Оседела у тренутку: Прича Рахеле Ферари је драматичнија од свих филмова које сте гледали

Поделите:

Да ли сте знали да је наша чувена глумица, која је рођена на данашњи дан 1911. године, оседела у тренутку?
Рахелу генерације памте по улогама у “Kамионџијама”, “Давитељу против давитеља”, „Тесној кожи“, “Скупљачима перја”, “Националној класи”, “Тангу аргентину”.

Бела Рохел Фрајнд рођена је 1911. године у Земуну у сиромашној јеврејској породици. У Српском народном позоришту (СНП) у Новом Саду је почела да статира у сезони 1930-31, а члан позоришта постаје 1931-32. године. Пре Другог светског рата памте се њене епизодне улоге карактерно особених и ћудљивих женских ликова. Годину дана се усавршавала у Будимпешти и после тога је ангажована у Уметничком позоришту у Београду где је 1940. ангажована са супругом Александром Стојковићем.

За време рата није глумила. Бежала је од Гестапоа, јер је одбила да носи жуту траку којом су обележавали Јевреје. Због тога се крила по паланкама око Београда и стално је мењала место пребивалишта како би заварала траг гестаповцима. Док је боравила у периферијској уџерици код Магде, ситне неписмене женице, наишла је рација. Док су злотвори лупали на врата, Рахела се погледала у огледало и видела је да је у тренутку оседела. У тренутку када се лажно представила као Ружа и када је требало да преда легитимацију, у кућу јој је улетела комшиница Смиљка са речима: “Ружо, кажи драгичка, добила си позив из позоришта у Панчеву.” Фераријева пре него што је почела да трчи главом без обзира, смело обратила гестаповцима: “Донели сте ми срећу. Частићу вас због овог ангажмана.” Она је једина преживела рат у породици Фрајнд.

Од оснивања Југословенског драмског позоришта у Београду 1947. била је првакиња тог позоришта. У приватном животу су је памтили као омиљену супругу, мајку, комшиницу.

Јако је волела Жарка Лаушевића. “Ми стално правимо керефеке”, говорила је о њему и себи. И даље се препричава анегдота кад је Жарко добио сина. Назвао је Рахелу у пола ноћи да јој јави срећну вест. Она га је изгрдила што је зове у ситне сате, а он је одговорио: “Вама сам прво јавио, јер ви сте моја девојка.”

На обали Дунава у Гроцкој својим је рукама изградила кућу, косила траву, садила воће, орала. Једном је чак купила 500 пилића.

У једном од последњих интервјуа је рекла: „Срећна сам, осећам то као дар, што нисам постала неки загрижени бабац“.

Умрла је 1994. године у Београду, а сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Гробницу дели са колегом Стевом Жигоном.

 

 

Ноизз

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here