На данашњи дан: Умро Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и правописа

Поделите:

6. новембра 1787. –Рођен је Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и правописа. Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику („Писменица“) и Речник (1818).

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“(писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

Вук је умро 7. фебруар 1864. у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

ИЗВОР: Википедија, Порекло

 

Поделите:

41 Коментари

  1. U Srbiji nema spomenika reformatoru nekog jezika jer takvih reformormatora u Srbiji nije bilo. A nije ih bilo zbog toga što Beograd, ili Kragujevac, nije ni na koji način moguće porediti sa Bečom, iliti, kako bi Vuk Karadžić rekao, carstvujušćom Vijenom.
    Hvala carstvujkušćoj Vijeni što je omogućila, između ostalih, jednog Vuka Stefanovića Karadžića koji bi, da je ostao u Srbiji, bio tek jedan ,pomalo pismen, čobanin za ovcama.

    • hvala Becu sto, umesto slavjanoserbskog, preko kojeg smo se razumeli sa Bugarima i Rusima i sa vlastitom crkvom i srednjovekovnom kulturom, sada imamo srpsko-hrvatski, a cirilicu pokusavamo da uteramo zakonom (ne znam zasto, ona je i trebala da nas dovede do latinice).On je bio i ostao cobanin i polupismen, samo sto je to uzdigao na nivo norme za obrazovane i pismene.“Pisi kao sto mekeces“ i ostadosmo stado do danas.

  2. Sa kime smo se to razumeli preko slavjenoserbskog? Jesi li ti siguran u to što govoriš? Ja sam uvek mislio da ni Bugari, a ni Rusi, ne govore slavjanoserbskim, nego bugarskim i ruskim, a takođe i Srbi, kao što znamo, ne govore, niti su u Vukovo vreme govorili, slavjanoserbskim, nego srpskim.
    Osim toga, slavjanoserbski nema puno veze sa srednjevekovnim srpskim. Ako si se već latio ove teme nauči prvo osnovne stvari. Srpska redakcija staroslovenskog malo ima zajedničkog sa slavjanoserbskim.
    A za Vuka reći da je ostao čobanin i polupismen može reći samo jedan takav ignorant za temu jezika kakvim sebe ovde predstavljaš. Vuk se može čak i kritikovati, ali reći da je bio polupismen čobanin može samo nepismeni čobanin!

  3. svoj savet, pa se informisi o crkvenoslovenskom koji je ujedinjavao Srbe, Bugare i Ruse i njihovu literaturu, dok je gradjanstvo, koje je govorilo slavjanoserbski, moglo da razume i crkvenoslovenski, sto nije bio slucaj na Zapadu sa narodnim jezicima i latinskim.A, onda, niotkuda, eto cobanina da opismenjava!!!!????, ne znam ni koga je opismenjavao.On nije nikog opismenjavao, vec je govor nepismenih izdigao u knjizevni, a posledica toga je bila da se negira bilo kakav znacaj crkvenoj knjizevnosti, da obrazovanje pocne od nule, a tu se vec lepo umetnuo Zapad (ukucaj „Janicari Sorbone-stogodisnjica ubijanja srpskog jezika“, tekst bio i na Vidovdanu), da nas obrazuje i proda svoje ideologije o juznoslovenstvu, kasnije komunizmu, danas europejstvu i sve je to pratila ideologija jezika, od ideja da Srbi i Hrvati pisu latinicom, a govore ekavicom, do ovog danasnjeg dvoazbucja i uterivanja cirilice zakonom.

    • prelazak sa latinskog na narodne jezike na Zapadu je imao ogromne posledice po kulturu Zapada, njegovu ontologiju, buduci da je i proizasao iz ontologije prosvetiteljstva, njegove demokratizacije (enciklopedizacije) znanja, koja ce dovesti do toga da jedino naucno znanje bude znanje prirodnih nauka, da sve ostalo postane prazna nedelotvorna „kultura“, a da znanje ipak ostane zatvoreno u elitne krugove i da se danas dovodi u pitanje i sama demokratija iz perspektive posedovanja znanja.Kao Srba, prelazak na narodni govor je imao jos gore posledice, jer nas je otsekao od crkve, koja je veliki deo srpske istorije imala ulogu drzave, od istorije i od celokupne metafizike crkvenog jezika (primer je ocigledna nemoc da se odnos drzave i crkve na Istoku objasni drugacije nego ponavljanjem zapadnog diskursa o odvojenosti i sekularizaciji)

      • i pozivi da se cirilica zakonski namece opravdavaju se nekim spoljasnjim identitetom da su Srbi pisali cirilicom (nekada,oduvek, najveci deo istorije), sto samo pokazuje da do danasnjeg drzavno pravnog poretka nismo dosli razvojem kulture koji na kraju dovodi do jedinstva slobode i prava, naroda(tradicije) i gradjanina, vec otsecanjem od vlastite istorije i tradicije zbog cega se zakon i vidi kao prinuda, a ne sloboda, koju treba iskorisriti u slucaju pisma.

