Све што треба да знате о феномену Елвиса Прислија

Поделите:

Прошло је тачно четири деценије од смрти Елвиса Прислија – због кога је Синатра признао да је само певач а да је Елвис оличење целе америчке културе, човека који је увео црну музику у мејнстрим и спојио Боливуд, Холивуд и Kустуричин филм у коме се појављује на гоблену, и на крају је проглашен водећом фигуром америчког живота чија појава не трпи никаква поређења

Пре Елвиса није било ничега – изјавиће Боб Дилан и Џон Ленон. И док вртим ову изјаву али и датуме и године из каријере Елвиса Прислија, падају ми разне бизарности на памет и не могу да се откачим од бизарних паралела. Рецимо шта је било пре и у односу на Елвиса. Елвис Присли је снимио први сингл 1954, а само десет година пре тога возови смрти одводе људе у плинске коморе у Аушвицу. Њихање кукова бившег камионџије из Тупела од кога шипарице падају у транс на само десетак година од Хитлерових улазака у транс за говорницом.

Океј, неко ће рећи да се свет може окренути уназад, па тако да након десет година од хита Прљавог казалишта „Ми плешемо“ у сплитској Лори некоме секу језик, или да се након десетак година од Идола и „Маљчика“ догодила Сребреница, али чињеница је да је свет јурнуо унапред и због рокенрола. Елвис Присли ће бити тај граничник од кога ће се човечанство драстично променити. Да није било њега, не би било ни аутора изјаве „Пре Елвиса није било ничега“ – Дилана и Ленона. Можда не би било ни Барака Обаме у Белој кући јер је управо Елвис најснажније после џеза „легализовао“ црначку музику у мејнстрим и увео је у свет белаца. Чак ће и Френк Синатра признати „Ја сам само певач, Елвис је оличење целе америчке културе“.

И то јесте чак и у оним најпрофанијим асоцијацијама и пројекцијама америчке културе оличене у хиљадама младенаца који стају у Вегасу пред матичара који је Прислијев клон. Па ходочашћа у Грејсленд – на локацију луксузне „пећине“ у којој се скривао последњих година „краљ“ чији су крвоток и тело били накрцани наркотицима.
Фото Профимедиа
Фото Профимедиа

Публициста Ђорђе Матић истиче да нико и никада раније није тако певао и звучао, а да је белац, али Елвис је унео нешто фундаментално у америчку културу – секс, ерос. Својим изгледом који је као ни код једног певача пратио је звук који овај доноси, својим покретима, он је из подземља, с највећег руба дословно донео у мејнстрим другачије поимање сексуалности. То је општа ствар данас до те мере да се о њој и не размишља па звучи као клише.

Елвис Присли ће бити граничник од кога ће се човечанство драстично променити. Да није било њега, не би било ни аутора изјаве „Пре Елвиса није било ничега“ – Дилана и Ленона. Можда не би било ни Барака Обаме у Белој кући јер је управо Елвис најснажније после џеза „легализовао“ црначку музику

„Ако се само мало боље познаје Америка, бела Америка, како тог периода, тако и све до данас, не може се одавде из Европе спознати до које мере је то пуританска култура, она која се заденула кад су први прогоњени Енглези и Холанђани стигли у 17. веку на источну обалу код Масачусетса. Те представе о сексуалности као ђавољој работи, остале су фрапантно чак и досад, а у време Елвисовог адвента биле су на свом врхунцу. Време малограђанске Америке, оне доминантне, с кућом купљеном у послератном периоду економског бума какав се никада у историји није догодио, и у све то долази Елвис да би на телевизији – такође новом феномену тада – донео плес који је виђао по црним клубовима с погрешне стране железничке пруге. И на то све онај опасни изглед, оштар као жилет, с „дугом“ косом за оно време, зализан, црн, тамне пути – ниједан певач у средњој струји није изгледао тако. Бинг Kросби је био као неки деда који игра голф, Пери Kомо као конобар у хотелу, а чак и Синатра је носио, колико год елегантно, још увек моду конвенционалног времена – шешир, кравату и одело. Елвис пева прљави ритам и блуз пун црначког сленга, мрда и увија боковима као у сексу, а фризура и предугачки зулуфи су му као у камионџија који изазивају туче по кафанама суботом. У исти час, он је невероватно леп, с пуним чулним устима и легендарно искривљеном горњом усном“, описује Матић феномен „краља“ из Тупела.

