КОСОВО И МЕТОХИЈА – Искушење и пут ка Хиландару

Поделите:

Са сликарем и ходочасником Николом Бркановићем у Св. Архангелима код Призрена

На своје прво ходочашће на Косово и Метохију је дошао крајем новембра ове године, као сликар, из Сомбора. У том граду последњих година живи, окружен војвођанском равницом, а свој завичај, родно место Осијек и Даљ, изгубио је. Данас, како је недавно казао у свом програмском тексту,, Вјерујмо“ , све би дао да још једном осети ,,студен Даљске водице“,,Која је нестворена, рођена од земље пре свих вјекова, изнад које је небо и из које изрони све видљиво и невидљиво, и постаде извориште и гробница свега у свемиру. Која је ради мене и ради мога спасења била ту, и која тече, и тећи ће до краја света. Вјерујмо““записао је.

     Никола Бркановић је сликар и ходочасник, загледан у даљину у просторе, с којих је Милутин Миланковић, бројао звезде, а одкуда је дошао, ,,пливајући“ ,,сам са крстом на Суватову свим морима преиспитивања“ . Исток га је, како каже, сломио, а Дунав преломио. На пола, и од пола на још, и још… ,,Судбински везан за своје порекло,остао је привржен традицији, односно вредностима поднебља са којег потиче“, рећиће о њему историчар уметности Здравко Вучинић. У својим сликама Никола Бркановић тражи изгубљени завичај, и његова уметност се угледа у Даљској водици. Док ходочасти светом у простоти вере, каже ,, моје је да путујем, сликам, гледам и сањам!Оно што не успем ја учиниће Бог. Вјерујмо!“

       Николу Бркановића затичем у манастиру Свети Архангели код Призрена, док сликарском четкицом, наноси густе наслаге боја на сликарско платно. На платну се назире зелена површина крај Душановог гроба, омеђена рушевинама цркве Светих Архангела. Дугогодишњи је сликар, путник, ликовни, сликарски, животни, тако ми се представља, наглашавајући да је на Косову и Метохији први пут и да неке ствари схватиш једино кад станеш крај Душановог гроба.

        -Овде се налазим први пут и тешко је то, да могу понио бих све одавде, на себе натоварио, као што сам изгубио некад свој крај, па ето човек нађе негде други крај. Тако да не можемо да кажемо да смо изгубљени, да немамо своју наду, да постојимо, да чекаш 25-30 година да кренеш вамо, људи путују, иду, хвале се, већ по некој навици ,, ако ниси био на Хиландару, ниси Србин“, а заобилазе ово. По мени је ово пут ка Хиландару, искушење, да би овде се потврдио, да би овде ти видио ово одакле си, па онда тек ако схватиш да си заслужио, одеш тамо. А овдје је врло тешко схватити док не дођеш да станеш крај Душановог гроба, да видиш, ништа се ту није померило, цркве нема, добро, време је прошло, столећа су, векови, али душа је ту, камен је ту, горе је небо. Све је ту исто, само треба доћи доживети, а не причати, и што је реко игуман Михајло на молитви, узети своју њиву поорати, а не гледати другу. Тако да овај долазак овде из те Војводине равне, а тамо сам дошо из Славоније, живио мало даље, много значи за мене лично.

   На питање да ли је урадио неку слику боравећи у Св. Архангелима, Никола одговара:

-Ја сам се трудио да и колико год је ово тешко сажети, а видите и сами шта је све око нас, ставити на једно платно метар са метар. Али не знам, ту ће људи да кажу, то ће време рећи колико сам успео, историја је једини судија. Радио сам све што видиш испред мене, ова брда, ове стене, отко сам неку литију, молитву, мост, радио сам ово што ме окружује и проблем није био, верујте ми, ал ето није пробем кад се са срећом и жељом ради.

По речима Николе Бркановића вера је нешто што је најважније, што га мотивише да ради, слика, и мотиви из црквеног живота, монаси, свештеници, литије, налазе места на његовим сликама.

  • Углавном је ,,Вјерујмо“ то што ме мотивише. Црква, Фрушка Гора, сад је и Призрен, била је и Русија, била је Јерменија, била је Бугарска, било је много тога, али некако сам ту нај, у своме сам простору некако најслободнији. Наше је да само стварамо, молити се Богу, верујемо у себе и верујемо у нашу цркву, око ње да се окупимо. Ко види нек види, ако не нек сачека, да не лута, али боље да крене раније. Тако да, успео сам да се нађем, да пожелим, игуман ми је дао благослов да дођем кад год будем пожелио, да сматрам Архангеле својом кућом и тако смо се осећали ових дана-прича Никола.

У оквиру ликовне колоније ,,Јесен у Призрену 2017“ срео је младе уметнике са Косова и Метохије и то га је посебно дирнуло:

– Одушевљен сам тим младим људима који су одавде пореклом, који су рођени ту, који су мени дали неку снагу и један од највећих мојих успеха су та деца. Мислим да не морамо много да бринемо, ни о чему, много да размишљамо, политика је једно, а ово се види, ови млади људи, и ово богатство које видимо, ово што је направљено, тако да пуно снаге, душе, среће је ту… Можемо чекати Божић и помолит се свим свецима који долазе. Имамо се ми чим похвалити и остављамо иза себе и остаће ова деца која ће наследити ово, надам се.

   За своје слике, изложбе, каже да их има, али да их је рано бројати:

Нешто и јесам до сада насликао, трудим се, али није време још за бројање, рано је. Ево имам један каталог, који вам поклањам,, Вјерујмо“ који је био у Котору, имам један легат у Америци, у нашој Православној цркви Св. Димитрија у Дортмунду, путово сам светом, има слика, има трагова.   Моје су слике свуда. Ако неко хоће,може да их нађе у кући где сам ја, где стварам у мом атељеу, може да их нађе по Београду, може широм свијета, ту сам `вако поносан да сам живио деведесет и неке године, за време рата, када су прве Уједињене нације дошле у Славонију, онда то свет није ни зано, ми смо први пут с тим суочили, са неким интеграцијама, са поделама… Ја сам био тамо свих шест година, након тога сам изашао из те Крајине, и ви сте онда упознали Уједињене нације. Много пријатеља сам стекао, људи који су били професионални официри, који су знали шта је уметност, из света, и тако да сам поносан да је од Аустралије до Кореје маса мојих слика отишло, и данас дан држим се тога. Али основа је моја вјера, и она се на мојим сликама може ишчитати, само ако је на њима потражите. И као што тамо написах ,, Душом ми лахори маховитост Карпатског ветра на далекој Даљској планини, огледам се у Даљској водици. И уметност моја се гледа у њој. Она ме позвала! И ту сам! Ходам у простори вере. Оно што не успевам ја учиниће Бог. Моје је да путујем, сликам, гледам и сањам. ВЈЕРУЈМО!“ – завршава своју причу Никола Бркановић, сликар, још једним цитатом из свога текста,, Вјерујмо“ .

Оливера Радић
Православие.ру
Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here