  4. Bilo bi korisno da se držiš proverenih i opštepriznatih činjenica a ne da ih izmišljaš!
    Sad brkaš crkvenoslovenski i slavenosrpski!?
    Crkvenoslovenski je, najkraće rečeno, srpska redakcija ruske redakcije staroslovenskog jezika dok je slavenosrpski hibridni, veštački jezik građanske klase prečanskih Srba, potpuno drugačiji i gotovo nerazumljiv svim srpskim vernakularima.
    Dakle, srpska književnost na crkvenoslovenskom, to jest njegovoj srpskoj redakciji (jezik sv. Save) pripada Srednjem veku i isključivo je sakralna.
    Književnost na slavenosrpskom, kako sam rekao, jednom potpuno veštačkom hibridnom jeziku (neka vrsta srpskog eksperanta tog doba) bila je tek u povoju i na svu sreću nije se više razvila.

  5. U Crkvi se, zbog nedostatka starih knjiga, uvoze ruske bogoslužbene knjige i taj ruskocrkveni jezik se prozodijski prilagođava srpskom jeziku. To je crkvenoslovenski i on je i danas bogoslužbeni jezik. Znači, mi se u Crkvi i dalje dobro razumevamo sa Rusima i za to nam nije potreban hibridni slavenosrpski, kako si gore ustvrdio.

  6. Vuk Stefanović Karadžić standardizuje srpski jezik na osnovu vernakulara i tako radi najbolju moguću stvar za srpski jezik i književnost, a time i za srpski nacionalni program. Pisane književnosti na tom jeziku nema ali nje skoro da i nema ni na slavenosrpskom, niti ima šanse da se razvije zbog neprirodnosti tog jezika. Jedino što malo postoji pismenosti to je ona na jeziku Srednjeg veka, starosrpskom, i ta je isključivo sakralna. Uvođenje narodnog govora kao srpski jezički standard postaje moguće uvrštavanje u srpsko nacionalno kulturno blago ogromno, i izuzetno vredno, srpsko narodno usmeno stvaralaštvo koje sad, direktno od Vuka samoga, biva i zapisano.
    U istoriji nije moguće spekulisati i nagađati šta bi bilo da je drugačije bilo, ali ja zaista ne vidim da bi bez narodnog jezika, standardizovanog od Vuka Karadžića, moglo uopšte bilo šta biti od srpskog nacionalnog programa.

  7. da je taj „vestacki“ jezik, i to u AU, bio blizak ruskom i bugarskom, dok je Vukov srpski jezik postao srpsko-hrvatski, srpski nacionalni program jugoslovenski, vukovska cirilica latinica, a srpska politicka orijentacija prema Zapadu, a od Istoka (i teritorije su nam sve zapadnije, a zemlje Stare Srbije, koje su nam istorijsko ishodiste, danas su tudje, mada se crkve, SPC,MPC i CPC dele isti jezik).Stvari su onakve kakve su na kraju, a kulturno blago i identitet nisu isto.

  8. ta ćopava budala je uspela sve Balkanske budale da ubedi kako je zdravo i poželjno ćopati u mozak manje slova nego što imamo glasova u grlu..
    uprostila je i stavila u bedu svoje ograničene svesti svaki glas i vibraciju ovog sveta u nemušti jezik knjževne elite poklonika Geteove idolatrije propale Evrope tog mračnog doba..
    čovek može govoriti i samo sa 2 slova ne treba mu 30..
    mi svi danas govorimo sa 2 elektronska slova jer binarni jezik je osnova onoga čemu je taj ćopavac prethodio pre preobraženja ljudi u robote..
    uprostio nas je ponizio ljudsku izražajnost i pretvorio prvo govor u kompajler jezik a zatim i ljudsko društvo u industrijske robote ograničenog razuma..