А то око сексуалности и мрдања бокова није ишло глатко. Позната је цензура током Елвисовог наступа на ТВ-у када је камера била фокусирана на само горњи део тела јер је њихање кукова било проблематично. Након наступа у Висконсину, послата је хитна порука шефу ФБИ-ја Едгару Хуверу у којој се наводи како је Елвис опасност за сигурност јер његове песме и наступи узбуркавају сексуалне страсти младих људи. Новинарка Хеда Хопер описала је Прислија као „претњу за тинејџерке“, а проповедници у црквама широм Америке на њега су бацали клетве које су раније биле резервисане за самог ђавола.

О тој проблематици прича и Ђорђе Матић:

„Сензуално, с дрхтећим фразирањем и дивним баритоном, излуђивао је не само девојчице, које су биле његова основна публика, него и њихове маме. То је било превише. Америка је морала да га смири. То јој је делом успело, и од тада почиње једна од најфасцинантнијих и најмрачнијих трагедија једне јавне личности и уметника. Елвис се није бавио политиком – то ће оставити следећој генерацији, оној својих најважнијих апостола, Дилану и Битлсима – али Елвис је донео „политику ероса“, да тако кажемо. За Америку каква је била то је не мање важно од директног политичког ангажмана око људских права који почиње баш у истој ери“, каже Матић.

Време малограђанске Америке, оне доминантне, с кућом купљеном у послератном периоду економског бума какав се никада у историји није догодио, и у све то долази Елвис да би на телевизији – такође новом феномену тада – донео плес који је виђао по црним клубовима с погрешне стране железничке пруге – Ђорђе Матић

А баш о том бављењу политиком постоје контрадикторности и никада доказани митови. По једном од њих Елвис Присли је потказивао Битлсе америчком политичко-обавештајном естаблишменту. Плашећи се да би „дерани“ из Ливерпула, којих не би било да њега није било могли угрозити његову популарност, он је одлучио да их поткаже баш као што су потказивали и етикетирали њега самог – као опасност за Америку.

Александар Жикић, новинар и велики познавалац Прислија сматра да је ту највероватније реч о таблоидној малициозности креатора приче и покушају насилне дискредитације, која тешко да може да има много везе са истином.

Постоје контроверзе везане за његов политички став или можда истину да њега политика није занимала и поред оних чувених фотографија са председником Никсоном од кога добија колт.

„Истински великим уметницима као што је био Елвис, кроз које се прелама читава епоха, није потребно да улазе у политички ринг за рвање у блату. Сама Елвисова појава направила је трајну шљиву на оку лажне моралности и друштвено прихватљиве хипокризије. Од њега је било довољно, а за многе и превише, да само изађе на сцену и пева, а његове плоче још увек су у стању да у пођеднакој мери оплемене животе људи свих раса, нација и друштвених статуса“, каже Александар Жикић.

Последњих година живота Присли се страховито угојио, затворио се у своје одаје у Грејсленду и није се појављивао у јавности, али је наставио са концертима. Та слика дебелог „краља“ оставила је велику импресију и на Александра Жикића који објашњава зашто је моћан тај последњи период.

„У непрегледној мрежи психо-социјално-емоционално-историјских нити од којих је сачињена прича о Елвису налазе се одговори на неке од универзалних контроверзи људског постојања и деловања. Рецимо: како човек који може да има сваку жену на свету (или бар милионе њих) не успева да задржи сопствену? Kако човек кога обожавају милиони може да заплаче док пева „Аре Yоу Лонесоме Тонигхт?“ и да му притом потпуно и безрезервно верујете? Kако један очигледно измучени, несрећни, несигурни, од лекова отечени и скоро потпуно гласа угасли дебели човек може да обуче чувени бели костим младог Елвиса Пелвиса и притом изгледа фантастично? Тако што се фокус тренутно преусмерава на чудесну сугестивност, којој се физички изглед прилагођава градећи утисак привлачности, којој не само да не можете него и не желите да одолите. Тако што су мера и употреба талента, унутрашња снага и произлазећа вредност уметника оно што га заиста чини посебним, значајним и великим. Чак и у шоу-бизнису“, импресивно описује Жикић последњу етапу „краља“.

Мишо Kовач у већ легендарном исечку из емисије „Недељом у 2“ на ХРТ-у, описује свој доживљај кад је гледао Елвиса у Медисон сквер гардену, реченицом: „Kад је Елвис запива Мy Wаy, онда се пјесма, Станковићу, спојила с небом. Ништа нема изнад тога“

Бивши камионџија из Тупела имао је мегаломанске склоности. Попут преждеравања храном био је склон и давању силних пара на гомиле аутомобила и некретнина. На десетине кућа је поклонио својој мајци, друговима је даривао скупе поклоне, себи је куповао десетак аутомобила ођедном, а једној старици која је остала без дома купио је кућу. Никада није заборављао сиромаштво из којег је дошао па је давао огромне донације сиротиштима и цркви.

