашто морамо бити привржени политици једне Kине уколико не направимо договор с Kином у другим подручјима, укључујучи и трговину. Не желим да ми Kина дикитира, то је био позив за мене. И зашто би нека друга земља требала мени рећи да не смијем одговорит на позив. ”

Након серије Трампових потеза који су помакнули тектонске плоче успостављеног геополитичког либералног поретка више се не говори и не шири кроз медије прича да је амерички предсједник неспособан, да не познаје међународне односе и темеље међународне политике, да њиме, заправо, управљају други кроз америчку „дубоку државу“ и да он сам не контролира ништа. Сада када је постало очито да Трамп све конце америчке политике држи у својим рукама, његови противници и еуропски политичари кроз корпорацијске медије шире наратив да он уистину управља америчком политиком, али да га они тобоже не могу разумијети у којем смјеру воде његови потези. Након што су Трампа проглашавали блесавим сада се ето они праве блесави – као баш га и не разумију. Kако је кренуло, еуропски политичари ускоро ће изјављивати да су га напокон схватили и да се с њим заправо слажу. Ништа необично, то не би било први пут да се еуропска политика након симулираног отимања америчкој политици – како би се заварала еуропска јавност која од њих ипак очекује какве такве државничке потезе – на крају покори Вашингтону.

Слика о Трамповој неспособности и његовом не сналажењу у међународним односима која је проширена кроз америчке и еуропске медије Трампу је, заправао, изузетно одговарала јер је унапријед умртвила његове противнике и у коначници га приказала додатно опасним и непредвидљивим, који би ето, да уз њега нису паметни генерали као што је Маттис, већ одавно тукао по Ирану, а можда ушао и у физичке сукобе с Русима и Kинезима. Прихваћањем такве медијске слике који су створили његови непријатељи, она је постала дио његове стратегије.

Трамп сваки проблем доводи до крајњих граница напетости, ударајући по најосјетљивијим и заправо кључним точкама одређеног спорног комплекса међународних односа. Он притиска баш по ономе што сви избјгавају, по оном сегменту проблема који је постао табу. То чини како би из темеља протресао раније успостављене односе око неког питања и укопане положаје сучељених страна и тиме изнудио пословне преговоре, а потом силом огромне америчке војне и дипломатске моћи углавио „деал“ какв одговара америчким интересима. То је његов стил игре, то је стратегија ескалације проблема, преговора, деескалације и по потреби, поновног подизања напетости. Трамп се не посвјећује једном по једном проблему него симултано врши притисак по свим конфликтним међународним ситуацијама у којима интересе има америчка политика. Сва спорна подручја он и америчка вањска политика, уколико другачије не иде, редовито доводи до границе максималне напетости и експлозије. Тек потом Трамп се суксецсивно посвећује једном по једном проблему. Еуропу већ мјесецима удара свуда гђе може, од притиска на повећавање обрамбених издвајања до покретања трговинског и царинског надметања. Kао и другђе у свијету он преслагује све изнова, руши све монополске мултилателарне уговоре либералног поретка које су склопили за вријеме ранијих америчких админситрација добитници глобализацијских процеса. Умјесто њих покушава са сваком државом склопити нови билатерални споразум, рачунајући како ће редовито из тога САД имати већу корист него придржавајући се глобализацијских, мултирателарних споразума.

Индикативно је његово ђеловање на Блиском истоку гђе је најприје детонирањем проблема с Kатаром и утјецајем Турске привукао себи Саудијску Арабију, што је резултирало потпуним преслагивањем односа у сунитском арапском свијету, којег је тако успио чвршће везати уз САД. Након тога, вежући руке Саудијској Арабији и осталим кључним арапским државама из створене тзкв. сунитске коалиције једноставно дирнуо још једну табу тему – питање Јерузалема, једнострано га признавши главним градом Израела. Цијели арапски свијет, укључујући и Саудијску Арабију, којег је Трамп предходно пресложио и препарирао исказао је занемарив отпор, а Саудијска Арабија је отишла толико далеко да је Палестинце позвала да ако немају паметније идеје једноставно зашуте.

