ЈОВАН ДУЧИЋ: Зашто би сваки велики човек требало да се клони жена?

Поделите:

Ниједан велики човек није познавао жену. Сваки је писац описуjе како jе сам замишља и сам изгради, а не каква је жена у ствари. Жена је без принципа и без мерила; без једног сталног и уравнотеженог стања; често болесна и полулуда; свагда нестална и превртљива. Све ово, и кад је много боља од нас. Зато би велики човек требало да се клони љубави не због момената смешних, у које неминовно пада поред жене.

Има жена које носе са собом прави дух разорења, и потребу да све ствари деградирају, и све духове нивелишу; а то је оно што супериорни људи не могу жени да опросте. У проблеме свих вредности жена улази с лакоумношћу и перверзном обешћу, да несвесно обори цену свачега: генија, љубави, уметности, морала, разлике међу људима, разлике међу женама, међу принципима, међу добрим примерима.

Не постоји за њу мерило опште него лично. Жена не зна шта је то општи живот, ни општа срећа, ни општи идеал; све мери по себи и према својим потребама. А женске потребе су, несумњиво, далеко од тих великих критеријума за срећу. Она је без дивљења пред великим, без гнушања пред малим. Све ће вредности признати, али и све пасивно примити. Не увиђа да су велике идеје потребне за живот, јер она види живот у малим срећама и малим несрећама, у шаренилу и у страстима. Још су мање потребни супериорни људи за њене среће, које не треба да буду велике него само шаролике и радосне, узбудљиве и променљиве.

Љубави великих људи су зато биле махом или комедије, или трагедије, али најчешће комедије. Велики човек сваки процес срца подигне неизбежно до процеса ума; и тако филтрирајући кроз мозак ствари сна и маште, оне постану безличне или чак сасвим избледе. Постоји лудило љубави, а не постоји мудрост љубави. Зато су љубави великих људи пуне противуречности, кобног и смешног. Обични људи за такве сукобе не знају, нити праве љубавне несреће доживљавају. Истинске љубавне несреће су искључива и тужна привилегија само одабраних духова и великих срца.

Истина је само да велики људи нису лудовали за женом него за љубављу. Није љубав за њих нешто малено, као што је мислио Бекон, него је жена одвећ малена према љубави, која је неизмерна. За велике људе нема ничег ни малог ни
пролазног, и њима је зато потребна љубав само у једном оквиру бесконачног и вечитог.

Уопште, велики човек се боји жене већма него обичан човек; велики човек се боји лукавства и несталности, усађене у женски спол, а ништа као лакоумна жена не може постати кобним за његово дело. Велики човек ставља своје дело изнад свега другог, а нарочито изнад жене, што је извесно срећан случај, али што му жена никад не опрашта. Нико о женама не мисли горе него баш човек који већ неку жену безумно воли; сви су заљубљени људи мрачни песимисти, убеђени скептици, који верују да су прогањани и ухођени, и да корачају између сталних замки и бусија. Нису од овог ослобођени ни велики људи.

Можда само прави артисти нађу у љубавима накнаде за изгубљени мир. Јер оно што отпате као обични људи, љубав им накнади као творцима, јер је она највећа инспирација за стварање. Свакако, између жене и великог човека постоји природни антагонизам, због чега су велики људи или избегавали супериорније жене, или имали с њима само несрећне доживљаје.

(О љубави, Благо цара Радована, Јован Дучић)

Поделите:

3 Коментари

  1. Дука, с.реш ко фока. Цео век си се курво и вадиио га. Биио си очаран Францускињом. Бежи бре будуло, нема жене до Србкиње. Нису ти дале п.чке па си похито у свет, у Париз, а тамо на изволте, „F…. me, s`il vous plait.“ Ебаше ти знање, задња памет магарцу под реп.
    Ми Роде не смемо давати пуно важности пробисветима на конто „уметност и култура“. Зашто? Ми смо цареви Балкана и Европе. Ми смо описменили Европу. Ми смо послали три мисионара у Русию (Вуле зна име и презиме људима) да успоставе руску манстирску књижевност. Када е ту горку истину спознао горостас светске књижевности, Достоевски почо лайат на Србе, какве усраше…мала деца.
    Треба ли Вуле да престанемо читати Дучића и Достоевског? Не , не дао Бог, али од њих не правите идоле. Дука ние ни до колена Достоевском зато што е биио курвар, ние биио у Вери. Достоевски е горостас кроз кога се цео свет упозно са Православљем, али и Св. Петар е издо Христа, а камо ли он Србе. Сви смо ми само људи, грешни и суетни. Вуле миниро си нам мит о Његошу, сада Дуку, Достоевског…хоће ли шта остати?
    Остаће Господ Христос и његови угодници међу коиима е и Св. Сава. Остали су обични лелемуди, само трптай ока у времну.

  2. И, и, и …не вади га брате Србине, ово су изазови времена. Протов нас више нису само имеперие, лако би ми са њима, него имамо и другог „пицмайстори“ коии ваде живот из утробе жене. Ебена времена, останите на „Видовдан“

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here