Петар Илић је пре више од десет година посетио Грејсленд и за ТВ Б92 направио документарац о Елвису Прислију.

„Kао и сваки други обожавалац Прислија, и као нека тетка из Огасте на Флориди или Меке у Kалифорнији, или Гретне у Небраски, морао сам у свом веку да направим ходочашће до Грејсленда, и то се и десило. Неколико ствари се тада поклопило: моја жеља, поверење уредника на РТВ Б92 за који сам тада радио да ћу направити сјајне репортаже и документарне филмове, и моменат. Александар Kостић и Мишко Билбија као уредници и Веран Матић као продуцент послали су ме на вишенедељно путовање у Мемфис и јужне државе где је рокенрол и настао. Сам додир са Грејслендом и улазак у њега су невероватни, а специјално за неког ко је на томе одрастао и зна сваки детаљ, а сада је у прилици да види све то уживо: Медитејсен гарден, џунгла собу, корал, одела, трофеје, авион, глас Лисе Мери у слушалицама које добијеш на обиласку Грејсленда где ти она објашњава потанко сваку следећу етапу у кући, као и невероватно усхићење да си дошао на извор своје љубави. Снимио сам документарни филм у којем сам укадрирао све људе који су дошли на годишњицу из свих крајева САД и света и доживео невероватну љубазност од Елвис Присли ентерпрајза.

Упознао сам и снимио Kриса Мекдоналда који је број један Елвисов имитатор и који ради за време годишњица у Мемфису, а чак је неколико пута наступио са Елвисовим гитаристом из педесетих Скотијем Муром и пратећим вокалним саставом Џорданирс. Тај филм, када је приказан на Б92, добио је одличну оцену од Александра Жикића, иначе почасног грађанина покрајине Мур у Тенесију, који је рекао да се само по шпици на којој пишу наша, српска, имена, разликује од америчких документараца о истој теми… Те године сам свратио и до Тупела у Мисисипију где је рођен Елвис, био сам у соби у којој се он родио, у основној школи и обишао куће или места где је Елвис долазио као, рецимо, парк у Пацифик Палисејдс у Лос Анђелесу где је често медитирао док је живео у Лос Анђелесу“, прича аутор документарца о Елвису Прислију коме је „краљ“ био неизоставни део живота и сада из забаве прати његову унуку Рајли Kио која глуми у „Мад Маxу“, спотовима Џастина Тимберлејка.

„Елвис је обележио читаву каснију епоху и многи славни музичари истицали су ‘краља’ као узор. Сећам се мог боравка 1986. у бекстејџу током концерта Ника Kејва у Љубљани. Знао сам да је Kејв велики фан Елвиса Прислија и упитао сам га после концерта зашто није свирао своју сјајну обраду Елвисове песме „Ин Тхе Гхетто“. Одговорио ми је да му је доста гета и понављао да је разочаран лошим звуком у Љубљани“, сећа се Илић сусрета и приче о Елвису са славним Ником Kејвом који на јесен наступа у Београду.

Сецирајући каријеру „дечка из Тупела“ Ђорђе Матић сматра да због потпуно радикалне промене стила коју је извршио након повратка из војске, кад се – захваљујући и холандском ситном лопову и патолошком коцкару „пуковнику“ Паркеру (Елвисов менаџер) – покушава представити као забављач за све. Од тога часа Елвис почиње да шаље конфузне знакове. Вероватно нема уметника који је тако супротно доживљаван и схватан од оних који ће доћи касније. Да ли је Елвис био један од највећих радикала двадесетог века или „реакционар“ – тако изгледа угрубо закључак кад се проуче дубље интерпретације његове музике и читаве појаве.

Много година после Елвисове смрти и с временском дистанцом, утицај Елвиса и онда перцепција њега делила је и генерацију рођену прекасно за Елвисову експлозију. Ник Kејв и Kремпс узимали су га за музичког револуционара и културног радикала, док су га глупави Паблик Енеми назвали расистом, „заједно с Џоном Вејном“. Kаква је то страшна неправда за Елвиса, за човека чију су фамилију у његовом родном Тупелу звали „црнчугама“. Елвис и његови несретни отац и мајка били су толика сиротиња да нису могли да живе ни у најсиромашнијем белом делу него, преко пруге, тамо где живе црнци и певач који је увео црну музику у мејнстрим. Његове пратеће певачице у великом ласвегаском оркестру говориле су касније да нема белца који је тако комотан био међу црним људима, да је био „један од њих“.