  9. Vorkosign, a da ti ipak govoriš samo o onome u šta se bar malo razumeš? Ovako praviš komendiju. Slovima se ne priča i slova ne predstavljaju glasove već foneme i to je gradivo iz srpskog jezika za 7. razred. I sad ćeš ti, koji ima ozbiljne rupe u osnovnoškolskom obrazovanju, diskutovati ovde o Vukovoj reformi jezika?

      • Alo, slušaj vamo: Ne možeš ti o tome raspravljati dokle god ne vladaš osnovnim pojmovima iz lingvistike. Ti ne znaš ni šta je slovo, šta fonem a šta glas a to je, kao što rekoh, gradivo za sedmi razred osnovne škole. Da ti uporedim, da bi ti bilo jasnije – to je kao kad neko nije još naučio tablicu množenja a hoće da se bavi matematičkim rešenjem kvadrature kruga.

    • u tome i jeste problem……
      ta domaća budaletina nije reformisala nikakav jezik već samo kompajlirala postojeće fonete u nepostojeće dublete latinskog jezika..
      samo je piktografski promenio formu da bi suštinski blokirao razvoj staroslovenskog jezika..
      drugim rečima stavio nam je rogu na glavu da nigde ne možemo nastaviti razvoj jezika bez da njegova fonetika ne saplete genetiku jednog jezika..
      postali smo samo blokirani konvertiti bez ikakve nade za razvoj jezika kroz vreme..

  10. Zanimljivo, ne znam kako da te imenujem jer za svaki sledeći prilog izabereš drugo ime.
    Da bi uopšte mogao bilo šta da shatiš u istorijskom kontekstu moraš se saživeti sa vremenom koje promišljaš. Kod tebe je evidentno potpuno odsustvo takvog saživljavanja i posmatraš prvu polovinu XIX veka kao da je reč o početku XXI veka. Na taj način istorija 19. Veka postaje veoma čudna. Na primer, šta je to Hrvat u Vukovo vreme i šta je hrvatski jezik tog vremena?

  11. kompajlirati nešto znači dati mu nekakvo značenje koje u prvobitnom jeziku nikad nije imalo…..
    primer glas šć koji je jedinstven,unikatan u staroslivenskom jeziku u rečima šćaše,šćedoh,šćedijah,šćete,šćemo,šćeše….
    on je unikatnost staroslovenske fonetike koja je štitila taj glas jednostavno kompajlirao u nesvojstveno za izvorni jezik u potpuno strane nama u odvojene piktografite š—–ć……
    čemu diferencija kad jezik treba da stvara nove izraze za nova značenja..
    to se ne radi razdvajanjem već obratno spajanjem slova u piktografski slog……
    pa zašto je kineski jezik najveći jezik na svetu????
    pa zato što njihovi reformatori jezika nikad nisu od jednog slova pravili dva već obratno…..
    u tome leži bogatstvo jednog jezika u otvorenoj genezi same strukture glasova koje treba jediniti,nikako razdvajati..

  12. jezik nije mesarska radnja gde odvajaš meso od kostiju,salo od slanine,crevca od džigerice…..
    nama ne trebaju kasapi jezika već jedinstvena matrica da i ovo malo siromašne slovenske lingvstike učini bogatijom,povezanijom i otvorenijom za razvoj..

  13. Minimalni uslov za diskusiju o jeziku je poznavanje jezika na nivou osnovne škole. Međutim, kod nas u osnovnoj školi vlada stav da nju svako dete mora završiti. Tako si se nekako i ti, vorksing, ratosiljao „padeža i teorema, i stripova ispod klupe“ a da nisi pokazao da si naučio gradivo iz srpskog jezika.
    U staroslovenskom ne može postojati glas šć jer to nije jedan glas. Hajdemo sad opet natrag u đačke klupe. Ili to ni u staroslovenskom nije bio jedan glas pa je diskusija bezpredmetna, ili, nekim čudom, jeste bio (nešto kao ovo sad crnogorsko sj) ali onda naglasak jeste na jeste BIO, a danas ga nema, pa koji će nam moj onda? Što bi rekao nesretni Savo Mrkalj, šta će nam „salo debeloga jera“?
    I da, da te pitam, zašto ti grafeme Š i Ć nazivaš piktografitima? Šta znači to piktografiti?

