На данашњи дан: Рођен књижевник Борислав Пекић

Поделите:

4. фебруара 1930. –Рођен Борислав В. Пекић, један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, и један од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке.

Борислав Пекић се родио у Подгорици. Његов отац Војислав Д. Пекић је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти их протерују из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се селе у Београд. По пресељењу у Београд 1945, образовање наставља у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен:

Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године.

Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима.

Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958).

Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године.

Годинама је Пекић радио на неколицини романа а када је први од њих Време чуда (1965), штампан привукао је пажњу великог броја читалаца као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје.

У периоду између 1968. и 1969, Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) у коме је поред осталог дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски.

Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992.

Године 1977. послао је рукопис сотије „Како упокојити вампира“ на анонимни књижевни конкурс Удружених издавача Југославије који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом изскуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима.

Одбрана и последњи дани (1977) сага-фантасмагорија преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата.

После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантасмагорије Златно руно се 1978. године појављује пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џемс Џојсовим „Уликсом“ по структури нарације класичног мита, са Мановим Буденброковима по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са Олдос Хакслијевим Контрапунктом живота по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Златно руно описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године.

Осамдесетих Пекић је написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988 и на мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду Пекић је добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983 изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници.

Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије.

Године које су појели скакавци у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њих је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989.

Готске приче Нови Јерусалим су штампане 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана односно као најбоља књига страног писца те године.

Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм Време чуда је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991. где је Горан Паскаљевић добио награду за режију, а касније филм учествује на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990. Ђавољи рај (1989) (That summer of white roses) рађен по саги-фантасмагорији Одбрана и последњи дани и добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989 и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска) и Сан Себастијан (Шпанија) и Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД).

Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је Награду Јаша Игњатовић у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом Сентиментална повест Британског царства (1992). За ово дело је добио Почасну награду БИГЗ-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха.

Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.

Борислав Пекић на првим масовним демонстрацијама против режима Слободана Милошевића, 9. марта 1991.

Године 1989. заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао њен потпредседник и члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ.

Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године.

Активан како као аутор тако и као јавна личност до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од српског претендента на позицију монарха.

ИЗВОР: Википедија, Порекло

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here