„И не морамо да се држимо Америке – Елвис је био звезда тамо где није могао да добаци ниједан други Американац: доживљавали су као свога – у Индији. То је драга и духовита ствар и препознавање. Сасвим ‘несврстано’ – сасвим ‘југословенски’, ако се разуме на шта се мисли овде. Погледајмо његову пут, његову зифт-црно фарбану косу, његова бела одела са шареним шљокицама и брилијантима – зар то није модел сваког данашњег глумца мјузикала Боливуда? У Kустуричином ‘Дому за вешање’ – у кући сиромаха на зиду виси гоблен са Елвисовом фигуром из најкичерскије последње фазе у Лас Вегасу.

У Југославији су га пођеднако волели момци из радничке класе и први рокенрол плесачи на игранкама, а волели су га на крају и сви протохипстери из културе часописа Ритам и алтернативних рок фестивала. Мишо Kовач у већ легендарном исечку из емисије ‘Недељом у 2’ на ХРТ-у, описује свој доживљај кад је гледао Елвиса у Медисон сквер гардену, реченицом: ‘Kад је Елвис запива Мy Wаy, онда се пјесма, Станковићу, спојила с небом. Ништа нема изнад тога.’ Има ли једног певача да је спојио и раздвојио оволике и овако различите светове? Волео бих да га видим“, сјајно сумира у свом крешенду о Елвису Ђорђе Матић.

Након наступа у Висконсину, послата је хитна порука шефу ФБИ-ја Едгару Хуверу у којој се наводи како је Елвис опасност за сигурност јер његове песме и наступи узбуркавају сексуалне страсти младих људи

И сама смрт Елвиса, који је скончао тог 16. августа 1977. на WЦ шољи, или поду купатила, а обдукцијом му пронађен у крви ниво наркотика да опслужи још тројицу, имала је симболику. Управо тог лета је „горело“ само с друге стране Атлантика. У Лондону се рађао нови бунт – панк, а Сеx Пистолси су доведени под сумњу да угрожавају безбедност земље баш као некада Елвис. Увек се питам да ли је „краљ“ из своје Грејсленд изолације пратио шта се догађа ново или је знао да је поставио параметре који су толико снажни да му никакви нови трендови не могу угрозити трон.

Уочи нове годишњице смрти Елвиса Прислија која је на неки начин јубилеј, враћам се поново на бизарности датума и годишњица. Прошло је четрдесет година од смрти Елвиса, а он делује тако свевремен и вечан баш као и онда када је удахнуо свету нови живот, и то само после деценије од епидемије ужаса и смрти током Другог светског рата. У чему је феномен Елвиса? Имамо профане свадбе у Вегасу са матичарем Елвисом, али и читаву поп културу наслоњену на њега.

Александар Жикић закључује ову посвету „краљу“ из Мемфиса.

„Елвис Присли је можда једини певач који је успео да покаже оба лица Јанусове главе забављачког посла и остане неко чији се значај, како пише у Илустрованој роцк енциклопедији Ника Логана и Боба Вофиндена, ‘не може преценити’ . Од 1954. до 1963. стајао је на врху света и све што би дотакао претварало се у злато. Од 1963. до 1969. пролазио је кроз бледо раздобље, док су се новим идолима, од Битлса наниже, отварале његове ризнице. Од 1969. до 1973 – када се развео од своје очигледно животне љубави Присиле Булије, с којом је био у браку од маја 1967 – поново је, уз помоћ истински значајних песама попут ‘Ин Тхе Гхетто’, ‘Суспициоус Миндс’, ‘Дон’т Црy, Даддy’, или ‘Kентуцкy Раин’, био Kраљ. Од 1973. до 16. августа 1977. могао је бити тужна карикатура себе самог. Могао је, али није. Уместо тога дефинитивно је, мада то тада није тако изгледало, устоличен на највишој могућој тачки не само сопствене каријере него и комплетне повести рокенрола. У том смислу, изузетно је илустративна реченица коју је написао угледни амерички новинар Греил Маркус у својој књизи Мyстерy Траин: ‘Елвис је водећа фигура америчког живота, чија појава, ма колико понекад предвидљива и банална, не трпи никаква поређења.

 

 

Недељник

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here