  14. pa kompilirati i ne znači ništa ali ako malo bolje pogledaš ja sam rekao kompajlirati a to je već nešto drugo..
    kompajlirati znači prevesti nešto sa ljudskog jezika na jezik razumljiv mašinama…..
    a jezik mašina ili robota je prost,uprošćen do maximuma što je ćopavac uspešno uspeo da uradi..
    on se sastoji samo od 2 znaka….
    to ti je binarni jezik,to je bio romom vuku cilj ali pošto se u to vreme binarni jezik elektronski mašina nije ni naslućivao kao realnost zadovoljio se 30 znakova..
    da je znao da će svet za 100 godina pisati sa 2 znaka on bi reformisao srpski jezik da broji jedno celo i drugog polovinu slova hahaha

  15. kraj procitajte tekst „Reforma srpskog jezika Vuka Karadzica i politicke posledice“ koji sadrzi u velikoj meri tekst Mese Selimovica o Vukovoj reformi i zastupa, u blazoj ili jacoj verziji, teze koje sam ja izneo, posebno o nastojanju da se austrijski Sloveni odvoje od Rusije i oslabi uticaj pravoslavne crkve, kod pravoslavnih, putem nametanja jezika sela jeziku grada.Ostalo, sto sam naveo, sve sa dominacijom latinice u srpskom jeziku, su posledice jednog dugog procesa koji je u svakoj svojoj fazi bio pracen ideologizacijom jezika, a ciji prvi korak je Vukova reforma i ciji pravac je bolje anticipirao Kopitar nego Vuk.

  16. vuk nas je svojom reformom prilično unazadio,izolovao da budemo pusto ostrvo bez nade za bilo kakvu interkonekciju sa drugim jezicima..
    kao da smo pali sa marsa i nikad nigde nismo imali zajednički veza sa literaturom okolni jezički grupa…
    kao da sve počinje od njega preuzeo je na sebe mesijansku ulogu propovednika izgubljenom plemenu bez pismeni divljaka..
    pre njega nismo znali da govorimo,nismo znali da pišemo,bili smo ne mušti i gluvonemi a on je položio svoju božansku ruku na naša usta i gle čuda odmah smo postali kandidati za Getovog Fausta..
    toliko smo sozercali da od njegove svetlosti vidimo i raj i pakao ljudske veličine 30 slova..

  17. opet grešiš Ćurče tatko nikako ne može da napravi nikoga jer nije zadužen od prirode za tako nešto……
    svako je napravljen od majke,tatko tu samo može da gleda sa strane i da se čudi hahaha
    ali naravno nije to tema već romi Vuk i njegova reforma na koju mnogi gledaju kao spasiteljsko-mesijansku kulturološku **zvezdu vodilju**,**božansko proviđenje**,**izvor žive vode** u pustinji neznanja srpskom narodu..
    smatraju to kao neko veliko dostignuće naučne misli genijalnog Vuka..
    što naravno nema blage veze sa razumom jer je svakom jasno da Vuk nije posedovao nikakve uzore za svoj rad sem sopstvene manijakalne ideje da konvertuje postojeću azbuku u nešto što se zove lingvistički ćorsokak..
    ubedio je zapadnu elitu u neophodnost njegovi reformi oni su mu dali odrešene ruke za rad i onda je svoje radove poturio srbima kao ultimatum pod nos…..
    ili će da govorite i pišete mojim slovima ili će da vas gazimo kao strina Milesa tamjaniku za mlado vino hahaha

  18. Жалосно!
    Коментара до сада на ћирилици (српској) само — 1! Коментара на хрватској гајици чак — 38. (Нико нема што Србина имаде у писму.)

  19. „srpska“ cirilica se danas nalazi u polozaju izmisljenog Milovog pisma, da mora pravno da se uteruje.Korene toga mozete naci u slabljenju jezicko-pravne svesti kod Srba, koja se kroz dve Jugoslavije stalno povlacila pred hrvatskim zaokruzivanjem svoje drzavnosti i jezika.To sve zapocinjenje nametanjem „jezika sela“, „izvan gradova i klasa“, kako je sam Vuk govorio, a koji nije imao bogatstvo da se iz konkretnosti i obicajnosti izdigne u apstraktnost, neophodnu za pravo, pa je jezik obogacivan prako individualnog rada pojedinaca, obrazovanih na Zapadu, cime su pocele da se unose i ideje poput jugoslovenstva, socijalizma…Zato danas, nesto sto se smatra identitetom, moramo da namecemo zakonom, isto kao i u CG umesto da se identitet izdigao u identitet obicajnosti i opstosti zakona.

  20. Не само да сам „дуплирао“, него сам и „триплирао“ коментар, али га нисте хтели објавити. Зашто га не објавите јер исправљам једно погрешно гледиште о проблему ћирилице.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here