„Српкињу“ роду оставио, а род га заборавио

Поделите:

Исидор Бајић Фото из књиге “Нови Сад – град музике”

Знаменити композитор остао без заслуженог места у историји музике. Иако је поживео само 37 година, у опусу Исидора Бајића 2.000 мелодија

ОНАЈ ко је сложио умиљату игру “Српкиња”, елегичну романсу “Била једном ружа једна” или дивне песме “Магла пала” и “Јесен стиже”, себи је у свом народу овековечио име.

Тако је о Исидору Бајићу (1878-1915), најпознатијем композитору и музичару у Војводини с краја 19. и почетка 20. века, говорио његов професор и учитељ музике у новосадској Српској великој православној гимназији Јован Грчић, књижевник и угледни педагог тога доба.

– Таквим се учеником учитељ може само дичити и поносити – записао је Грчић у својој књизи “Портрети с писама”, о музички изузетно талентованом ђаку који већ са непуних 16 година компонује “Романсу за виолину и клавир”. Бајићева композиција за мушки хор “Укор”, према истоименој песми Бранка Радичевића, изведена је на Светосавским беседама 1895. године, а као матурант је две године касније написао и штампао брзу полку за гласовир “Мајски цвет”, која је била његова прва објављена композиција.

– Љубав према музици, велику вредноћу, истрајност и амбицију млади Бајић је наследио од свог професора Грчића. Пун идеја и изразите радне енергије, латио се посла свим жаром и љубављу човека, чији је животни циљ био да што више учини у разним гранама музичке делатности – наводи Светозар Радујко, бивши професор и библиотекар у новосадској Музичкој школи “Исидор Бајић” и један од најбољих познавалаца композиторовог живота и дела.

Он у својој књизи “Нови Сад – град музике” бележи да је Бајић, студирајући упоредо права и музику у Будимпешти, током двогодишњег боравка у том граду радио као хоровођа и диригент и приређивао концерте који су привукли велику пажњу студената, музичке публике и водећих стручних кругова.

Иса са шеширом и штапом / Фото Књига “Нови Сад – град музике” /

Светозар Радујко, аутор “Књиге о Исидору” .Фото лична архива

Веома је био ангажован у настојању да се грађа о српској музици и музичарима нађе у једном мађарском музичком лексикону, уверен да би то значајно подигло углед нашег народа.

– Овакав Бајићев подухват у то време био је пре свега храбар. Презентовање културној Европи музике и музичара једног малог народа, био је подухват вредан пажње. Међутим, те његове идеје многи нису схватили довољно озбиљно – забележио је Радујко.

На неразумевање, па и противљење, наишла је и Бајићева идеја о оснивању Савеза српских певачких друштава, о чему је бурну полемику водио са композитором Петром Коњовићем (1883-1970), који ће после Великог рата бити водећи ауторитет, како се онда говорило, “бог и батина” у домаћим музичким круговима. Писац Вељко Петровић је тим поводом тврдио да је Коњовић ту полемику, која се претворила у отворену свађу, схватао прилично лично и допринео да се Бајићу не да право место у историји српске музике.

– Убрзо после Бајићеве смрти, Коњовић је приграбио ту његову идеју и основао Савез српских певачких друштава – вели Радујко, оцењујући да је надасве популарни композитор, упркос огромном опусу, који обухвата више од 2.000 записаних композиција, ипак запостављен па и заборављен.

Додуше, постоји неколико институција и манифестација које су назване по њему, попут музичке школе у Новом Саду, основне школе у родној Кули, а добио је и једну уличицу у центру Новог Сада.

Насловна страна Бајићеве композиције

Поштоваоци дела овог великана наше музике сматрају да то никако није довољно и већ дуже настоје да се, у знак сећања на некада изнад свега популарног Ису Бајића, придода и споменик у Новом Саду, граду у којем је живео, стварао и прерано преминуо.

– Тиме бисмо, још мало, одужили дуг човеку који је толико дао српској музици – истиче Светозар Радујко, који је заједно са својом супругом Јадранком пре пет година објавио занимљиву романсирану биографију “Књига о Исидору”, посвећену новосадском композитору, педагогу, мелографу, диригенту и публицисти, чију ћемо 140. годишњицу рођења обележити догодине.

Петар Коњовић, композитор Фото “Књига о Исидору” /Јован Грчић, Бајићев професор

И небо плакало…

ПРВИ знаци прогресивне парализе јављају му се 1914. а годину касније, у јесен, отуђен од свих (одржава контакте само са мајком) умире у новосадској болници. Сахрањен је на Алмашком гробљу, а на испраћају је било стотинак људи. Киша је пљуштала, стоји у “Књизи о Исидору”.

Симфонија о љубави Милоша Обреновића

БАЈИЋ се доказивао у готово свим областима музике. Његов богати опус чине хорске и инструменталне композиције, тамбурашки сплетови, дела за клавир, виолину и камерне саставе, црквене композиције, музика за позоришне комаде, оперете и једна опера. Иза Бајића је остала и једна симфонија, прва коју је дао један српски композитор, а била је посвећена љубави кнеза Милоша Обреновића, записао је композитор Милоје Милојевић, Бајићев ученик.

Аутор: Здравко ГРУМИЋ,

Новости.рс

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here