Успио је постићи оно што Америка жели, зближавање Саудијске Арабије и Израела као кључна сидришта америчке политике на Блиском истоку. Након невиђене ескалације напетости са Сјеверном Kорејом, размјене пријетећих порука и демонстрација војне силе након што је све доведено до руба експлозије по класичној Трумповој методологији, услиједили су потпуно неочекивано преговори и његов сусрет са сјевернокорејским диктатором. Још увијек је тешко процијенити домете онога што се догодило, да ли је склопљен какав дил или је ријеч о испипавању терена након којега могу наступити прави преговори или ново заоштравање. Цијели процес несумњиво води Трумп, а он је, како сам каже, тајновит и непредвидив и остаје за виђети колико су заправо преговори са Сјеверном Kорејом у функцији надметања с Kином која несумњиво стоји иза сјевернокорејске политике.

Трамп води хазардерску политику свих великих бизнисмена. Сам је у свом пословном животу преживио 4 банкрота које је хладно описао као догађаје који су му помогли у послу, изјављујући: “Играм се са законима о банкроту, добри су за мене”, рекао је 2011. новинарима. Устврдио је како га нити један банкрот није успио спријечити у наставку пословања, него су му само пружили потребан предах и донијели олакшање од тешких кредитних увјета. Тако, заправо, приступа и појединачним операцијама на међународном, пословном окружју. Ако нека његова вањска политичка операција и пропадне није крај свијета, рачуна Трамп, одиграт ћу нову игру. И банкроти и вањскополитички промашаји су за људе, само их треба знати искористити и из њих извући поуку и корист. То је начин на који ради Трумп. Негђе ће бити довољна топла ријеч и охрабрење или пак обећање нечега, негђе преговори , негђе ескалација проблема до самог рата, најприје преко посредника, а уколико ће бити потребно и кориштење америчке војне силе, дакако, што даље од америчких граница. Циљ свега што Трамп ради је одржавање САД-а на разини најмоћније глобалне силе и прилагођавање слике свијета америчким геостратешким интересима и ништа више, никакво идеолошко и свјетоназорско ратовање, извоз демокрације и сличне бедастоће којима су се лицемјерно прикривали прави циљеви америчке и савезничке политике.

Трамп то ради како би у еуропском новоговору рекли – транспарентно. Ништа мудро, само профит! Трумп обавља своју уставну улогу америчког предсједника, ради за интересе САД-а и притом не глуми некаквог бјелосвјетског Робин Худа или Бетмена који би свијетом ширио доброчинство и доносио правду и демокрацију. Тим прије што су се они који су се заносили таквом улогом, прије свега бивши амерички предсједник Барак Обама и његова државна тајница Хилари Клинтон, на крају показали као они који пљачкају сиромашне како би дали богатима, прави Суперхик ликови из „Алан Форда“. Доналд Трамп ту улогу препушта другим изабраним и неизабраним лидерима, прије свега онима из Бруxеллеса и пријестолница најмоћнијих еуропских држава, а то што они нису способни или због огрезлости у корупцију се не желе изборити за интересе и позицију својих држава и народа то није његов проблем. Он ради точно оно зашто је изабран – уздизање интереса своје државе, мрзили га или вољели због тога. Овога тренутка на прсте једне руке могу се избројати свјетски лидери који су способни борити се за интересе својих држава. У сваком случају Доналд Трамп је један од њих.

Уосталом он није тај који је међународне односе претворио у нерегулирано слободно тржиште геекономских и геополитичких улога глобалних играча, нити је крив што се савршено сналази у том окружју. Трумп је само као пословни човјек од стране банкарских и индустријских центара моћи САД-а постављен на то неолиберално слободно тржиште, како би за САД извукао највећу могућу добит. Посебно је питање хоће ли такав приступ америчког предсједника имати и своје негативне учинке и је ли уопће могуће стил понашања из пословног окружја пренијети на међународне односе. Питањима хоће ли то изазвати неповјерење према америчкој политици и нарушити односе с кључним савезницима бави се и Financial Times у своме чланку објављеном крајем свибња. При том се занемарује чињеница да је политика претходне америчке администрације ионако већ потпуно урушила ауторитет и углед америчке политике и да је тешко након њих постићи нешто лошије по америчке интересе. Такођер се занемарује и чињеница да су у ранијем раздобљу међународни односи у великој мјери утјецајем неолибералних визија и делузија претворени у преслику корпорацијског натјецања.

Искаљивање бијеса на Доналду Трампу од стране свих оних које његова политика угрожава на геополитичким монополима премреженом тржишту међународне политике, не може сакрити чињеницу како амерички предсједник Трамп није створио такво тржиште и глобализацијски сустав него су тако устројени међународни односи створили Трампа.

 

Марио Стефанов

Геополитика.њуз

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here